Божин Симић – Најмистериознији Србин 20. века

Црњански га је назвао "сарадником Коминтерне", Владимир Туцовић светским хохштаплером, Руси су му нудили чин генерала, био је најближи пријатељ Мустафе Голубића и Велимира Вемића, Дражи Михаиловићу је "завршио" орден код Де Гола, познавао је Стаљина, био је Титов амбасадор, а Лека Ранковић је, додуше по једној анегдоти, његове мемоаре спалио, јер би потпуно променило историју једног дела Европе.

Божин Симић, пуковник Српске војске, комитски војвода, шпијун, масон, дипломата и вероватно најмистериознија личност прве половине 20. века, активно је учествовао у свим бурним историјским догађајима на Балкану; од Мајског преврата, Балканских ратова и Првог светског рата, преко Мартовског пуча, па све до кризе Информбироа.

Његов невероватан живот, налик на савремене трилере, започео је у Великом Шиљеговцу код Крушевца 1881. године. Након завршене војне школе, као талентовани инжењерац, распоређен је у Ниш, где је службовао заједно са Велимиром Вемићем, официром исте идеологије и ставова, али потпуно другачијег карактера.

Незадовољни стањем у војсци и бахатим понашањем виших официра у Нишу, брзо су се повезали са групом официра у Београду који су планирали преврат.

Почетком 1903. године, када је за фебруар потврђен долазак краља Александра и краљице Драге у Ниш, Симић и Вемић, са групом официра из нишке касарне, направили су план за атентат. Вемић је отпутовао у Београд како би добио помоћ у оружју, али су га Апис и Антоније Антић убедили да одустане, јер још увек нису обезбедили политичку подршку.

Међутим, већ у мају, Симић је у Београд допутовао с кофером пуним динамита. Његов задатак био је да сруши капију на улазу у двор. На срећу, те вечери био је дежуран Петар Живковић, један од завереника, те није било потребе за експлозивом.

Након Мајског преврата, када је заживела идеја ослобођења Старе Србије, Божин Симић одлази у Врање. Тамо постаје официр за везу с герилским ратницима који су предводили чувену Четничку акцију. Нема много података колико је пута Симић прелазио границу и колико је пута учествовао у герилским борбама, али је његово име на списку четничких војвода, што доводи до закључка да је имао своју чету.

Организовао је мреже ухода на територији Старе Србије, пребацивао је оружје и добровољце, цртао топографске карте, а један од најближих сарадника, био му је Милан Ракић, тада посланик у Приштини. Симић је оставио неколико забелешки о великом песнику:

"Није било учитеља, ни професора, није било свештеника, није било једног отреситијег мештанина у Старој Србији који не би помињао име Милана Ракића са највећим уважавањем. У Србији, такође, није било ниједног предратног официра који, кад год би дошао у додир са Конзуларним одељењем, било као четнички војвода или погранични официр, не би осетио велику радост што је, у тешким данима по наш народ, одбрана Српства у Турској била поверена човеку какав је био Милан Ракић".

Када је 1908. године извршена анексија Босне и Херцеговине, ђенералштаб је формирао граничне рејоне на границама с Турском и Аустроугарском који су имали команданте са обавештајним задацима. Божин Симић постаје надзорни официр Врањског рејона.

Те године догодила се једна Симићева акција која се и данас препричава.

Наиме, пошто су Турци открили све тајне прелазе у Стару Србију, достава оружја и муниције за српске чете била је блокирана. Шпијуни су данима безуспешно покушавали да пронађу алтернативне путеве. Свестан да ће герилци у недостатку муниције бити лака мета, Симић се обукао у сељачко одело, на кола спаковао оружје и муницију, а преко тога пребацио сено и џакове са житом. С лажним документима отишао је право на гранични прелаз.

Олимпијске игре без олимпијског духа

Турски граничари нису посумњали да је неуредни сељак заправо човек који је оперативна обрада њихових служби већ неколико година. Успут, повезао је и два турска војника који су завршили смену, па је био и заштићен од пљачки које су биле честе на путевима.

Када је 1910. године Богдан Жерајић покушао атентат на Маријана Варешанина, гувернера Босне и Херцеговине, Божин Симић постао је предмет истраге. Жерајић је прошао четничку обуку у Врању, а радио је и као учитељ у Крушевцу, где се често виђао са Божином. Постојале су и тврдње да му је баш Симић дао пиштољ за атентат, које није било могуће доказати, јер је Богдан извршио самоубиство.

Један је од оснивача организације "Уједињење или смрт", где је заведен под бројем 111. Те 1911. године, на предлог Драгутина Димитријевића Аписа, постаје командант Ристовачког пограничног рејона. О томе је оставио сведочење:

"Пред сам рат, по жељи и молби Радомира Путника и Степе Степановића, ондашњег министра војске и начелника генералштаба, ишао сам у Скопску Црну Гору ради рекогносцирања терена и комуникација. Мобилизација наше војске затекла ме у околини Качаника. У српско-турском и српско-бугарском рату учествовао као командант самосталног одреда и командант батаљона. Једно време био сам са Црногорском дивизијом. По свршетку балканских ратова, на инсистирање војводе Путника, као добар познавалац прилика у Македонији и Старој Србији, против своје воље постављен сам био за команданта Жандармерије у новоослобођеним крајевима".

Но, када је успео да успостави какву-такву контролу, Симић напушта жандармерију, и жали се на корупцију новопостављених чиновника: "Ја сам са друговима, бившим сарадницима мештанима и скупштинском опозицијом повео најодсуднију борбу против коруптивног режима у новоослобођеним крајевима. То ми Александар, Пашић и Протић до смрти нису опростили".

Пашић му је тада чак понудио место у странци, али је он одбио и посветио се војничкој каријери.

У учешћу у организацији Сарајевског атентата такође се помиње његово име.

Осим што је био члан "Црне руке" и Танкосићеве "Народне одбране", био је и члан масонске ложе "Побратим" коју мађарски лист "Вилаг" оптужује за убиство Фердинанда: "узрок несреће није ни енглески понос, ни словенска тежња, ни српски безобразлук... него дух и владање слободних зидара".

Током прве и друге године рата командовао је батаљоном, потом се са војском повукао до Грчке одакле је отпутовао у Русију 1916. године заједно са Мустафом Голубићем.

Имао је задатак да окупи добровољце словенског порекла из редова заробљених аустроугарских официра, да их припреми за герилску борбу, па да из Румуније врши диверзије и покрене устанак након што војска крене у пробој из Солуна.

Зашто смо далеко од западних вредности?

Ипак, тада почиње Солунски процес, у коме је Симић један од оптужених. Одбио је да се појави на суђењу, свестан да ће пре на слободи да добије правду. Писао је писма савезницима, у којима је побио оптужницу, што је касније помогло приликом помиловања једне групе оптужених.

Свестан да му је војна каријера уништена, искористио је своје обавештајне контакте, па је прешао у редове Руске војске која му је признала чин пуковника. Службовао је на територији данашње Украјине, где је два пута рањаван, једном теже. Пошто је успешно протерао непријатеља преко реке Збруч, генерал Брусилов предлаже Симића за унапређење у чин генерала и одликовање

Међутим, он одбија, јер је предосетио револуцију и сукоб између "црвених" и "белих".

Његова наредна дестинација била је Норвешка, где је службовао његов стари пријатељ – Милан Ракић. Али, пошто је био сумњив Енглезима, стављају га "под присмотру", све док велики песник није дао гаранције за њега.

"Да није било Милана Ракића, ко зна шта би било са мном и кад бих се извукао из Норвешке", забележио је Симић.

Након рата отпутовао је у Париз, где се оженио Францускињом. Писао је чланке за левичарске листове, док је обилату финансијску помоћ добијао и од Владимира Туцовића, који се након рата обогатио трговином дрвне грађе.

Али, живот на маргинама, и поред дружења с људима из обавештајних кругова попут Мустафе Голубића, Божину није пријао. Одлучио је да се врати у Југославију 1936. године, где је пре тога већ организовао пријатеље који ће се заложити за његово ослобађање.

Ухапшен је на граници и пребачен на издржавање казне у Пожаревац.

У затвору је провео нешто мање од шест месеци. Југословенска власт трпила је притиске да га пусти, али је ослобођен тек након што је у писму рекао да ће "изнети" тајну о Сарајевском атентату. Шта је та тајна, не можемо ни да претпоставимо.

Након што је пресуда укинута, враћен му је чин и исплаћена велика сума новца, као накнада за пензију официра за 19 година уназад. Право мало богатство.

Коначно, као слободан човек, у својој земљи, пуковник Симић постаје део групе интелектуалаца који се окупљају око Српског културног клуба. Дружи се са Драгишом Васићем, Слободаном Јовановићем, сарађује с Мустафом Голубићем, у дослуху је са својим школским другом Душаном Симовићем... Једно им је заједничко - отпор Тројном пакту.

Још 1938, основали су тајно удружење "Конспирација", које је било организовано по угледу на Црну руку, а осим чланова СКК придружују им се "пензионери" Велимир Вемић, некадашњи црнорукац, и Антоније Антић, један од вођа Мајског преврата.

Божин Симић био је задужен за контакте са Совјетима. Више пута је путовао у Москву, а дан пре пуча, 26. марта дошао је из Русије и затражио аудијенцију код кнеза Павла. Монарх га није примио

Да ли мистериозни пуковник желео да спречи пуч, или је само био доносилац поруке из Москве, никад нећемо сазнати, јер је већ наредног дана генерал Симовић преузео власт.

Неколико дана касније, 6. априла, југословенска делегација потписала је споразум са СССР-ом у Москви. Један од потписника био је и Божин Симић. Када се представио Стаљину, он му је наводно одговорио "Да, знам ко сте. Црна рука". У том тренутку, немачки авиони су већ летели ка Београду.

Из Москве, Симић одлази у Анкару, а потом у Лондон. Тамо је именован за амбасадора код Де Гола. По старом и опробаном рецепту из претходног рата, Симић пише савезничким генералима и велича герилске борбе у Југославији. На његов предлог, Де Гол је одликовао Дражу Михаиловића.

Залагао се за отварање новог фронта, по угледу на Солунски, где би се оба ослободилачка покрета из Југославије ставили под заједничку команду. Као вођу предлаже себе, јер има пријатеље и следбенике на обе стране.

Када је 1943. године влада у Лондону поставила Петра Живковића за министра војног, човека који је учествовао у креирању Солунског процеса, Божин Симић напушта владу у егзилу. Отворено се ставља на страну партизана и Јосипа Броза. Његови контакти у Москви били су више него драгоцени за партизански покрет.

Након рата, постао је амбасадор у Анкари.

Али, као да не постоје мирна времена за људе са таквом биографијом.

Сукоб Стаљин-Тито постао је кобан за многе сараднике Совјета, а Симић је важио за "провереног руског човека". Међутим, за разлику од Солунског процеса, Божин је овог пута одабрао "победничку" страну. Отворено се ставио на страну Тита и убрзо добио заслужену пензију. Преминуо је у Београду 1966. године.

Иако је име Божина Симића и данас мистерија, публицисти га највише описују цитирајући речи Владимира Туцовића "светски хохштаплер". Ипак, једно му се не може оспорити – да је био велики ратник, и за разлику од многих шпијуна, пуковник је имао дар да преживи, а и да се поново усправи, након што га се читав систем одрекне. Више него довољно за један живот.