Олимпијске игре без олимпијског духа

Да су Олимпијске игре искључиво спортска манифестација, једино правило које би требало да важи јесте да спортисти испуне олимпијске норме. Све остало треба и мора да буде у другом плану - припадност раси, нацији, држави, уосталом и идеологији, јер је то такмичење у вештини, а победник је спортиста који постигне најбољи резултат у прописаној категорији.

Као што током древне Олимпијаде није било места за рат, тако и на модерним играма не би требало да има места за политику.

Међутим, откад је ова манифестација постала масовно такмичење, повећавао се и утицај политике на спорт. Први, нажалост не и последњи пример, биле су Олимпијске игре одржане у Берлину 1936. године.

Адолф Хитлер, уз сугестије Јозефа Гебелса, мајстора нацистичке пропаганде, видео је, до тада, најбољу прилику да свету покаже аријевску супериорност и исправност своје идеологије, а успут и да је прошири на потенцијалне савезнике.

За те потребе, још 1933. године, када је дошао на власт, ангажовао је најкреативније умове тадашње Немачке. Изграђен је велики број стадиона, базена, позоришта и других пропратних објеката, улице су обновљене, паркови проширени, зграде офарбане, док је за пропагандне филмове ангажовао суперталентовану редитељку Лени Рифенштал.

Ипак, због расних закона, које је Хитлер увео још на почетку своје владавине, било је благих иницијатива да се Немачкој одузме организација Олимпијских игара.

Американци су чак размишљали о бојкоту.

Да би се уверили да Јеврејима неће бити забрањено учешће, Амерички олимпијски комитет послао је свог изасланика у Берлин, који је неколико дана разговарао са грађанима јеврејског порекла, додуше, у друштву преводиоца, члана Нацистичке партије.

Његов закључак био је да у Берлину нема никаквих проблема, а када Американци нешто закључе, то је ваљда истина? Сличног мишљења био је и Пјер де Кубертен, отац модерних игара, који је немачког фирера назвао једним од најбољих креативних духова своје ере.

Првог августа 1936. године, Адолф Хитлер отворио је Олимпијске игре током до тада невиђене спектакуларне церемоније. Први пут, на стадион, донета је и Олимпијска ватра, што је традиција која се одржала и до данас, али највећу пажњу изазвао је први телевизијски пренос надметања. Направљене су и посебне просторије широм немачких градова у којима су грађани могли да прате такмичење.

Биле су то, без икакве сумње, најбоље организоване Олимпијске игре до тада.

Али, олимпијски дух, изнад је бирократских правила и спољашњости.

Током приказивања пропагандног филма у Олимпијском селу, југословенски атлетичари Јован Микић и Ване Ивановић, као да су најавили 27. март 1941. године. Њихов гласан протест подржали су и други спортисти, па је прекинута пројекција.

У будућности, живот ова два храбра човека, на неки начин, одражаваће и слику српског народа у борби против Хитлера - Микић је постао партизан, а Ване Ивановић подржаваће владу у Лондону и покрет Драже Михаиловића.

Највећа звезда игара био је атлетичар Џеси Овенс. Освојио је чак четири златне медаље (100м, 200м, скок у даљ и штафета 4x100) и тако поразио и Хитлеров мит о аријевској надмоћи и супериорности.

По причи тадашњих америчких медија, Хитлер је бесно напустио стадион, јер није желео да се поздрави са црним спортистом, припадником ниже расе и унуком роба из Алабаме. Да је то измишљотина, попут оне о надмоћи аријеваца, потврдио је Џеси Овенс:

"Кад сам прошао поред канцелара он је устао, махнуо ми је руком, а ја сам му одмахнуо."  

Хитлер је, након његове четврте медаље, рекао сарадницима да црнцима треба забранити такмичење.

Међутим, као што је овај велики атлетичар помрачио славу Трећем Рајху, и поред тога што је Немачка освојила највећи број медаља, Овенсов успех, иако представљен као симбол пркоса злу и нацизму, био је, такође, само за потребе пропаганде.

Када је Атлетски савез САД организовао пријем у његову част у Америци, Овенс је морао да уђе на споредни улаз, а до сале ишао је теретним лифтом, јер је главни лифт намењен искључиво белцима. Такође, у својим мемоарима, он каже да га Хитлер није понизио, него Рузвелт, који му није честитао, није направио пријем у Белој кући, што је иначе обичај за освајаче медаља, а да се у Берлину осећао добро: стадион му је аплаудирао, коначно је могао да спава у истим хотелима где одседају и бели спортисти, што му је, иначе, било забрањено у земљи којој је донео четири олимпијска злата.

Највећи скандал берлинских ОИ догодио се у фудбалу. Перу је победио Аустрију, али је утакмица поништена, након огромног притиска организатора. Одлука да се игра поново није била по вољи Перуанаца, који су демонстративно напустили Немачку.

Након Другог светског рата, учешће спортиста постало је зависно од политичке ситуације. Услед нерешених спорова и ратних сукоба, поједине земље бојкотовале су Олимпијске игре, Јужна Африка избачена је 1964. године због апартхејда, а мађарски спортисти су ишли толико далеко да су бојкотовали заставу сопствене земље и наступили под обележјима из 1918. 

Највећа криза овог такмичења догодила се пред почетак игара у Москви 1980. године. Амерички олимпијски комитет почео да разматра предлог о бојкоту због рата у Авганистану.

Андреј Сахаров, совјетски нуклеарни научник и дисидент, човек занимљиве биографије, јер је, веровали или не, и творац хидрогенске бомбе а и добитник Нобелове награде за мир, упутио је апел за бојкот, па су Американци започели озбиљнију кампању.

Услов да се појаве на играма био је да се Совјети повуку из Авганистана. Како би извршили већи притисак на Совјетски Савез, ангажовали су угледне спортисте попут Мухамеда Алија, који је отпутовао у Африку, како би убедио тамошње државе да се придруже бојкоту. Бивши боксер није имао успеха, као ни Џеси Овенс, који је, у марту, неколико дана пре смрти, из болничке постеље позивао америчке спортисте да се не баве политиком, него да буду део највећег спортског догађаја.  

Ипак, Олимпијске игре одржане су у Москви, а прилику да се попну на победничко постоље нису добили спортисти из чак 67 земаља света, с изузетком неких држава које су својим спортистима дозволиле да се такмиче, под условом да не користе државна обележја.

Био је то први пут да је политика доминирала у односу на спорт.

Четири године касније, историја се поновила. Лос Анђелес био је домаћин Летњих олимпијских игара, а бојкот је настављен, само што овог пута у САД нису отпутовали Совјети, представници још 14 комунистичких земаља, затим Иран, а да парадокс буде већи, игре је игнорисао и Авганистан, због којих је претходни бојкот и почео.

Да је политика, у својој доминацији над спортом, скинула рукавице, показало се у Барселони 1992. године. Спортистима из СР Југославије било је забрањено учешће на ОИ, због санкција, услед грађанског рата, који се није водио на њеној територији, док су Хрватска, БИХ и Словенија имале своје такмичаре.

Аргументи да спорт не треба да има везе с политиком престали су да буду аргументи.

Нико се није бунио, нити бојкотовао Олимпијаду, што је центрима моћи одувек био сигнал да још више затегну каиш.  

Епилог гледамо данас – учешће спортиста зависи искључиво од политичке подобности, ма колико нам причали да у спорту нема места за политику.

Један од примера јесте да је представницима Русије забрањено такмичење на Олимпијским играма у Паризу, због, како они кажу, агресије на Украјину. Чак и када бисмо разлоге ове забране усвојили као стандард, онда би, ваљда, та забрана требало да важи и за олимпијце Израела?

Притом, да апсурд буде већи, забрана важи и за белоруске спортисте, иако Белорусија није у рату.

Међународни олимпијски комитет дозволио је, додуше, појединим спортистима из Русије и Белорусије да се такмиче под неутралном заставом, али поред олимпијске норме морају да испуне још неке услове – да јавно не подржавају рат, да немају уговор са руском или белоруском војском (Легија странаца изгледа није проблем), а такође постоји и посебно одељење МОК-а, које прати чак "лајкове" потенцијалних олимпијаца на друштвеним мрежама.

Такође, наглашено је да им се не може дозволити да учествују на церемонији отварања, али ће им бити омогућено да доживе догађај.

Хумано, нема шта.

Кроз историју, квалитет церемоније отварања ОИ неретко је говорио и о квалитету организације. Овогодишње игре подсећају на оне у Берлину, јер су започеле пропагандом, али лошом. Видели смо јефтин, нимало креативан, неуметнички, аматерски и за многе увредљив наступ. Берлин је бар имао талентовану Лени Рифенштал, али и Џеси Овенса, који је својим резултатима скренуо пажњу са добро упаковане пропаганде на такмичења.

Нажалост, скандалозно отварање прати једнако скандалозно такмичење, у коме је највише пажње привукао боксерски меч између Италијанке Анђеле Карини и Иман  Хелиф, представника(це) Алжира, до садa неутврђеног пола. 

На моменат, барем на мрежама, Анђела је постала херој – напустила је меч јер није желела да се бори против мушкарца. Мишљења сам да овај поступак нема никакве везе с херојством, јер да има, Каринијева уопште не би улазила у ринг – показала би да у спортистима још увек тиња олимпијски дух, попут перуанских фудбалера 1936. године.

Међутим, Међународна боксерска федерација, која није у љубави са МОК-ом, одлучила је да додели италијанској боксерки новчану награду у вредности златне медаље на Олимпијским играма. То је изјавио председник федерације Умар Кремљев, који је по националности Рус.

Као и 1984. године, Русија узвраћа ударац, али овог пута покушава и да покрене Светске игре пријатељства, Игре будућности и Игре БРИКС-а.  

Ма колико овај свет све више личио на Орвелову 1984, сигуран сам да велики енглески писац није био пророк, али прича из његовог романа делује употребљиво за стварање неког новог света. 

Зато не треба да се чудимо, под условом да се овај тренд настави, да у будућности имамо две, можда чак и три Олимпијаде.