Ко је власт у Великој Британији?
Довођење Дејвида Камерона на место шефа дипломатије Уједињеног Краљевства је нешто што до сада никада није виђено. Бивши, поражени премијери никада не постају министри. Тешко је поверовати да све то није јасно и актуелном премијеру Ришију Сунаку, али очигледно је реч о нечијем пројекту
Део британске политичке праксе је да се током мандата једне владе повремено мењају министри и да се премештају министри са једног на друго место. Али као ретко када, овонедељне промене у влади премијера Ришија Сунака изазвале су толико велику политичку буру и продубиле кризу да се намеће питање ко је, у ствари, стварна власт у данашњем Уједињеном Краљевству.
Актуелна политичка криза је отворена буром око смене министарке унутрашњих послова Суеле Браверман али је прави шок у јавности изазвало постављање бившег премијера Дејвида Камерона за министра спољних послова. Камерон је један од поражених лидера Конзервативне партије који је симбол неуспешне политике. Уз то, за њега су везане многе афере са новцем и његов повратак у политику се тумачи као лош знак.
По правилу, у влади Велике Британије не може да буде нико ко није и посланик, ко није био на изборима или ко није макар у Горњем дому Парламента, Дому лордова. Камерон није посланик. А да би барем био у парламенту на брзину му је додељена титула лорда и он је сад лорд Камерон. Тако да је сада на челу британске спољне политике, што такође подразумева и функцију крајњег шефа обавештајне службе МИ6, човек за кога нико није гласао, напротив, чија је политика одавно поражена и коју је већина Британаца одбацила. Да ли је то демократија савремене Британије?
Лобиста, а не представник народа
Камерон (57) је постао лидер Конзервативне партије 2005. а премијер је био од 2010. до 2016. када је поднео оставку после пораза на референдуму за излазак из Европске уније (ЕУ). Он је предводио доста нечисту кампању за останак у ЕУ и чак је био уверен да ће победити, али је поражен. Одмах је поднео оставку и на место посланика.
Као премијер увукао је Британију у све западно-америчке ратове, од Либије до Сирије а 2015. је дозволио да Британија обучава украјинске војнике и припрема их за рат. Британска војска је већ тада била у Украјини. Верно је следио политику ЕУ и инструкције из Брисела и Вашингтона. Али Европа је била кобна за његову каријеру и на брегзит референдуму је поражен. Он припада новој генерацији политичара бескичмењака који су у ствари лобисти а не представници народа и интереса својих земаља. Њихов родоначелник је Тони Блер а и сам Камерон је, док је био на власти, рекао да је он "нови Блер". Али такве је народ Британије одбацио и на изборима и на брегзит референдуму.
По угледу на свог узора Блера, и Камерон се после напуштања политике "одао" разним пословима. У ствари, постао је лобиста. Кренуо је као саветник компаније "First Data Corporation" која се бави електронским плаћањима. Па је онда био плаћени саветник америчке компаније "Illumina" која се бави генетским истраживањима. Онда је 2019. постао и директор одбора саветника америчке компаније "Afiniti" која се бави вештачком интелигенцијом. Приметно је да су то све компаније које су повезане са америчком дубоком државом. Али, десио се и један скандал. У време короне, у марту 2021, он је лобирао тадашњег министра финансија Ришија Сунака да се додели неколико милиона фунти из ковид фонда аустралијској компанији "Гринсил Капитал", пре него што је отишла у стечај. Сунак је одбио то и пријавио Камерона министарству због лобирања. Била је и истрага, али је саопштено да није прекршио закон јер је наводно био запослен у тој компанији.
За своју књигу мемоара добио је хонорар од 800.000 фунти, а држао је и говоре после вечере и био плаћен 120.000 фунти за сат времена.
Неуспела прошлост
Верује се да би његов главни посао као шефа Форин офиса могли да буду односи са Кином. Био је премијер у време "златног доба" односа двеју земаља а 2017. постао је потпредседник кинеско-британског инвестиционог фонда вредног милијарду фунти. Односи Запада, па и Британије, и Кине су се погоршали па многи управо због његових веза са Кином критикују његово именовање.
Милијардер и највећи донатор Конзервативне партије, лорд Мајкл Ашкрофт је пре неколико година објавио књигу о Камерону у којој је на конкретним примерима показао да је бивши премијер, како он тврди, непоуздан човек коме се ништа не може веровати. И који чак није ни упућен у многа политичка кретања нити га интересују.
Бивши министар у влади Бориса Џонсона и архитекта брегзита, лорд Дејвид Фрост оценио је да "Британија ипак заслужује боље од неуспеле прошлости" чији је Камерон симбол.
Да би се направио амбијент за увлачење Камерона генерисана је вештачка афера око антиратног протеста на Дан примирја у Великом рату, па је све скренуто на судбину министарке унутрашњих послова Суеле Браверман. Уз то том афером се желело прикрити зашто у ствари људи протестују. Око пола милиона људи није протестовало само против рата у Гази, него је то био излив општег незадовољства. Уосталом, најмање 95 одсто учесника протеста су били Енглези а не Палестинци и Арапи. Афера је генерисана на изјави тадашње министарке да тај протест треба забранити. У Британији није пракса да се протести забрањују и лондонска полиција је одбила министаркину идеју. У јавности се та њена идеја забране повезује и са тиме што је њен муж, Раел, Јевреј, који је и живио у Израелу. Али, она је својевремено, упркос томе, оптуживана и да је антисемита јер је критиковала марксизам и марксисте. Самопроглашена такозвана западна левица сада све оне који критикују марксизам оптужује за антисемитизам јер, како кажу, Карл Маркс је јеврејског порекла.
Преокрет
Суела (право име Су Елен али користи надимак из школе) Браверман (43) је рођена у Лондону од родитеља Индуса са Маурицијуса и Кеније. Завршила је право на Универзитету у Кембриџу а постдипломске студије на Сорбони у Паризу. Она је међу најупорнијим борцима за брегзит.
У свом "опроштајном" писму, објављеном у медијима, она је оптужила Сунака да је "издао народ и нацију". Подсетила је да Сунака никада није изабрала Конзервативна партија и да је чак био и одбачен од партијског чланства на унутарпартијским изборима. Сунак је изабран манипулацијама посланика и Браверман истиче да су му управо они, који њу подржавају, обезбедили да октобра 2022. буде изабран у парламенту. Њихов договор је био, каже она, да Сунак подржи четири фактора унутрашње политике, затим брегзит и заштиту биолошких полова људи. Та четири услова су да се смањи легална миграција, да се одстрани надлежност Европске конвенције о људским правима, да се у школама законски заштите биолошки полови као и да се обезбеде одвојени простори (тоалети) за мушкарце и жене. Она подсећа да је то оно што су Конзервативци обећали народу у победи на изборима 2019. и на брегзит референдуму.
Ништа од тога Сунак није остварио, одбио је, и Суеле Браверман закључује да је он "или неспособан или никада није ни имао намеру да испуни своја обећања". Поручила је да она има још много тога да каже.
Убрзо је откривено, да је у ствари од раније, и пре протеста, био план да се Браверман смени због њених ставова према имигрантима, новој полној политици и упорности да се брегзит изведе до краја.
Апсурд и увреда
Политичке манипулације и игре иза сцене нису, наравно, новост у британској политици, али довођење Камерона на место шефа дипломатије је нешто што до сада никада није виђено. Бивши, поражени премијери никада не постају министри, а изнад свега довести човека, који се тако жестоко борио против брегзита и који је у томе поражен, да води дипломатију постбрегзит Британије је редак апсурд. Али, и увреда.
Тешко је поверовати да све то није јасно и премијеру Сунаку, али очигледно је реч о нечијем пројекту. И сам Сунак (индијског порекла, милионер, а супруга му милијардер) је део тог пројекта. После необичног избора Сунака за лидера Конзервативаца и премијера и сада - довођења Камерона за шефа дипломатије - постаје јасно да неко други одлучује о судбини Британије. Доминирају уверења да је невидљива парадржавна структура позната као дубока држава коначно преузела власт у краљевству. Та дубока држава је против интереса Британаца и пре свега брегзита као симбола британске побуне против те исте дубоке државе.
Које су последице продубљивања политичке кризе у Британији. Сада је потпуно јасно да ће на наредним изборима, за годину дана, Конзервативци изгубити и да ће на власт доћи Лабуристи. Али, то ће само заоштрити кризу јер Лабуристи су у много већој власти дубоке државе него Конзервативци. Последица ће углавном бити на унутрашњем плану, биће много протеста и штрајкова и економске нестабилности. У току је рецесија, уз распродају преостале привреде. На спољнополитичком плану неће бити новости а нити последица јер Британија, сем агресивног наратива, нема више утицаја на међународној сцени.
