Војвода Вук-ратник који је отворио капију слободе

Почетком осамдесетих година 19. века, због пожара у пашином конаку, Турци су похапсили виђеније Србе у Сјеници. Један од ухапшених био је и Алекса Поповић, потомак свештеника, ког су данима бичевали, тражећи од њега да призна или бар да именује кривце. Његова супруга Стана, подмитила је чуваре затвора, па је Алекса једне ноћи пуштен да побегне. Свестан да ће га наредног дана Турци тражити, Алекса је са породицом пребегао на територију Србије и настанио се у Крагујевцу.

Овај догађај никада није заборавио његов петогодишњи син Војин, који је, док су бежали ка Србији, очеве ране доживео као грех који се не сме опростити.

"Био бих у борби блажи, да ми даноноћно пред очима не лебди слика мог оца, голготска и страшна, како га везаног муче Турци. Нек иду у пакао."

Ове речи изговорио је Војин Поповић, познатији под ратничким именом Војвода Вук, након Првог балканског рата, када је Српска војска ослободила Стару Србију.

Ипак, није само догађај из Сјенице одредио животни пут једног од највећих ратника српске историје, него и познанство са војводом Мицком Крстићем, ког је упознао још током детињства у Крагујевцу.

Наиме, војвода Мицко био је легенда четовања у Старој Србији, омиљени народни јунак, који је након Брсјачке буне ухапшен и осуђен на чак 101 годину затвора. Када су Бугари успели да издејствују амнестију за своје герилске ратнике, Турци су из затвора пустили и Крстића, након седамнаест година тамновања. Међутим, славни војвода је одбио амнестију уз речи „Ја нисам Бугарин, ја сам Србин.“ Након тога, одлежао је још четири године, уз један покушај атентата, све док српски конзул из Битоља није успео да издејствује његово ослобађање.

Слушајући приче о Мицковом четовању, дивећи се његовој жртви у тамници, уз стално сећање на очеву голготу, млади Војин Поповић одлучио је да упише војну школу.

Завршио је чувену 32. класу Ниже војне академије, за коју многи сматрају да је најбоља генерација у историји академије. Са њим, заједно у клупи, били су Војислав Танкосић, мајор Драгутин Гавриловић, Милутин Недић, Панта Драшкић...

Доласком краља Петра на власт, идеја ослобођења Старе Србије, постала је остварива.

Лука Ћеловић, богати Требињац и финансијер четничке акције, у сарадњи са генералом Атанацковићем, започео је са припремама за пребацивање герилаца у Стару Србију. Међу првима, отишао је и Војин Поповић, а приликом поласка, његов отац му је поклонио мали сребрни нож, заоштрен с обе стране, од ког се никада није одвајао.

Долазак младих српских официра у Македонију означио је прекретницу у герилском ратовању. До тада, мали је број војвода прошао озбиљнију војничку обуку, а ратници, који су се придружили четама на терену били су углавном млади идеалисти или бегунци од закона. Међутим, ангажовањем Војина Поповића, Војислава Танкосића и других војних стратега, ти млади идеалисти добили су озбиљну војничку обуку. Тада Војин Поповић образује и своју чету, узима ратничко име Војвода Вук, по коме ће бити препознатљив, како непријатељима, тако и Србима који су у држави у успону вапили за херојима.

Колико је Вук био строг као командант, говори и његова наредба:

"Ја од својих четника тражим да ме никад не лажу, да се не шале да што украду, да не траже од ове сиротиње да им нешто кува и пече за јело... Све што се за чету узима, ја морам знати и то се мора платити. А ово је најглавније и добро упамтите: жене и одрасле девојке не смете ни погледати, са њима не смете ни разговарати. Ви сте мутави за женску чељад. Ако ли вас жене нешто питају, не смете ни одговарати... За ког дознам да противно овом уради, убићу га!"

Из ове наредбе јасно се закључује да се Вук трудио да искључи сваку могућност негативне пропаганде о четницима, као и жељу да наметне витешки кодекс својим војницима.

За врло кратко време, прочуло се за чету војводе Вука, док је сама припадност његовој формацији означавала велики углед у друштву. Због вештине ратовања, невероватне дисциплине, убрзо именован је и за Шефа горског штаба, односно команданта свих јединица у Старој Србији. Његова тактика да шаље мање чете у брз и изненадан напад, како би одвукао пажњу од главне чете, која је нападала на друго место, показала се веома успешном. До 1908. године, када се догодила Младотурска револуција, српске чете доминирале су Старом Србијом, док је насиље над становништвом знатно смањено.

Један је од оснивача организације "Уједињење или смрт" и као човек од поверења Драгутина Димитријевића Аписа, био је задужен да чува поверљиву архиву.

По описима његових војника, Вук је био стално озбиљан, праведан, а чак и према најближим пријатељима веома строг, нарочито ако на задатку нешто згреше.

Посећивао је и кафане, где се састајао са елитом тог времена попут Дучића, Нушића, Рибникара, али за разлику од поета и других војвода на одсуству, није се одавао алкохолу, него је увек био трезвен, као да ће сваког часа добити наредбу за нови задатак.

Када је почео Први балкански рат, одред војводе Вука наступао је као претходница Коњичке дивизије под командом кнеза Арсена Карађорђевића. За почетни успех српске војске умногоме је заслужан његов одред јер је успео да заустави напад главнине турске војске којом је командовао искусни Зеки-паша. Уз њега, као четник, ратовао је и Милан Ракић, славни песник, који је одбацио "дипломатску униформу" и пријавио се у добровољце.

С успехом је командовао и Добровољачким одредом у Другом балканском рату. Тада су се његови четници појавили са тзв. скакавцем – справом коју су сами осмислили, а служила је за далеко и прецизно бацање бомби. Борбе с Бугарима су биле тешке, неретко и прса у прса, а Вука због посебне вештине баратања ножем и бајонетом називају херојем бајонет борби.

Након ослобођења Старе Србије, Војин се оженио Јелисаветом, ћерком начелника железничке дирекције. Венчање је уприличено у Саборној цркви, уз коментаре да када би сватовима, међу којима су били Воја Танкосић, Апис, Владимир Туцовић, Велимир Вемић, војвода Бабунски... неко поделио оружје, стигли би до Беча. "Воја је био нежан, сасвим други човек од онога који се чуо као ратник", говорила је Јелисавета.

Нажалост, наизглед мирна 1914. година прекинута је Великим ратом. Српска војска, иако уморна од балканских ратова, имала је нешто више од непријатеља – искуство. Образована су четири четничка одреда под командама војводе Вука, Воје Танкосића, Косте Тодоровића и Велимира Вемића.

Јадарски четнички одред, који је предводио Вук, имао је задатак да успори кретање непријатеља. У извештају аустроугарског заповедника описује се отпор његових четника:

"Осми корпус изнурен до исцрпљености своје снаге стигао је 13. августа, тек увече, на положаје код Новог села, а требало је стићи 12. августа ујутру... Наишао сам на отпор комита, који се као муња појаве, па исто тако муњевитом брзином ишчезну."

Такође, Анри Барби, француски ратни репортер, посетио је Јадарски четнички одред. "Црни од барута, блата и прашине, спржени од сунца, потамнели од кише и ветра, они личе на епске јунаке; зарасли су у браду, али њихове очи налик на жеравице одају непоколебљиву храброст. Величанствени су када у трку узвикују дивље "Ура".

Након победе на Колубари, четници војводе Вука и Војислава Танкосића, ослободили су Земун. Био је то први пут да се српска застава завијорила у Земуну. Направљена је и велика парада четника главним улицама, где су испред ратника корачали Танкосић и Вук, док је испред њих ишао владика Николај Велимировић.

Када је 1915. године отпочела Макензенова офанзива, оформљена су два Добровољачка одреда од 4.000 војника, под командама прекаљених и прослављених ратника: војводе Вука и Војислава Танкосића. Занимљиво да је у Вуковом одреду био велики број добровољаца из Сједињених Америчких Држава и Канаде, који су у борбу дошли након апела Михаила Пупина и владике Николаја.

Неки од њих, до тада, никада нису крочили ногом на територију Србије. Након што су се борбе распламсале, Легија смрти, како су називали његов Добровољачки одред, имао је задатак да затвори линију дугу чак 160 километара.

Губици су били жестоки, у извештају се наводи да је у 3. чети од 60 војника преживело само осам, али какве су Вукове командне способности биле, говори и део извештаја "да је и у тим условима, војвода Вук потпуно разбио коњицу 11. немачке дивизије".

Један од његових војника, сећао се касније, да је војвода Вук, приликом повлачења наредио да се једно читаво албанско село запали. На питање пуковника Плазине:  "Знате ли Ви Поповићу где се ми налазимо?", Вук му је одговорио да га не пита за дозволу. Повод за овакву одлуку био је напад на Поповићеву извидницу од стране Арбанаса, који су измасакрирали неколико младића, одсекли им удове и ставили уста. Након ове одмазде, смањио се број напада на српску војску током повлачења.

Доласком на Крф, српска војска је добила прилику за одмор, а војвода Вук је послат у Париз на састанак Југословенског одбора. Његов задатак био је да разговара са хрватским представницима око стварања јединственог добровољачког покрета, који ће наступати на Солунском фронту. Разговори су били тешки, а војвода се никако није слагао са Фрањом Супилом, хрватским представником, који је покушао чак и да утиче на селекцију српских представника у преговорима.

Због тог сукоба, војвода Вук враћен је у Солун, где је почео с припремама за ослобођење Србије. Одред којим је командовао, добијао је најтеже задатке, погубне за његове војнике, често и без артиљеријске подршке. Па ипак, добровољци под његовом командом, ослободили су Кајмакчалан, који је означио и прекретницу у ратовању на том делу фронта.

Због огромне корупције, за коју је војска сазнала, почињу претње чланова удружења "Уједињење или смрт" државном врху. Тражила се одговорност, а пошто нико није био окривљен, Владимир Туцовић је рекао да ће војници направити шпалир од сабљи, кроз које ће политичари морати да прођу оног дана када ослободе Србију.

За власт, било је јасно да се морају обрачунати с "црнорукцима", те су започете припреме за Солунски процес. Међутим, властима је било јасно да је немогуће извести судски процес док год је жив војвода Вук, тада већ најславнији српски ратник, близак пријатељ пуковника Аписа и члан официрске организације.  

Иако су му пријатељи говорили да га команда намерно шаље у смрт, Вук није долазио с терена, али се често жалио да га гурају у кланицу, те да своје људе не може послати у смрт макар то од њега тражио и генерал Сарај.

Погинуо је на Груништу, 29. новембра 1916. године. У званичној верзији стоји да га је погодио метком бугарски војник, током битке ножевима, јер су обе стране остале без муниције. Након битке, његови војници су га донели на носилима и фотографисали се с њим, али су га подигли, у знак поштовања према највећем ратнику Солунског фронта.

Сахрањен је у Солуну, а то је био једини тренутак да су војници видели уплаканог пуковника Аписа, који је ухапшен неколико дана касније.

У писму породици, један од четника каже: "И смрт ће сама моја бити недовољна да ми стиша бол за таквим дивом какав је био војвода Вук."

Неколико недеља пре смрти, војвода Вук добио је ћерку Слободанку. Од супруге је тражио да му пошаље фотографију детета, која је, нажалост, стигла у писму 30. новембра, дан након његове смрти.

Након рата, породица је добијала различите вести – да је Вук убијен након борбе како не би спречио Солунски процес. О томе је, годинама након рата говорила и његова ћерка, која је тврдила да држава није дала новац за његову сахрану, већ су то учинили преживели питомци 32. класе, док његов споменик, иако изливен 1922, постављен је тек 1936. године, након промене политичке гарнитуре која је наводно имала учешћа у завери.

Међутим, иако се на споменику налазе четничка обележја, комунисти га после Другог светског рата нису уклонили, а сумња у званичну верзију смрти никако не умањује чињеницу да је јунаштво војводе Вука неспорно - изнад сваког времена и идеологије.