Коста Војиновић – Прича о хероју ког су издали Срби

У данима када су вођене велике битке широм Европе, а освајачи успешно спроводили своју политику, у малој Србији, држави без војске, десеткованој епидемијом пегавог тифуса, дошло је до великог устанка који је подигао двадесетшестогодишњи младић по имену Коста Војиновић. Био је то први устанак на окупираним територијама у Великом рату.

Иако је буна крваво угушена, подвизи овог младог, више него талентованог стратега, показали су не само рањивост непријатеља него и српску тежњу за слободом, ма колико она била скупо плаћена.

Рођен је 1891. године у Смедереву, у породици угледног чиновника, пореклом из Вучитрна, те је још у младости понео надимак Косовац (не Косовар, како данас поједини медији називају становнике Косова).

С обзиром да је рано остао без мајке, детињство је проводио у друштву ујака Панте Грујића, будућег генерала, од кога је добио прилику да се упозна са стратегијом војних формација. Школовање је завршио у Бечу, на Трговачкој академији, где је усавршио и знање немачког језика.

Прекретница у његовом животу догодиће се током трговачког путовања, када је у Врању упознао прваке четничке акције. Одушевљен заносом младих ратника и причама које су биле налик авантурама средњовековних витезова, Војиновић се пријавио у центар за обуку. Његов урођени таленат за ратовање препознаје легендарни Војвода Вук, који га узима у свој одред. Храбар и вешт с оружјем, поштован од стране сабораца, врло брзо добија чин четовође у елитном одреду са којим учествује у Балканским ратовима.

Након ослобођења Старе Србије, млади и добростојећи трговац настањује се у Косовској Митровици, где је његов отац постао председник општине. Међутим, мир није дуго потрајао.

Током битака на Церу, Дрини и Колубари, када су француски, па чак и аустроугарски и немачки новинари писали о подвизима српских добровољаца, талентовани ратник показује изванредну храброст, те га команда "награђује" чином резервног потпоручника Српске војске.

Међутим, 1915. године, када Макензенова експедиција јуриша преко Дунава, Бугарска напада с бокова, у борбама на Косову, Војиновић бива тешко рањен. Пошто није могао да настави повлачење, пребачен је у Митровицу на лечење.

Када се опоравио, Србија је била окупирана. Репресалије, нарочито на територији под контролом Бугарске, биле су стравичне. Српски свештеници су стрељани или интернирани, иконе из цркава са ликовима српских светаца су уништене, бугарски попови преузели су парохије, имена су бугаризована, нарочито код новорођене деце. Јовановићи би постајали Иванови, Ђорђу би променили име у Георги, а сваког ко би се побунио или супротставио, чекала је сурова казна. О томе је говорио бугарски пуковник Калканџијев: "Убио сам 60 попова, 200 чиновника и преко 3.000 цивилних лица не обазирући се да ли је неко био Србин, Јеврејин, Циганин или Турчин, јер сам располагао пуним овлашћењем моје владе да убијем сваког на кога посумњам да би могао бити штетан или опасан по Бугарску".

У таквим условима, захваљујући добром знању немачког језика, Коста Војиновић се зближава са аустроугарским властима. Убрзо, добија посао лиферанта што му омогућава да путује широм окупиране Србије. Изгледало је да се некадашњи четовођа, попут сваког среброљубивог трговца, прилагодио стању у друштву и признао окупацију, зарад личне користи. Међутим, посао лиферанта донео му је неометану слободу кретања прилику да "испипа терен" и примени обавештајна знања стечена у центру за обуку Војводе Вука.

"Успео сам да убедим српски народ да Србија није пропала и да ће она ипак постојати и убудуће много већа, као и да сви треба оружје пажљиво да чувају, јер ће нам касније бити од велике потребе". (Дневник Косте Војиновића, 4. март 1916.)

Већ средином 1916. године, Војиновић се почео сукобљавати са бугарским патролама, како би показао да народ неће трпети такве репресалије. Упоредо, Врховна команда у Солуну, припремала је низ устанака на окупираним територијама, али тек у тренуцима када војска крене у пробој Солунског фронта. Због тога, народ спреман за борбу, није улазио у озбиљније сукобе са Бугарима. Међутим, када се пронела вест да ће сви војни обвезници (Срби) бити мобилисани у бугарску војску и послати на фронт да се боре против Срба, устанак више нико није могао зауставити.

Младићи српске националности бежали су у шуме због мобилизације, где су се сукобљавали са бугарским потерним одељењима. Највише успеха у борбама имала је чета Косте Војиновића, кога су убрзо његови саборци прогласили за војводу Косовца, јер је поред војничког знања и ратничких способности, поседовао и харизму вође.
Ипак, српској команди у Солуну, било је јасно да је устанак преурањен.

Како би спречили даљу ескалацију, у Топлицу су послали војводу Косту Пећанца. Његов задатак био је да умири младе усијане главе, оформи неколико чета које међусобно неће знати једна за другу, као и да се стави на чело устанка.

Сусрет двојице војвода био је срдачан, а Војиновић је пристао да се стави под команду Пећанца.
Међутим, Бугари нису одустали од намере да српске младиће или мобилишу или интернирају, па су наставили с потерама. Било је јасно да се устанак не може зауставити.

Крајем фебруара 1917. године, чета војводе Војиновића уништила је бугарску потеру, потом кренула у акцију ослобађања са осталим четама. За само неколико дана, под његовом командом, ослобођени су Блаце, Куршумлија, Бојник и Лебане. Дух победе и слободе захватио је окупирану територију. Свесни да им устанак не одговара, Бугари покушавају да убеде Војиновића да се преда, нудећи му статус српског официра на окупираној територији.

Међутим, млади и до тада непознати војвода, шаље им списак услова: ослобађање свих устаника и њихово слободно кретање, ослобађање његове породице из заробљеништва, престанак репресалија, слободу кретања за себе са оружјем… Као врхунац дрскости шаље им своју фотографију, како би боље знали са ким имају посла, уз упозорење да ће напасти још већом снагом.

Бугари су још једном покушали да "омекшају" војсковођу у преговорима, нудећи му слободу, али он им одговара: "Нисам ја вођа разбојничке банде који се напљачкао пара па се предаје да помоћу истих живот спасе, већ сам ја српски официр који је позван да ноћу и дању бди над својим народом и упућује исти да не заборави своју народност, веру и отаџбину. За своју родбину не бринем и радујем се што страдам за своју отаџбину... Предати се ни у ком случају нећу жив, већ само мртав. Часном српском официру не доликује предати се женски".

Сукоб је покушао да умири Пећанац, који је све време позивао на мир. Наређује и да устаници не нападају Прокупље уз обећање да ће он лично убити сваког ко се томе успротиви. Но, када је Пећанац стигао близу Прокупља, војвода Косовац је већ ослободио град. Тада долази до сукоба између њих двојице, где га Војиновић назива кукавицом и страшљивцем.

Устаницима је тада било јасно ко је стварни вођа побуне.

Тада млади герилац пише и бугарској команди у Нишу, од које тражи да хитно пошаље лекара-хирурга у Прокупље, како би помогао рањеним бугарским војницима. Овај пример витештва одјекнуо је и међу окупаторским официрима. Постали су свесни да против себе имају снажну и непоколебљиву личност а не обичног бандита који се одметнуо у шуму.

То је уосталом и потврђено када су устаници прогласили Топлицу за слободну територију и донели закон где се и за прекршаје одређују казне, основали Обавештајну службу на ослобођеној територији. Новооснована "држава" бројала је преко милион становника. У исто време, долази до пада аустријске круне, а српски динар, због продаје обвезница јача, па је испевана и песма "јачи динар него круна, иде Србин од Солуна". Тада Војиновић, службено, попут дипломата, шаље захтев окупационим властима да признају новостворену државу.

Као одговор на провокацију, Бугари шаљу казнену експедицију. У помоћ им притичу Аустријанци и Немци, који повлаче неколико авиона са Солунског фронта.

Нажалост, док су трајале припреме за борбу, Коста Пећанац је Прокупљу за команданта града поставио свог заменика Марка Павловића, па се повукао иза линија сукоба, уз апел да се устаници повуку, јер је непријатељска војска надмоћна.

Овај поступак још више је продубио сукоб двојице војвода.

Неколико дана касније Пећанчеве слутње су се обистиниле. Аустроугари су кренули у продор долином Топлице. Добро наоружани и увежбани, искусни и пуни морала након слома српске војске, с разлогом су веровали да ће угушити побуну. Међутим, бриљантна заседа коју је млади ратник поставио била је кобна за окупаторе.

Казнена експедиција је сурово кажњена, што је још више проширило мит о необичном младићу, који је у паузи између борби писао драмске текстове, а његови војници их изводили на импровизованој сцени у шумама Топлице.

О исходу битке, Војиновић обавештава Пећанца: "Непријатељ је на Мрамору потучен до ногу. Изгинули као мрави".

Ипак, даљи продор устаника према Крушевцу и Брусу заустављен након вести да је Марко Павловић предао Прокупље окупаторима без испаљеног метка, и успут открио правац кретања устаника.

Иако у наизглед безизлазној ситуацији, вештим маневрима, Војиновић се извлачи из обруча. Тада сазнаје да је Пећанац распустио чете, што је утицало и на друге устанике, који су се масовно предавали бугарским властима.
Био је то крај побуне и нестанак једине слободне територије.

Тада Косовац пише Пећанцу: "Најзад скрећем вам пажњу да ће народ сутра имати права суда, пред којим сам ја у свако доба готов поћи, а и вас ћу натерати, па ће свачије дело и заслуге изаћи на видело". Успут, оптужује га и да је послао "извесног Јову Булајића" да га убије.

Окупатори су понудили и награду за сваког ко открије положаје Косте Војиновића. Тог момента, нажалост, долази до једне од најсрамотнијих епизода у српској историји. Некадашњи устаници, за новац и храну, напослетку и каиш сланине, масовно су пријављивали јатаке, док су се многи од њих прикључили бугарским комитама. У извештају команди, бугарски пуковник Дарвингов каже: "Предавање четника постало масовно. Бугарске власти воде преговоре са још непредатим четницима, а то деморалише и остале који се иначе не би предали".

И у таквим условима, наредних месеци, Коста Војиновић успева да опстане.

Најпре је поразио бугарског војводу Крума, који је чак био подржан од редовне војске, а затим је на ред дошао и Тане Николов, искусни герилски војсковођа, живи херој Бугарске, легенда четовања, опеван у многим херојским песмама.
Епилог сукоба најбоље објашњава део извештаја окупаторске војске, у коме пише да је "Николов наглас кукао, док му је известан број војника заробљен".

Од тог тренутка, потере за Војиновићем предводили су окупаторски официри високог ранга.

"Потера је било великих за мном. Нарочито су ме тражили предати четници. Њима је жеља била да ја погинем те да се они спасу одговорности пред српским судом за почињена зла и крађе којима сам ја све податке похватао… Потказивали су ме имућнији грађани сељаци, а сиротиња нам излазила на сусрет и чувала". (из белешки Косте Војиновића).

У наредном периоду, чета "одбеглог" војводе била је предмет лова много надмоћније војске. Месецима је избегавао потере, побеђивао у мањим сукобима, у ишчекивању пробоја Солунског фронта, али као да је његова судбина унапред писана у српским народним песмама - оно што нису успеле непријатељске потере и војници, надоместила је издаја.

Опкољен је 23. децембра 1917. године у воденици надомак Блаца. Са њим су била још четири војника. Одбили су понуду да се предају.

Последњи преживели био је војвода Коста Војиновић. Одржао је своју реч упућену бугарским властима да га неће ухватити живог. Пре самоубиства забележио је: "Свако ко буде видео воденицу на Гргурској реци, одмах ће схватити да Коста Војиновић из ње није могао побећи, али и да је потеру довео неко ко је знао где се воденица налази".

Написао је и последњу жељу: "Сахраните ме на месту погибије". Окупатори су тако и поступили, у знак поштовања према изузетном непријатељу, али су пре тога његово тело јавно изложили грађанима Прокупља.

Све битне догађаје, војвода Косовац бележио је у свој дневник, у вери да ће, након ослобођења, поштени и храбри људи судити издајницима устанка. Нажалост, после рата, у новој држави, Марко Павловић, човек који га је издао а Прокупље предао окупатору, постао је судија у том истом граду.

На крају, Војиновићеве речи, записане током Топличког устанка, треба изнова понављати, нарочито данас када је Космет окупиран:

"Српски народ робовао је 500 година, па је опет слободан постао, па још толико нека робује, ипак не може и не сме изгубити наду да ће ускоро бити слободан и докле год не постанемо слободни, дотле неће нестати људи који ће ићи по народу и опомињати га да је време да се сам ослободи, као што су наши стари радили, па све иако не буде Војиновића, биће других".