Светска јавност се сети, углавном заборављене Африке када се деси неки државни удар који није по вољи Запада и Америке. Али актуелне промене у свету мењају заборављени стратешки положај тог континента и Африка постаје не само део тих промена него и један од незаобилазних фактора новог мултиполарног света.
Африка би могла и да битно утиче на судбину света у 21. веку. Пре свега има најбрже растућу популацију. Тренутно има 1,3 милијарде људи а процењује се да ће до 2050. Африка чинити четвртину глобалне популације. Постоје процене да Африка има потенцијал да до 2063. буде трећа економија на свету, већа и од Немачке, Француске, Индије и Британије.
У Африци је према проценама Уједињених нација 30 одсто свих минералних резерви на свету. Такође, на том континенту је и 65 одсто светског обрадивог земљишта и 10 одсто обновљивих извора свеже воде. А мучи га глад. Невероватно колонијално наслеђе.
Африка има 54 државе као и две које нису признате: Сомалиленд, самопроглашени северо-западни део Сомалије, који је био британска колонија, и Западна Сахара.
Са својим богатствима и геостратешким положајем Африка је вековима привлачила пажњу великих сила. Кинези су први од великих сила били у Африци још пре пет, шест векова. У то време то је значило владати тим народима а Кинези нису хтели да владају другима и повукли су се. А онда су дошли Европљани и само Етиопија од свих афричких земаља није била колонија.
Контрола над природним богатствима
Али, и после стицања независности бивши колонизатори су задржали утицај и готово све послове што им је чак било и повољније јер нису имали било какву одговорност. Мање је познато да је и некадашњи Покрет несврстаних био инструмент задржавања контроле над бившим колонијама. Према неким британским документима аутор те идеје је британски лидер Винстон Черчил. У времену опште деколонизације Британија је настојала да задржи контролу над бившим колонијама и то пре свега над пословима и новцем од инвестиција и ту је Покрет несврстаних са својом узвишеном идејом послужио као ефикасно средство.
Времена су се, међутим, мењала и многе земље Африке су се еманциповале и кренуле у обнову свог суверенитета. Бивше колонијалне силе, сада предвођене Америком која је некада предводила ослобађање европских колонија у Африци, окренуле су се насиљу и ратовима као инструменту задржавања контроле над природним богатствима и геополитичком припадношћу афричких земаља.
Америка је пре 15 година основала и Афричку војну команду, Африком (Africom) са седиштем у Штутгарту у Немачкој. Америка се определила за војно присуство како би заштитила своје интересе и Африком је основан када је утицај Америке у Африци почео да опада. Та формација је присутна у готово свим афричким државама изузев Египта који је себи у надлежност преузела Централна команда.
Присуство Африкома се правда међудржавним уговорима о наводној борби против тероризма, углавном исламског. Американци немају много војника у Африци, само саветници, али њихови савезници из бивших колонијалних сила имају и своју војску а под изговором "мисија Европске уније". Систем Африкома је сарадња са локалном војском, Американци обучавају посебне јединице и "саветују" које онда имају елитни статус и обично су у сукобу са редовном војском и властима. Логика Африкома је да Африканци гину у ратовима за америчке интересе.
35 ратова за 15 година
Америка се окренула насиљу и сукобима јер њен дотадашњи метод контроле и колонизације више није био ефикасан. Наиме, Америка је владала афричким земљама преко Међународног монетарног фонда и Светске банке који су Африку завили у црнило дужничког ропства. Али, онда се појавила Кина која је многе земље ослободила тих дугова и кренула у инвестиционе циклусе.
За војно присуство у Африци Запад користи и вештачки изазване епидемије болести као еболу, на пример. У неколико земаља у Западној Африци постоје и биохемијске лабораторије за генерисање погубних болести. И онда долазе западни војници да "спречавају болести".
У Африци је последњих петнаестак година вођено 35 ратова а тренутно се води 15 интензивних махом локалних оружаних сукоба. Најжешћи су у Буркини Фасо, Централноафричкој републици, Демократској Републици Конго, Етиопији, Малију, Мозамбику, Нигерији, Сенегалу, Сомалији, Јужном Судану и Судану.
Поред оружаних сукоба чести су и државни удари. Западна Африка је, на пример, у последње три године видела седам државних удара. У Гвинеији је државни удар 2021. предводио пуковник Мамаду Думбоја кога су обучавале америчке Зелене беретке. У Малију је 2020. државни удар предводио такође амерички ученик. Али, и ти амерички ученици када дођу на власт врло брзо се окрећу онима од којих могу њихове државе да живе, пре свега према Кини, и онда поново државни удар.
Најновији државни удар се десио у Нигеру. Већинске су оцене да тај чин нигерске војске симболизује нарастајуће нерасположење према западном вазалству јер је свргнути председник Мохамед Базум имао подршку Запада.
Под изговором "мира и стабилности"
Нигер је земља коју 80 одсто чини пустиња Сахара. Никада није била држава него тек 1960. када је добила независност од Француске. Нигер је држава са великим залихама уранијума и то је њен највећи проблем. Има 25 милиона становника а када је стекао независност имао је 3,4 милиона људи. То је земља са великим природним прираштајем и на сваку жену долази 7,1 новорођене деце.
То је муслиманска земља па се Америка и ту послужила својим методом инсталирања исламских терористичких група у највећој мери под америчком контролом пребачених из Либије. Под изговором "мира и стабилности" у Нигеру су до недавног државног удара присутне и војне снаге Немачке, Француске, Америке и Италије.
Поред залиха уранијума највећи проблем Нигера је што је још 2017. кренуо у зближавање са Русијом. Тада је направљен и план о војној и безбедносној сарадњи. Онда је кренуло насиље исламских група па државни удар и 2020. избори када је под сумњивим околностима у другом кругу изабран про-западни председник Мохамед Базум. Он је свргнут у недавном државном удару. А на скуповима подршке државном удару виоре се руске заставе.
Политичка и безбедносна заштита
Африка се, међутим, буди и не жели да буде закључана па се отвара према свету. Један од симбола тог отварања су самити са великим силама и до сада постоје америчко-афрички, кинеско-афрички и руско-афрички.
Недавно је одржан руско-афрички самит у Москви. Америчка дипломатија је вршила огроман притисак на афричке лидере али је ипак 49 земаља послало своје представнике и из 29 држава су дошли њихови лидери или њихови заменици.
Русија је још увек углавном политичка и безбедносна заштита афричким земљама и са некима од њих има и такве међудржавне уговоре. У трговини Русија није битно заступљена у Африци и у целини на тржишту Африке учествује само са 2,4 одсто а Кина, на пример, са 19,6 процената. Африка из Русије увози углавном житарице на које отпада 30 одсто укупног увоза а унутар тога је 95 процената пшеница. А Африка у Русију извози углавном воће, поврће, рибу и племените метале.
Али и то се мења па је на самиту у Москви потписано неколико десетина нових уговора. Русија има и велику предност у томе што је у властима и државним апаратима афричких земаља и око 100.000 људи који су школовани у Москви а од почетка ове године око 1.000 студената из Африке дошло је на школовање у Москву. А на самиту је договорено и да руски факултети, пре свега медицински, отворе своја одељења у афричким земљама.
Отварање Африке према свету довело је и до извесне "конкуренције" у утицају па су поред европских колонијалних сила и Америке, Русије и Кине присутне и Турска, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати.
Проблем хране старији од рата у Украјини
Западна пропаганда је настојала да самит у Москви стави под сенку рата у Украјини и оптужбе да недавни раскид споразума о извозу украјинског жита узрокује глад у Африци. А када је важио договор о извозу само је три одсто завршило у Африци. Русија је сада понудила бесплатно жито за афричке земље и отписала је 23 милијарде долара неплаћеног дуга.
Проблем хране је старији од рата у Украјини али је украјинска криза заиста утицала на промене у Африци. Политика санкција, рат и промене у свету су охрабриле афричке лидере да се далеко активније окрену и другима и напусте западно туторство. Украјински рат је у ствари за Африку политичко и економско отрежњење.
Наравно, процес еманципације Африке неће бити једноставан и брз али је кренуо и створен је повољан међународни амбијент. Америка и Запад сем насиља, корупције и личних уцена корумпираних лидера немају ништа друго да понуде Африци а други, пре свега Кина и Русија нуде инвестиције, економску сарадњу и политичку подршку. Африка је на путу повратка свог суверенитета.