Запад поново креће на Централну Азију
Упркос ратним разарањима, људским жртвама и надолазећем поразу у Украјини, Америка и земље ЕУ не одустају од планова да преко бивших совјетских република продру у Централну Азију, у намери да окруже Русију и прокрче пут до крајњег циља - Кине. Главни подизвођач тих радова је ЕУ, а амбијент је давно створени мит о европском путу, иако то подручје углавном не припада европском простору
После пораза и, у ствари, правог дебакла у Авганистану, Запад је први пут у минула два века остао без утицаја у Централној Азији. Дебакл у Авганистану је брзо потиснут из јавности и заборављен, и сада се кренуло поново, али другим путем, од Кавказа ка Азији.
За сада се, како изгледа, у том освајачком походу успело само у Јерменији која је већ пристала на вазалски статус. После пораза у оружаном сукобу са Азербејџаном у Јерменији се преко невладиних организација и утицаја огромне јерменске дијаспоре пре свега у Америци и Француској подгрејава атмосфера да је за тај пораз крива Русија.
У Бриселу је, 5. априла 2024. године, председник владе Јерменије Никола Пашињан имао сусрет са америчким државним секретаром Ентонијем Блинкеном, председницом Европске комисије Урсулом фон дер Лајен и Високим представником ЕУ за спољну и безбедносну политику Жозепом Борељом.
Циљ састанка је био промена спољнополитичког курса Јерменије. После тога се Пашињан састао са Самантом Пауер, шефицом УСАИД-а, организацијом која ће оперативно преузети послове. То је део геополитичког плана да се западни утицај повеже од Јеревана до Тбилисија и Бакуа. И Јерменија је "замрзла" чланство у Организацији уговора о колекитивној безбедности (ОДКБ) у коме су и бивше совјетске републике Русија, Казахстан, Киригистан и Таџикистан.
И онда, наравно, обећања о такозваним инвестицијама. ЕУ, како је објављено, планира да инвестира у развој Јерменије око 270 милиона евра током наредне четири године. Пре свега у регионалну инфраструктуру и техничку подршку владином апарату и обавезну "зелену агенду". А Јерменија је обећала да ће се још даље дистанцирати од Русије. Али није добила, како се надала, укидање виза.
Јерменија је очекивала најмање једну милијарду евра помоћи али то се није десило. А, како је објавио бивши премијер Јерменије и познати економиста Хрант Багратијан, Русија је од 2014. упумпала у Јерменију 14 милијарди долара (у готовом новцу пет милијарди и осам милијарди за куповину јерменске робе). И уз то кроз субвенције за нафту и гас још једну милијарду.
Од ЕУ добија много мање али је зато обећала увлачење западних компанија у закуп путне инфраструктуре на 50 до 100 година, аеродрома, железнице што би требало да значи интеграцију инфраструктуре са Азербејџаном и Турском, а то је западни интерес.
Стејт департмент је формирао и платформу Преговора о Јужном Кавказу. У том тиму је, што је посебно занимљиво, и амерички дипломата Филип Рикер који је био део рушилачке политике на "Косову" и у Северној Македонији. Другим речима, рецепт за нове немире и катастрофу.
"Обојене револуције" у Грузији
И, поново, Грузија која је од бивших совјетских република тог дела била прва позападњачена и "демократизована" кроз "обојене револуције". Али временом није ишло све по плану и актуелна власт се опире том моделу. У току је доношење закона о транспарентности страног утицаја названог "законом о страним агентима". По већ толико пута виђеном моделу организоване су демонстрације са обавезним заставама Европске уније али влада Ираклије Кобахидзеа као и већина посланика Парламента су одлучни да тај закон донесу.
И, наравно, прва је реаговала америчка амбасада која је подржала демонстранте који се противе будућем "закону о страним агентима" а на које се у великој мери и односи тај закон.
Стејт департмент је саопштио да због антизападне реторике и закона о страним агентима Грузија ризикује своје изгледе за чланство у ЕУ и НАТО. Саопштено је, такође, да Америка већ 32 године пружа помоћ грузијској економији и јачању њене "способности да одбија руску агресију". Та помоћ је довела да Грузија осиромаши и изгуби два дела своје територије, Јужну Осетију и Абхазију.
Вашингтон чак тврди да је тај закон "инспирисан Кремљом" а прећуткује да таква законска регулатива одавно постоји у Америци. А и ЕУ већ извесно време припрема сличан закон.
Америчка амбасада у Грузији је саопштила да су представници власти у Тбилисију одбили позив да посете Америку и разговарају "о сарадњи и помоћи".
У интензивирању освајачког пројекта највише се ипак енергије усмерава ка такозваној "Петорки" – Казахстану, Туркменистану, Узбекистану, Таџикистану и Киргистану, према граници са Кином. Посебно је на удару Казахстан, највећа и природним богатствима најбогатија земља. Пре неколико година је покушан и државни удар али захваљујући ОДКБ-е није се успело. Саветник владе Казахстана је годинама био бивши британски премијер Тони Блер и за то време Запад и Америка су се дубоко инсталирали у тој земљи. Та мрежа је и даље присутна. Деца већине казахстанских лидера и богатих људи живе у Лондону.
Наличје "демократских и тржишних реформи"
Поред политичких циљева реч је и о колосалној пљачки те земље а под изговором "демократских и тржишних реформи". А осиромашена земља је потом лак плен. Најупечатљивији пример су такозвана заједничка улагања у експлоатацију нафте.
У три највећа нафтна поља, Тенгиз, Кашаган и Карачаганак, Казахстан контролише мање од четвртине укупне експлоатације. У Тенгизу, у Каспијском мору, држава има само 20 одсто контроле, а америчке компаније "Шеврон", 50 процената, "ЕксонМобил" 25 и "ЈВ ЛукАрко" пет одсто.
У Кашагану, такође у Каспијском мору, казахстанска држава има 16,88 одсто, а западне компаније већину осталог, италијанска "Ени" 16,81, амерички "ЕксонМобил" 16,81, британски "Шел" 16,81, француски "Тотал" 16,81 и јапански "Инпекс" 7,56 процената. Кинески ЦНПЦ има 8,33 одсто. У Карачаганаку Казахстан има само 10 одсто, италијански "Ени" 29,25 колико и британски "Шел", и амерички "Шеврон" 18 процената.
По већ виђеном моделу, у међувремену не би требало искључити и многе терористичке пројекте у земљама Централне Азије а као и сваки пут до сада биће оптужени екстремни исламисти. У основи, то је државни тероризам. А оно што је већ у току је један од облика биолошког рата.
У Казахстану постоје две биохемијске лабораторије које су под потпуном контролом Америке и казахстанске власти немају приступа тим истраживањима. У Туркменистану, Узбекистану и Казахстану су се почетком 2024. године појавила масовна обољења морбила код деце али са необичним симптомима и смртност је велика. И онда се отварају врата Светској здравственој организацији која наводно помаже здравственом систему тих земаља.
Тај освајачки неоколонијални модел је уобличен још 2009. године када је Европска унија формирала такозвано Источно партнерство (ЕаП). Највећа жртва је до сада Украјина. Аутори тог пројекта су Пољак Радослав Сикорски и Швеђанин Карл Билт. Ради се о лепези пројеката у стварању клијената и мреже утицаја а пре свега у политичким круговима и образовању.
Један од до сада ефикаснијих инструмената утицаја је ускраћивање виза за путовања. Занимљиво је да о визама у Бриселу не одлучује ЕУ него америчка фондација Национална задужбина за демократију (НЕД). И наравно други инструмент је прича о статусу кандидата за чланство у ЕУ за шта практично не постоје никакви изгледи.
Али, уместо стабилности и социјално-економског развоја западно уплитање је донело рат, сиромаштво, депопулацију, одлив мозгова и нестабилност. У таквом амбијенту веома је лако изазвати и локалне ратове, што не би требало искључити јер већина тих земаља има територијалне проблеме. Ратни пожар био могао да буде прво запаљен у региону Црног мора, a онда би се проширио и ту је посебно деликатна улога Турске која има разгранату мрежу утицаја и у Централној Азији а очигледно је да Запад рачуна на подршку Анкаре.
Поред пљачке и контроле земаља Централне Азије циљеви Америке и Запада су и ометање евроазијских интеграција које су носиоци епохалних глобалних промена и спречавање институционализације транспортних коридора север-југ и од истока до Европе који су део тих интеграционих процеса. То је био и циљ америчко-западног рата у Авганистану, пре свега минирање Шангајске организације за сарадњу (ШОС), а борба против тероризма је била лажни изговор.
Али, као и обично, планови су једно а реалност друго. У Централној Азији су и две велике силе, Кина и Русија. А Кинези кажу "далека вода не гаси пожар". Географија је нерешив проблем. Политичари можда могу да преправљају писану историју али не могу да промене географију, а географијом Централне Азије доминирају Русија и Кина.
Под изговором рата у Украјини Америка организује серије такозваних мировних конференција које не доносе никакав резултат него су само куповање времена. Ти скупови су као и Мински споразуми пре украјинског рата. Основни њихов циљ је, како је то недавно нехотично и признао амерички државни секретар Ентони Блинкен, очување створене коалиције против Русије која би се онда користила и према Кини.
