Пикси: Како је фудбалски Бог постао лажни пророк

Без обзира на велике репрезентативне успехе у ватерполу, кошарци, одбојци и другим спортовима, за љубитеље спорта у Србији, фудбал је увек био на првом месту. Пролазак у четвртфинале у најважнијој споредној ствари на свету донео би једнаку, ако не и већу радост нацији него златна олимпијска медаља у било ком другом спорту.

Одговор на питање зашто толико волимо фудбал, можда се крије и у чињеници да Срби воле да се боре против неправде, која је у овом спорту најизраженија. Притом, не мислим само на судијске одлуке, него и на непотизам, форсирање мање талентованих играча, селекторе репрезентације који су увек доносили чудне одлуке...

Ако се вратим три и по деценије уназад, откад пратим фудбал, увек је постојао неки проблем, а флоскула да сви навијачи мисле да могу да буду бољи селектори од актуелног, неретко је и имала смисла.

Међутим, када је Фудбалски савез за селектора изабрао Драгана Стојковића Пиксија, и највећи фудбалски критичари су заћутали.

На кормило националног тима дошао је српски фудбалски Бог, последња права десетка, пета Звездина звезда, и по многима, најбољи фудбалер у нашој историји. То што Пикси, као тренер, нема импресивну биографију, ни близу оне играчке, никоме није засметало, јер у идоле се никада не сумња.

Уосталом, он је многим генерацијама био узор у детињству. У својој соби држао сам постер Пиксија у природној величини, и још неколико његових фотографија у дресу репрезентације и јапанске Нагоје.

Могао сам, вероватно, и да пронађем Пиксијеве слике док је играо у Верони и Олимпику из Марсеја, и тако употпуним фудбалску келију, али то би било подсећање на једну неславну епизоду великог мајстора, који је био неправедно запостављен и заустављен у свом походу на Златну лопту.

Иако је каријеру наставио у јапанском првенству, које је, по квалитету, ко зна колико степеника испод европског фудбала, у дресу репрезентације је бриљирао, а магија с лоптом, и харизма с којом се ваљда само посебни рађају, потврдили су мишљење да је у Олимпику и Верони био неправедно скрајнут.

Када је 1990. године промашио пенал против Аргентине, није било злурадих коментара, навијачких увреда, већ жала за пропуштеном шансом, и коментара да и најбољи греше, иако исту грешку, начињену само осам година касније, Пеђи Мијатовићу многи ни данас не могу да опросте.

Након што су почеле квалификација за Светско првенство 2022. у Катару, Пикси је одмах оправдао велика очекивања. Зауставио је моћни Португал, са све Роналдом, а напослетку га и победио у Лисабону, додуше уз судијску грешку и много среће, али зар она не прати храбре?

Одлазак репрезентације у Катар, на највећу смотру фудбала, испраћен је са великим очекивањима и без критика селектора, што је реткост у земљи где сви желе да буду селектори. Чак и док је велики Радомир Антић беспрекорно водио репрезентацију, наилазио је на повремене замерке, о Славољубу Муслину да и не говоримо, али тај феномен критике никад није важио за Стојковића.

Међутим, чим су почеле припреме за такмичење у Катару, на конференцији за штампу, деловало је као да су и селектор и ФСС променили ПР-а.

Појавио се сасвим другачији Пикси.

Мрзовољан, недовољно речит, незадовољан, као да је неко други припремао репрезентацију, у увијеној форми нам је рекао да је циљ већ остварен, а то је пласман на такмичење. На тренутке би бљеснуо и подсетио на оног старог селектора, када је рекао „напашћемо Бразил“, али у његовом гласу није било оног оптимизма, као пред утакмицу с Португалом. Била је то припрема нације за оно што ће уследити, а селектор је, у маниру политичара, причао само о проблемима с којима се суочава.

Након очекиваног пораза од Бразила, медији, стручна јавност, и навијачи, започели су са критикама, додуше благим, иако у нашој игри није било идеје, креације, ни залагања играча.

Да селектор Стојковић није велики као фудбалер Пикси, видело се већ на утакмици против Камеруна, када је при вођству Србије 3:1 наставио да форсира нападачку игру, што вероватно ниједан други тренер на шампионату не би учинио, па је репрезентација освојила само бод. Пораз од Швајцарске, освестио нас је да на клупи репрезентације не седи мајстор фудбала, него човек који у својој биографији има уписана два тренерска посла – у јапанској Нагоји и кинеском Гуангџоу.

За два пораза и лошу игру, селектор је оптужио звезде, али не репрезентације, него њихов распоред на небу, јер су га повреде играча омеле да покаже више.

Ипак, оно што ниједном другом селектору не би прошло, Пиксију јесте. Зато је феномен. И највећи критичари његовог рада били су сложни у једном – пласирао се на првенство, није доживео дебакл, па му треба дозволити да Србију води и у квалификацијама за Европско првенство.

С обзиром на противнике у групи,  било је јасно да ће се Србија након 24 године пласирати на шампионат Европе, макар је водио и тренер почетник, што сасвим сигурно није Стојковић.

Међутим, већ на почетку, по игри, видело се да српска репрезентација, и поред великих имена у поређењу са другоразредним тимовима попут Мађарске и Бугарске, игра фудбал који се не може назвати ни модерним ни застарелим, али може предвидљивим. Уместо да буде убедљиво прва у својој групи, што по квалитету заслужује, наша репрезентација се борила за друго место, а утакмица против слабе Бугарске била је једна од оних које свако жели да заборави. Чак је и држава, у страху од дебакла, организовала аутобусе с навијачима, како би пружили подршку индиспонираним и збуњеним фудбалерима. То је, донекле, помогло да се једва извуче реми, и да се репрезентација пласира на шампионат.

Од тог момента, упознајемо новог Пиксија. То није више онај самоуверени селектор, нити мрзовољни несрећник који кука што су му играчи повређени, него осиони и надмени диктатор, који не пропушта ниједну прилику да напомене "како нас је он одвео на Европско првенство после 24. године".

У паузи цитирања стихова песама фолк певачица, спреман је да увреди сваког ко му је упутио па и добронамерну критику а новинарима говори да причају глупости, за шта би можда и имао право да је волонтер, па троши своје слободно време зарад љубави према репрезентацији. Међутим, његова месечна плата, далеко је од волонтерског посла, па би селектор требало да покаже много више поштовања према нацији, али и према грбу ког, нажалост, представља.

Ипак, Пикси је, несвесно, учинио и нешто добро.

Љубав нације према фудбалу и велика очекивања од фудбалске репрезентације, чак и кад је Младен Крстајић био селектор, до сада су нам доносили само разочарање и тугу. Сада, откад је Пикси на кормилу, више нема оне претеране навијачке страсти, а највећи фудбалски фанатици изгубили су веру у победу репрезентације.

Једноставно, селектор је разбио илузију да можемо да победимо неки велики тим, али и да уживамо у фудбалу, што се види, уосталом, и по броју продатих карата за мечеве репрезентације.

Протекло Европско првенство, у не тако тешкој групи, завршили смо с једним постигнутим голом и то у последњем минуту надокнаде времена. За разлику од ранијих шампионата, претеране фаме око испадања није било, а мали је број оних који су веровали да Пикси, са ко зна колико пута вреднијим тимом, може надмудрити скоро непознатог словеначког селектора.

На два велика такмичења с Пиксијем на челу, освојили смо два бода и завршили као последњепласирани у групи, а последњу победу на званичној утакмици остварили смо пре скоро годину дана.

Нажалост, то није било довољно да селектор да оставку, или да је бар понуди, за њега је све ово – добро.

Али, зато су оставке дали фудбалери. Влаховић, Митровић, Милинковић-Савић, само се неки од играча који се нису одазвали позиву селектора, због наводне повреде, иако су неки од њих снимљени како тренирају са својим клубом.  

Постоји онај Андрићев цитат да мали и ситни људи једва чекају да унизе већег, јер тиме стварају илузију да су се уздигли. На такав начин, Младен Крстајић одузео је капитенску траку Банету Ивановићу, легенди и српског и европског фудбала, а Драган Стојковић Пикси направио је идентичан поступак са Душаном Тадићем.

Шта се догодило са оним фудбалским Богом с почетка ове приче?

Изгледа да никад није ни постојао, он је само човек са талентом за маркетинг. У одсуству критике, нисмо обратили пажњу да некада заиста велики играч ипак није био толико велики – ако упоредимо каријере и клубове многих његових саиграча (Југовић, Михаиловић, Мијатовић...). Никада се није супротставио непотизму, чак и док је био капитен, када се у репрезентацији добијало стандардно место захваљујући кумовским везама.

Њему је тада било битно да је он у тиму, као и данас.

Уосталом, сетимо се његове епизоде у Фудбалском савезу, када је за селектора репрезентације поставио такође тренера почетника Дејана Савићевића (истог оног што га је подржао да склони Тадића из тима) и њихове бламаже против аматера из Азербејџана. Могуће и да му Савићевић овом подршком враћа дуг из 1998. године, када је Пикси, у свлачионици, током Светског првенства говорио "да Дејо мора мало да игра", иако не заслужује.

У сваком случају, Пиксијев селекторски мандат неће нанети ненадокнадиву штету нашем фудбалу, јер реално, никада нисмо ни били велесила.

Највећи грех актуелног селектора фудбалске репрезентације Србије је тај што нам је уништио успомену на фудбалског велемајстора Драгана Стојковића Пиксија.