Ломови рата унутар ЕУ
Француска и Немачка, под изговором украјинске кризе, већ формирају своје одвојене војне савезе који практично ломе европско савезништво. Ривалство Француске и Немачке које су до сада биле најближи савезници је за многе не само наговештај разградње ЕУ него и знак да би се рат после Украјине могао проширити и унутар ЕУ
Западна ратничка политика у Украјини је довела и до озбиљних ломова унутар Европске уније (ЕУ) па су сви изгледи да крај рата та европска интеграција неће дочекати у оном облику у каквом је до сада била. У дубини кризе водеће земље ЕУ користе украјински рат за надметање за доминацију над Европом и то, како изгледа, чак и војном силом.
Две кључне земље, Француска и Немачка, под изговором украјинске кризе, већ формирају своје одвојене војне савезе који практично ломе европско савезништво. Ривалство Француске и Немачке које су до сада биле најближи савезници и од почетка окосница европске интеграције је за многе не само наговештај разградње ЕУ него и знак да би се рат после Украјине могао проширити и унутар ЕУ. Иако би та перспектива могла да изгледа потпуно невероватна њу, на жалост, не би требало искључити. И није ни важно да ли ће рата бити или неће процес разградње ЕУ је незаустављив, само је питање када ће се то десити.
Украјина је ипак само изговор а реч је, у ствари, о борби за лидерско место у Европи. Преведено на обичан језик, Француска има амбицију да уместо Немачке заузме лидерско место у безбедности Европе.
Недостатак живе силе
Минулих дана иницијативу је преузео француски председник Емануел Макрон најавом да би Француска могла да војно интервенише у Украјини против Русије. То би, како је рекао била копнена операција и тврди да за то има подршку и француског генералштаба. И француски медији већ увелико објављују планове те војне интервенције и наводе да би до ње дошло уколико би руске снаге напредовале према Одеси и Кијеву. И Макрон је наједном постао најратоборнији и најекстремнији западни лидер против Русије.
У јавности се углавном спекулише да је такво понашање Макрона нека врста освете за губитак неоколонијалне империје у Африци за шта он оптужује Русију и председника Путина. Али, то није довољно објашњење и разлози су далеко дубљи и озбиљнији. Можда то има неког утицаја и могуће је да Париз верује да тако може да изврши притисак на Русију и да Москва попусти у бившим француским колонијама у Африци. То је, међутим, мало вероватно.
Нејасно је такође кога би Француска и слала у Украјину. Француска има око 200.000 војника, а копнене снаге су најбројније, око 115.000 и резервни састав од око 26.000. У Паризу се тврди да би у Украјини против Русије била копнена операција. Француска јесте нуклеарна сила али ипак нема довољно војне снаге за озбиљнију операцију против Русије у Украјини. Председник Макрон је изјавио да он рачуна и на коалицију од 12 земаља и вероватно на земље из француске, још увек нејасне, европске политичке заједнице. Али, генерално ЕУ нема довољно "живе силе" за озбиљнији ратни сукоб. Објављено је да Француска спрема 2.000 војника за Украјину. За ратне операције то је бесмислено, него ће пре бити да председник Макрон сада покушава да "легализује" оне који су већ у Украјини.
Нове базе, нове коалиције
И онда је у Париз дошла председница Молдавије Маја Санду и са Макроном потписала Споразум о сарадњи у одбрани. Иако је тај споразум од раније припреман и он се сада доводи у вези са најавом слања војске у Украјину. Већ на лето француска војна мисија ће доћи у Молдавију.
Француска сматра Молдавију франкфонском земљом и Париз такве земље сматра његовом легитимном геополитичком зоном, а међу тим земљама је и Румунија. У тој земљи су већ присутне француске војне снаге у саставу НАТО савеза али команда припада Француској.
У европским круговима се ти француски планови већ оцењују на начин да је председник Макрон "бацио око" на Бесарабију.
Можда Француска и успе да се инсталира у Молдавији али у суседној Румунији ће то бити мало теже. Американци у Румунији на око 2.800 хектара праве своју највећу војну базу у Европи, на месту војног аеродрома "Когалничану". База ће бити комплетирана до 2040. године.
Занимљиво је да Рамштајн у Немачкој неће више бити највећа америчка база у Европи.
Истовремено, Немачка прави своје војне савезе у другом делу ЕУ. Већ су склопљени билатерални споразуми са Пољском и Литванијом о стационирању немачких војника у тим земљама и то независно од НАТО пакта чије су те земље чланице. Крајем марта ће бити објављено да Немачка и Пољска формирају такозвану "тенковску коалицију" чији је званични циљ снабдевање Украјине оклопним возилима и муницијом. Поред Немачке и Пољске ту су и Шведска, Италија и Велика Британија али Пољска и Немачка ће бити заједнички лидери те нове коалиције.
"Tенковска коалиција"
Историјско сећање сугерише да се Пољска враћа својој доктрини из тридесетих година прошлог века када је градила војну сарадњу са Хитлером како би промовисала идеју заједничког лидерства Пољске и Немачке у Европи. Пољска је била прва држава која је склопила споразум са Хитлером одмах по његовом доласку на власт 1933. године. И тада је званични изговор био рат против Русије (Совјетског Савеза). И ова "тенковска коалиција" подсећа да се оживљавају те старе пољске идеје.
На жалост, зна се шта се после десило.
Стварањем алијансе за слање војника у Украјину, Француска у ствари продубљује конфронтацију са много пажљивијим Берлином јер се немачки канцелар Олаф Шолц упорно противи слању војника и ракета "таурус" у Украјину.
Када је реч о помоћи Украјини, Француска је инфериорна у односу на Немачку иако је заједно са Британијом испоручила ракете дугог домета "storm shadow/SCALP-EG". То истовремено значи и да су њихове регуларне снаге већ у Украјини.
Немачка је на трећем месту по укупној помоћи Украјини, иза Америке и ЕУ. Берлин је до сада, према познатим подацима, помогао Украјини са 17,7 милијарди евра у војној техници, 2,95 милијарди хуманитарно и 24 милијарде у финансијској помоћи. А Француска није ни међу првих десет, она је на 15. месту, нешто мало више од Чешке Републике, Италије и Естоније. У директној војној помоћи Француска је са 0,6 милијарди евра испод Естоније, Литваније и Словачке.
A где је ту Америка?
И док се ЕУ ломи, намеће се питање а где је ту Америка која преко НАТО савеза контролише европска кретања. Занимљиво је да Америка, у ствари, подржава и немачке и француске иницијативе. Сумња се чак да је у овој фази улога председника Макрона само да промовише планове о директној војној интервенцији у Украјини а што је амерички план додуше без америчких војника.
Илустративан је недавно објављени снимак разговора четворице високих немачких официра о плановима да се ракетом "таурус" сруши Керчски мост који спаја Крим са Русијом. Они су, да подсетимо, открили да је такав план био разматран "пре четири месеца" са особом којег називају "Schneider". Немачки истраживачки новинари Дирк Полман и Тобијас Аугенбраун су сазнали да се иза тог имена у ствари крије Американац, нови командант Америчких пацифичких ваздухопловних снага. Другим речима, немачки официри добијају директна наређења од Американаца и иза тих планова стоји Америка.
Према том снимку немачки војни врх ипак сматра да ће пројектили "таурус" бити послани у Украјину иако се канцелар Шолц томе противи.
Или, на пример, немачки "Рајнметал" (Rheinmetall) је највећи снабдевач Украјине војном опремом, муницијом и оружјем а међу тим оружјем су и тенкови "леопард 2" и старији "леопард 1". И чак се планира изградња фабрике оружја и тенкова у Украјини. Али, ко су акционари тог немачког концерна. Према америчким званичним подацима (US Securities and Exchange Commission) више од 280 акционара "Рајнметала" су регистровани у Америци. Највећи су инвестициони фондови "БлекРок", "Велингтон", "Фиделити", "Капитал груп" и "Вангуард". Другим речима "Рајнметал" није немачка него америчка компанија и јасно је ко доноси одлуке.
Подела територија
Иако су и Француска и Немачка амерички клијенти, ипак је реч о процесу поделе територија што се никада добро не заврши. На то сугерише и јачање војне моћи водећих земаља а украјински рат, који је већ изгубљен, и Русија су само изговор за јавност. У току је стварање два одвојена војно-политичка блока.
Очигледно је, наиме, да европске елите схватају да ће Америка у једном часу да напусти Европу или у најмању руку да смањи интересовање, па се онда отвара простор унутрашње лидерске борбе. У том процесу јасно је да Француска жели да се на време позиционира у центар европске спољне политике.
Али, у таквом амбијенту Америка је, како изгледа, више заинтересована за Немачку него за Француску и немачки савез са Пољском и балтичким републикама. Јер, амерички план је да се центар Европе и ЕУ премести у Пољску а тиме Француска ипак остаје на маргинама иако је недавно одржан тројни састанак Француске, Пољске и Немачке у Вајмару. Француска то очигледно не жели да прихвати и иницијативе председника Макрона требало би гледати и у том светлу као и јачање војне моћи већине земаља ЕУ. Све су то, ипак, лутања јер после западног пораза у Украјини, који је, како стоје ствари, неизбежан, настаће нова безбедносна архитектура Европе.
