Нико, наравно, не може иоле поузданије да предвиди када ће се окончати ратне операције у Украјини али је ипак већ сада свима јасно ко је губитник у том рату и која ће страна бити и коначни победник. Када се разгрне кодирани језик западних бирократа онда се јасно види да су и на Западу свесни да су изгубили у Украјини и сада се само тражи начин да се тај пораз јавно не призна.
Мало је, међутим, остало могућности. Oстале су само речи, у преводу пропаганда и стари трикови преговора о миру. Остао је наратив. Та пропаганда постаје све бесмисленија јер и већем делу западне јавности је јасно да је изгубљено у Украјини и да моћни НАТО није могао ништа да уради сем људских, украјинских жртава.
Речи могу много да значе у приватним животима али никада не могу да промене реалност. Западни наратив постаје апсурдан. Тако су на недавном безбедносном форуму у америчком Аспену, један за другим високи политички и функционери служби безбедности понављали исти текст "Русија губи", "Украјина побеђује". У страху од признања пораза сви пристају на лажи и тако додатно урушавају оно мало преосталог ауторитета државних власти. Јер све је јасније да су пре свега службе безбедности постале политички носиоци неистине а не заштитници својих грађана. То је и додатно урушавање било каквог кредибилитета власти што је забрињавајући процес у свакој држави.
Одржавање привида
Али на Западу и посебно у Америци се стварно верује да речи могу да победе у рату. У ствари све је постало апсурдно. Део тог апсурда су и такозвани разговори о миру у Украјини као што је био недавни скуп у саудијској Џеди који је организовала Америка.
Они који су започели рат у Украјини па га већ изгубили сада хоће да предводе мировне преговоре и то са земљама које немају директне везе са украјинским ратом нити било каквог утицаја на његов ток.
Све је у функцији одржавања привида и да се западној јавности представи како многе земље подржавају Америку иако су, као Кина, Индија и Бразил, пријатељи Русије. И што је још већи апсурд, да се разговара о мировном плану украјинског председника Владимира Зеленског који је већ изгубио рат. Све је то велика обмана али и већ виђен амерички модел да губитници одређују мировне планове а не они који су победници.
Медији говоре и о некаквом договору постигнутом у Џеди. Какав би то уопште могао да буде договор и под којим ауторитетом се ти евентуални договори постижу. То очигледно није ни важно, важан је наратив. Додуше, многи верују да је та америчка иницијатива нека врста контратеже предстојећем самиту земаља БРИКС-а у Јужној Африци, од 20. до 24. августа. Учешће су до сада потврдиле 34 земље а позвано је 40 земаља. Њих 20 је већ званично саопштило жељу за чланством.
У украјинском лутању дошло се и на идеју такозваних безбедносних гаранција Украјини. Прво су земље Групе 7 (Г7) дале те гаранције а сада се наводно, како је саопштено, "агресивно преговара" и о гаранцијама Америке. Тврди се да ће се тим гаранцијама придружити и још дванаест земаља. Шта би те гаранције могле тачно да значе никоме није јасно. То је још само један наратив.
Сазнања и фантазије
Истовремено, у америчким медијима се упорно пласирају "сазнања" како постоји тајни канал комуникације између Беле куће и Кремља. У Москви одбацују да тако нешто постоји али изгледа да је један амерички мисионар недавно провео три дана у Русији и вратио се празних руку. Медији тврде да није успео да сазна шта Русија планира. Едвард Лутвак, геополитички експерт и саветник многим лидерима, тврди да су такви контакти неизбежни и да су, у ствари, већ почели. Он тврди да их предводе директор ЦИА лично и његов колега у Москви. Могуће мада мало вероватно.
Верује се да је Америка заиста заинтересована за преговоре али тако да избегне признање пораза и да се што пре извуче из Украјине. Прогласиће Владимира Зеленског за кривца и жртвовати га. У основи, тврди се, Америка припрема дугорочни сукоб са Кином који је у ствари неизбежан па пре тог директног сукоба настоји да елиминише Русију као кинеског савезника и извора природних ресурса. Ратом у Украјини то није успела па сада намеће преговоре и, апсурдно, приближавање Русији. И зато Бела кућа жели брз излаз из Украјине. Још једна фантазија.
Има ту још многих фантазија па се у том украјинском споразуму којем се Вашингтон нада углавном говори о некој врсти "корејског модела" поделе Украјине и "привременог решења" којим би Америка у Украјини добила инструмент даље дестабилизације и уцена.
Без америчког плана Б
Све ипак личи на политичко лудило губитника а до које мере је отишло симболизује и то што на овогодишњем дану сећања, комеморацији, на прву атомску бомбу бачену на Хирошиму сви јапански политичари, на челу са премијером Фумијом Јузакијем, нису се усудили да кажу ко је бацио ту атомску бомбу. Али је зато премијер упозорио на нуклеарну претњу Русије.
Америка у ствари, као и обично, нема план Б. И сада је у обезглављеном тумарању јер свима је јасно да признање пораза у Украјини значи крај свих западних политичких елита које су сада на власти. То је очај западних елита. Без Плана Б Запад се очајнички бори за неку врсту мировних преговора па да онда, као у Босни и на Косову, после тога прогласи победу.
У Вашингтону се надају да би разним мировним и другим иницијативама могли да преваре Русију и да је увуку у неко "компромисно решење" мира у Украјини а под западним и кијевским условима. А шта би могао да буде "компромис" у Украјини? У Украјини је рат а ратови се завршавају тако што једна страна победи а друга изгуби. И онда победник одређује услове мира а не губитник. Још једна илузија губитника.
Немачки медији тврде да ће Запад извршити притисак на Кијев да наредне зиме преговара са Русијом. Циљ је такозвани замрзнут сукоб и то Американци желе. Према тим "сазнањима" Американци нуде Русији да задржи све што до сада контролише а да престане рат. Али, би санкције и даље остале на снази.
У Америци се, у ствари, надају да би могли да преваре Русију. Али, да ли је могуће преварити Русију? Американци о томе не размишљају, они једноставно не умеју другачије.
Немци су већ у Пољској
Неизвесно је, међутим, шта би Запад даље могао да уради. У политичким круговима се све чешће говори како Америка, упркос наводним мировним иницијативама, спрема западну коалицију за инвазију на Украјину а у главним улогама би били Пољска и Литванија.
Није јасно колико је то озбиљан пројекат али је чињеница да Украјина из подручја Краматорска већ увелико сели фабрике на границу са Мађарском и у западну Украјину. И Немачка своје противваздушне и противавионске системе, који су наводно помоћ Украјини, инсталира баш у западној Украјини.
Војна интервенција Пољске у западним деловима Украјине је стара опција Запада и ту Пољска у форми двојног држављанства већ има своје снаге али даља ескалација би могла суштински да промени простор рата у Украјини. То би отворило и питање досадашњих граница у Европи и потпуно би срушило поредак настао после Другог светског рата.
Главна сумња је да би онда у том рушењу поретка Немачка могла да интервенише у западној Пољској која је историјски источна Пруска. Уосталом, Немачка је јачањем својих оружаних снага (првобитни фонд од стотину милијарди је повећала на две стотине милијарди евра) већ срушила послератни поредак јер јачање њене војске је противзаконито. Немци су, у ствари, већ у Пољској, у Шчећину је НАТО команда која је под контролом Немачке што практично значи да Немци већ имају своје снаге у Пољској. Уз њих су ту и Холанђани. Све могућности су ипак на столу јер у људским друштвима никада није могуће све предвидети и контролисати а посебно не у хаосу какав је сада. У том хаосу многи би могли да потраже и неку своју шансу без обзира на компјутерске моделе према којима Америка прави планове.
Велика заблуда
Победа у сваком рату пре свега зависи од унутрашње снаге његових актера. Западна друштва су у дубокој унутрашњој кризи, у процесу су унутрашњег социјалног колапса, и немају снаге да из тог колапса искораче јер је пре свега нестао било какав унутрашњи ауторитет. И очигледно је да је Запад кренуо оном старом јеврејском пословицом да је "рат лек за оно чему нема лека".
Колико може да се види Западу је у Украјини ипак преостала једина нада да некако превари Русију. Али, како? За сада је једино извесно да од каквих таквих мировних преговора нема ништа. Јер, мировне преговоре може да води и организује само победник а у Украјини то није Запад.
Рат ће се, природно, једном окончати али то неће бити и крај кризе па би они, који се надају да ће крај рата разрешити и њихове спољнополитичке дилеме, могли бити у великој заблуди.