Империјалне илузије Европске уније

У ово време историјских промена у свету и нестајања досадашњег међународног поретка, док историчари све чешће подсећају на последње дане и распад бивших империја, у Европској унији (ЕУ) оживљавају империјалне амбиције. И то као идејна решења опстанка ЕУ и градње њене светске мисије. У суочењу са реалношћу то делује као апсурд који прелази у фарсу.

Оживљавање империјалних амбиција и империјалног понашања дешава се у часу када се доводи у питање и само постојање ЕУ као колико-толико важне политичке и економске чињенице. Без обзира на то, оживљена идеја империје као организоване форме политике у Бриселу је изгледа потпуно рехабилитована. Та идеја је упакована у такозвану "суверену Европу" која би парирала Кини и Америци.

Некадашњи возач градског аутобуса у Лисабону, а каснији председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо једном је описао ЕУ као "прву неимперијалну империју" на свету. Али и та бесмислена мантра сада полако нестаје. Нуди се "империјална" империја као решење проблема европске интеграције.

Статус вазала

Француски министар финансија Бруно Ле Мер је објавио и књигу под насловом "Нова империја: Европа у 21. веку" у којој упозорава да ће ЕУ бити сведена на статус вазала уколико не постане суперсила, империја. И та империја мора да буде спремна да саму себе одбрани.

Његове идеје могу да изгледају ексцентричне али оне доминирају и у интелектуалним и политичким круговима ЕУ елита. Створен је амбијент неке врсте неоимперијализма. "ЕУ мора да преузме, барем неке, карактеристике империје". То би била нека нова врста империје, "базирана на добровољном чланству и демократском пристанку", пише водећи британски еврофил Тимоти Гартон Еш, интелектуални фаворит Брисела и европских метропола.

Већина идеја сугерише да би империја ЕУ требало да буде саздана по моделу Аустро-Угарске империје која је трајала шест векова.

Холандски заговорници ЕУ империје пак наводе да би требало организовати неку врсту новог Бечког конгреса из 1815. и да би империјални модел, тада договорен, требало да буде матрица Европске уније за 21. век.

Упркос актуелној моди кривице белог човека, холандски теоретичари тврде да бели човек не треба да се извињава јер он има "херојску цивилизацијску мисију". Па оцењују да "свако ко мисли да се добро намеће само по себи греши јер оно може доћи само кроз борбу и употребу силе". У преводу, то тражи "јаку армију, тражи Наполеона".

Лојалност или присила

У рехабилитацији Аустро-Угарске империје углавном се тврди да је у другој половини 19. века под царем Францом Јозефом она била "бенигна мултикултурна" империја у којој су њени народи били лојални цару до самог краја.

Али, та лојалност Бечкој империји је ипак упитна, указује коментатор лондонског "Дејли телеграфа" Амброуз Еванс-Причард. Да ли је то била лојалност или присила? Јер, у основи, империјална власт се ипак ослањала на силу, на мач и гушење народне воље.

Хабзбурзи су се, међутим, пре свега ослањали на корумпиране локалне, регионалне елите као што је то радила и Британска империја у Индији.

ЕУ је много више упакована у формалности, али у основи примењује исти модел присиле и уцењивања. И ЕУ се ослања на корумпиране локалне елите како би опстала и како би опстао привид њене важности и постојања. Те локалне елите, развијена је велика мрежа, вољне су да следе такозвану "салама тактику" Брисела, као што је то радила и Британска империја. Те елите своју лојалност граде према Бриселу а не према сопственом народу и сопственим земљама. А када избије проблем, онда, како је то говорио некадашњи председник Европске комисије Жан Клод Јункер, и ЕУ има "инструменте мучења у подруму".

То је посебно видљиво у систему јединствене валуте, у евро зони. Најдрастичнији случајеви су Италија и Грчка у којима је, како то многи то виде, извршен "европски државни удар".

Tренирање строгоће

Али, да ли ЕУ има силу? Њене чланице имају оружје и оружане снаге, али недовољно и једног и другог. Све идеје о формирању неких заједничких оружаних снага пале су у воду. Другим речима, ЕУ нема силу. То су илузије.

А да ли има моћ? И то нестаје. Јер, њена економска снага слаби. ЕУ је у целини већ извесно време у рецесији а привид одржава бесомучним штампањем пара. Земље европске интеграције су, поред Америке, најзадуженије на свету и све је мање простора за даља задуживања. На пример, државне обвезнице чланица ЕУ, укључујући и Немачку, не изазивају интересовање инвеститора упркос релативно високим каматама које Европљани нуде.

Бриселској бирократији је тако преостало само оно што најбоље и зна – пропаганда и медијске манипулације. У преводу, лажи. И, наравно, "тренирање строгоће" над "слабићима", пре свега на такозваном Западном Балкану. Брисел има и широку дипломатску мрежу којом шири своју пропаганду кроз корумпиране локалне медије. Има 172 амбасаде и представништва широм света, највише у Африци, 68. У том пројекту обмане запослено је 1.100 људи. Правило је да једну трећину делегирају земље чланице а остали, већина, запослени су у бриселској бирократској машини. Другим речима, никога не представљају и никоме не одговарају.

Уз то непрестано се организују разне дискусије о светским питањима и то у империјалним илузијама. Тако је недавно у Европском парламенту организована трибина о будућности Русије под насловом "Будућност Русије после Путина". Главни учесници били су из Источне Европе па се намеће питање ко су данас водећи империјални Европљани. Вероватно ће ускоро бити организован и округли сто о будућности Кине. На којој то планети живе европске елите? Они са нивоа непостојеће империје расправљају о будућности великих сила од којих највише и зависе. Редак апсурд.

Правa природа и сврха

Вероватни следећи корак "ЕУ империје" ће бити терор спашавања Планете и пројекат злоупотребе климатских промена.

Али, украјинска криза и рат су ипак срушили све те илузије и темељно променили положај и Европе и Европске уније. И не само променили, него и разголитили њену праву природу и сврху. Европска интеграција је у основи амерички пројекат после Другог светског рата и она је пре свега окупациони инструмент Америке. То се деценијама прикривало кроз релативно успешну економију и медијске манипулације о "мировном пројекту".

Највидљивију форму окупационог инструмента европска интеграција је достигла управо у облику Европске уније. И кроз ту форму Европска унија је практично урушила целу Европу. ЕУ је сада изнутра поцепана и економски и, политички потпуно маргинализована, само лута унутар све агресивније америчке окупације. ЕУ по дефиницији не може и никада није ни могла да буде империја иако је империјализам европски изум и на европском континенту су све бивше империје.

Али, за ЕУ елите као да се ништа не догађа. Настављају по старом, нема нових идеја, као и у свим империјама на њиховом крају. И нико не би требало да жали за оваквом Европом, постала је деструктивна и са собом у амбис вуче и друге. Жалиће само локалне мреже невладиних организација које живе од неговања мита о "највећем мировном пројекту".

О свему томе би пре свега требало да воде рачуна они, ипак, срећници који нису чланови имагинарне "европске империје".