Када је 1953. године одлучено да се изврши ревизија Солунског процеса, власти тадашње Југославије дале су се у потрагу за главним сведоцима тужилаштва – Темељком Вељановићем и Ђорђем Константиновићем. Интересовање за обновљено суђење било је велико.
Нова комунистичка власт није толико мислила на правду, нити пуковника Аписа, Малобабића и Вуловића, црнорукце стрељане у монтираном процесу, већ је желела да покаже неправду претходног система. Наруку им је ишла и чињеница да се већ након Великог рата група угледних интелектуалаца, предвођених Слободаном Јовановићем, залагала за обнову поступка, па су вешти пропагандисти овај случај видели као пенал који не могу да промаше.
Како преноси "Борба" из 9. јуна 1953, Вељановић и Константиновић били су приморани на лажно сведочење у Солуну, а новинар напомиње "да се види каквим су се средствима служили Александар и његова камарила у обрачуну с противницима".
Међутим, када су се на Врховном суду тог 3. јуна, појавили сведоци, да поново дају исказ, њихова имена више нису била иста; Темељко Вељановић звао се Темелко Велановски, а Ђорђе Константиновић био је Ђорђи Константиновски. Такође, по националности, више нису били Срби, него у складу с политиком нове државе изјашњавали су се као Македонци.
Ипак, "Борба" је те, наизглед, небитне детаље за процес, вешто изоставила, јер би онда изгледало да су тамо неки Македонци издали српске официре. За тадашњу власт било је битно да покаже како су Срби издали Србе, да припадност том народу, доминантном у Југославији, и није нешто чиме се треба похвалити, па и створити утисак да је боље и пожељније бити Македонац или Југословен.
Да су, којим случајем, пуковник Апис и мајор Љуба Вуловић били живи приликом обнове процеса, некако сам сигуран да би пре стали на страну краља Александра, него на страну оних који су их рехабилитовали, јер су најбољи део свог живота посветили ослобођењу Македоније, док је Љуба Вуловић, као четнички војвода, учествовао у герилским борбама још пре ослобођења 1912. године.
Али, барем у овим балканским земљама, историја неретко није оно што се догодило, него као некада – како каже Партија, а данас оно што форсира НВО сектор.
Иако се стварање Македонаца као нације везује за Дрезденски конгрес, прича је започела мало раније, након Великог рата, као одговор наводној великосрпској хегемонији, односно ограничавању утицаја Србије.
Историјски гледано, на тим просторима, вековима, не рачунајући Турке, за које се сви слажу да су окупатори, живели су Грци, Бугари и Срби, а касније су им се придружили Арнаути (као да нема пакла без њих).
У годинама пред ослобођење од Турака, све три нације сматрале су да имају највише права на територију. Крајем 19. века, када је постало јасно да ће Турска бити протерана са Балкана, најпре Бугари, а потом и Срби, помагали су своје организације у Старој Србији. Због сложене историје, присутности и утицаја оба народа, сличног језика и обичаја, било је села у коме становништво није знало коме припада.
"Једни нам говоре да смо Срби, други да смо Бугари, трећи да смо Грци", описује Станислав Краков разговор с једним сеоским прваком, који је схватио да припада српском корпусу оног тренутка када га припадник националног комитета упитао да ли његова породица обележава крсну славу. За Србе, то је био и остао доказ идентитета.
С друге стране, поред герилске акције, Бугари су отварали и сопствене школе, а српску децу, коју су родитељи желели да образују, уписивали су под другим, бугаризованим именима.
Најбољи пример јесте дечак под именом Јован Стојковић који је 1890. уписан је под именом Иван Стојков. Свестан порекла и припадности, побегао је из школе у Србију, где је под покровитељством друштва "Свети Сава" уписао и завршио Богословију.
Након повратка у родну Македонију, отворио је српску школу, али после једног сукоба с Бугарима, који су желели да је затворе, одметнуо се у шуму.
Убрзо, постао је војвода Бабунски, а надимак је добио по планини на којој је четовао. Песма "Спремте се, спремте" испевана је у његову част и након велике победе над бугарским јединицама.
За живота, војвода Бабунски слављен је као највећи херој у данашњој Македонији, а одликовања, почев од француске Легије части до Карађорђеве звезде, биле су потврда да је и у Великом рату био на правој страни.
Међутим, пре неколико година, снимљен је документарни филм "Последњи Македонец" у коме је војвода Јован Стојковић Бабунски представљен као сурови злочинац који насилно мења презимена Македонцима након Великог рата. У играним сценама коришћена је добро позната булајићевска матрица – Бабунски је брадати четник (иако је био познат по уредности) и пијанац, који у присуству српског официра, а по наредби генерала из Београда, убија несрећне Македонце јер не желе да се презивају на ић.
Додуше, прича о насилној промени презимена је истинита, али је Срби никад нису спроводили. То су чинили Бугари, у Првом и Другом светском рату, након њих комунисти, а "јунаци" с почетка ове приче (Вељановски и Константиновски) само су један од примера. Уосталом, легендарни фудбалер Бошко Ђуровски говорио је о свом пореклу: "Тито и његови сарадници вршили су притисак да се презиме узме по претку и дода ски на крају."
Можда и најбоља илустрација ове насилне промене јесте надгробна плоча Драгутину Вељановићу, који је преминуо 1943. године, а споменик (након рата) подиже супруга Викторија Вељаноска.
Упоредо са стварањем македонске нације, започет је пројекат стварања Македонске православне цркве, јер су комунисти били свесни да је утицај Српске православне цркве пресудан у одређивању идентитета. Овај парадокс, да комунисти, као противници религије, оснивају цркву, није новина. Током Другог светског рата, у Независној Држави Хрватској, познатој по уништавању православља, основали тзв. Хрватску православну цркву, с тежњом да пониште или бар умање утицај СПЦ.
И у другим републикама бивше Југославије постојала је слична матрица стварања нових нација још од Берлинског конгреса. Примера ради, озлоглашени Бењамин Калај, док је службовао као дипломата у Београду, написао је књигу "Историја српскога народа", у којој каже да у Босни живе Срби православци, Срби католици и Срби муслимани. Колико је био омиљен у народу, током седмогодишњег боравка у Београду, говори и надимак који му је учени народ наденуо – Србољуб.
Међутим, чим је постављен за гувернера Босне и Херцеговине 1882. Калај је почео да води изразиту антисрпску политику. У покушају да уништи све што је имало везе са српским идентитетом, цензурисао је књиге, песме, приче, па је напослетку забранио и сопствену књигу.
И када се чини да је крај апсурду, у моментима док је Калај потирао све што је српско у БиХ, хапсио и малтретирао угледне Србе, између осталих и Јована Дучића, краљ Александар Обреновић га је одликовао лентом Белог орла, на опште згражавање српске елите с обе стране Дрине. У будућности, овај поступак биће разлог више за брутални атентат током Мајског преврата.
Ипак, победа у Великом рату само је наизглед умирила духове, који су се поново јавили на чувеном конгресу КПЈ у Дрездену 1928. године.
У документу који је донет одлучено је: "КПЈ ће се борити против вештачке версајске Југославије, против хегемоније српске буржоазије и окупаторске војске, за успоставу независне Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније, док ће мађарској мањини у Војводини дати право на отцепљење. Посебна пажња биће посвећена националној и државотворној еманципацији Албанаца."
По угледу на ову одлуку, Милован Ђилас се, као млади комуниста, још тридесетих година залаже за признавање црногорске нације. Парадоксално, његов отац био је другачијег мишљења, сматрао је да ако Црногорци нису Срби онда Срба нема. У будућности, Ђилас ће постати и симбол комунизма, симбол стварања црногорске нације, али и дисидентства, док ће напослетку да се "врати" коренима и изјашњавати као Србин.
Међутим, за разлику од других новостворених "нација", Македонци нису присвајали српске великане, попут Бошњака (Краљ Твртко), Црногораца (Његош), него су своју историју заснивали на темељима древне Македоније. Током протеклих двадесет година, подигли су и споменик Александру Великом, назвали су и аеродром у Скопљу његовим именом, а постепено су градили наратив да су наследници хеленске културе.
Ипак, да су Грци велики народ, показала је њихова спремност да заштите своју историју.
Након година блокаде у међународним институцијама, Македонија је морала да промени име државе, назив аеродрома, а да на споменик утисне натпис да је Александар Велики био Грк.
Такође, Македонци имају спор и са Бугарима, који не признају македонски језик, већ га називају дијалектом бугарског, који је, како кажу њихови академици, писан српском писаћом машином. Та борба и даље траје, али у овој дугогодишњој борби за културно наслеђе на територији Северне Македоније, Србија не да се није озбиљно укључила у заштиту сопственог идентитета, него га је, као у доба комунизма, препуштала Македонцима.
Да је максима "онај ко се не брани буде нападнут" тачна показују филм "Последњи Македонец", потом признање независности "Косова", као и наратив да су Срби зли освајачи Македоније.
Наравно да Македонија није једини негативан пример наше небриге за културу, него читав простор бивше Југославије. Признавањем постојања црногорског и бошњачког језика, унизили смо сопствени, што је, уосталом, само дало подстрек за још већу крађу српске културе. Нису присталице "црногорског језика" написали изјаву захвалности због тога, него Србе и Србију још више оптужују за исто што су чинили Аустроугари, а потом комунисти.
Пошто (барем у медијима) тежимо уласку у ЕУ, шта би се догодило да се понашамо као њене чланице, попут Грчке или Бугарске?
Нисам сигуран да бисмо се изборили да на споменику краљу Твртку стоји да је био краљ Срба, али бисмо сигурно доказали да мит о злим Србима није само мит – то су они који измишљају историју, језик, отимају културу, лажно сведоче, а себе више не називају Србима.