Десна врућина

"Ректор угасио клима уређаје у Ректорату, студенти прекинули блокаду због неиздрживих услова", гласи наслов на Грухоњићевом сајту Аутономија инфо. Извесна група студената која себе назива "Студенти против ауторитарне власти (СТАВ)" камповала је у ходнику ректората новосадског Универзитета. Протестовали су због студентских избора на Филозофском факултету у НС, који су наводно под утицајем режима.

СТАВ је иначе организација која себе представља као веома борбену. Њена активисткиња Мила Пајић, студенткиња друге године на Грухоњићевом одсеку за журналистику, а која је већ стигла да буде и суочавачица са сребреничким "геноцидом", најавила је да ће се "студенти за промене борити на улици". А друга СТАВ активисткиња, Вишња Вукајловић, каже да је "добар пример, на који се често угледамо, петооктобарска 'револуција' – комплетна промена друштва захтева много јачи ударац".

И тако, на речима "борба на улици", "револуција", "јаки ударци"... А овамо: "о, не, угасили нам климу, морамо одмах да прекинемо протест"!

Тако типично за наше грант-штифтунг револуционаре. Невољни и да потрче за аутобусом, не престају да причају о "борбама", "улици" и "револуцији". До поднева "на кафиџонки", а после "само блеја" и кукњава по друштвеним мрежама на "Србистан" и "Смрдију"...

Воле да су "левичари" и "револуционари", а радника последњи пут видели кад су носили тротинет на поправку. Ништа нису читали, осим ваљда "професора Грухоњића", али зато имају "чврст став" о свему – посебно о геноциду над подунавским дабровима и колубарским фокама...

Њихов живот, а посебно њихови профили на друштвеним мрежама, препуни су знакова дистинкције у односу на остатак друштва – украјинске заставе, Коча, дугине боје, антифа, #MeToo, тротинети, веганство, ветропаркови, летовање у Хрватској... Таква "револуционарност" наравно да је за систем безопасна, поготово у земљама периферног капитализма где је ипак главни друштвени задатак ослобођење од империјалног и колонијалног тлачења.

У Србији изгледа што више да радите за Вашингтон и Брисел, било непосредно, било као корисни идиот, то гласније вичете да сте "револуционар" и "левичар". Тако, револуционарна социјалистичка организација "Маркс 21" тврди да је "Србија окупирала Kосово 1912. године", те да је "главна карактеристика српске политике нетрпељивост у одбијању права Kосова на формирање независне државе". Наравно, исто "право" не припада и Републици Српској која је, како читамо на сајту Маркс 21, тек "простор 'ослобођен' од Бошњака, Хрвата и комуниста", који "у великој мјери представља испуњење повијесних амбиција четничког покрета".

Када је 2020. дошло до великих, спонтаних, правих народних демонстрација у Београду против лудила ковид затварања, због чега нас је паметнији део света буквално славио, Маркс 21 је огорчено констатовао да "екстремна десница гнев каналише у протесте против признања независности Косова" (!?). Какав злочин!

Проблем је што се већи део наших "револуционара" и "левичара" финансијски ослања на атлантистичке фондације, попут Фондације Роса Луксембург. А то је типична првосветашка левица која, како је до скора стајало на сајту београдске канцеларије ове фондације, првенствено "подржава пројекте који раде на подизању капацитета радника и радница, жена, Рома и LGBTIQ особа". Тако је и у Србији "штифтунг левица" постала тек људскоправашка забава омладинки и омладинаца из средње и више класе који, уз неолибералне "рањиве групе", попут женa, Ромa, LGBTIQ особa, животињa итд., сад само додају још и "раднике и раднице". Наравно да они не разумеју нити стварне проблеме српског друштва, нити су у стању да понуде стварна решења.

Мисаоној дезоријентацији наших младих револуционара својски доприносе и овдашњи компрадорски неолиберали својим моралкама о томе шта је "права" левица. Тако Иван Миленковић подучава да "није капитализам 'природни' непријатељ левице (sic!?), а либерализам је то још мање, већ је непријатељ сва она наплавина која долази с десне стране идеолошког спектра и која данас заузима све што се може дохватити погледом, а што ћемо, у недостатку боље речи, назвати популизмом".

Признајте, да сте јуче умрли не бисте знали да права левица не само да нема ништа против капитализма, већ да је заправо њен главни непријатељ популизам – због чега Хилари Клинтон, Клаус Шваб и сва остала плутократска чудовишта могу мирне душе да кажу како су управо они прави левичари.

Прпошно и лицемерно

Или, Грухоњићев колега Кишјухас, који себе представља као "социјалисту", односно присташу "демократског социјализма", а води крсташки рат против наводног српског "антиамериканизма" (овде, овде, овде, овде, овде, овде...) – јер, шта има горе од тога? – да би до адорације славио западну "надмоћ у свету", и атлантистички "фантастични поредак који се показао неупоредиво надмоћнијим и популарнијим од свих великих царстава и блиског и далеког Истока, и који је затим освојио Африку, обе Америке, и Аустралију", да би "1913. године, 11 држава Запада контролисало 60 одсто територије или становника света, као и вртоглавих 79 одсто глобалне економије"!

Какав супрематистички левичар, мама Хилари да га усвоји колико одмах...

Или Томислав Марковић који се против "теорије о златној милијарди" бори овим речима: "Узмимо да је та теорија тачна, да ће на свету остати само милијарду људи, и да ће то бити житељи богатих, развијених земаља. Шта у том случају" (да раде Срби)? "Просто: ако ће на свету претећи само богати, хајде да и ми будемо међу њима".

Ма, љуби га мајка, левичара...

Или, још један наш љути левичар, Mилош Јанковић, који нам преко левичарског Пешчаника открива да данас права левица у Србији значи бити за санкције Русији: "Како је једина преостала опција ЕУ, она је могућа само ако се стане уз Вучића приликом гласања за увођење санкција Русији. (...) Једино та опција, на нашу велику жалост, (у Србији – С. А.) оставља простора за левицу у будућности."

Да не би било неспоразума, Јанковићево "на нашу велику жалост" не односи се на санкције Русији, већ на нежељену подршку Вучићу. О, лоле ли, револуционарне...

Најслађе је што је језгро оваквих самозваних "левичара" угнеждено по кругодвојкашким НВО, одакле држе лекције српским трудбеницима шта су права "борба" и "револуција". Истраживање, које је Младен Лазић спровео међу НВО активистима, показује да је међу њима три пута више оних који за себе верују да су левичари, него што је међу њима декларисаних десничара. Истовремено, оних који за себе тврде да су "екстремна левица" у НВО сектору има седам пута више него у "обичном" становништву Србије! (овде 89).

Најлепше од свега је што се ти силни "левичари", како наводи Лазић, у 84,4 одсто случајева финансирају из страних (по правилу западних) фондова (78), те да по свом друштвеном положају заправо припадају вишој-средњој класи (88). Зато се из тог ћошка никада неће чути пароле: "Марш НАТО цокуло из моје земље", или "Нећемо ЕУ јаловиште у Јадру". Како то и да помислите ако сте пупчаном врпцом везани за атлантистиче центре моћи?

Најдаље докле у својој "револуционарности" може доспети такво левичарство јесте критика актуелне власти у Србији, уз потпуно мисаоно слепило за атлантистички неоколонијални систем. А то је једнако као да вам некакви самозвани левичари 1941. револуционарно нападају Недићеву владу, а не примећују немачку окупацију.

У земљама неоколонијалне потчињености тешко да се може бити левичар и "револуционар" без увиђања суштинске везе класно-национално. Како је то код нас формулисао Милован Данојлић: "Националиста сам по изразито класном рефлексу. Писац покореног и обесправљеног народа, одупирем се поробљивачима. У неком бољем, истински слободном свету био бих, без сумње, интернационалиста."

Или што на овом месту написа Андреа Јовановић: "Национално без класног је празно, класно без националног је слепо."

Но, како очекивати да тако нешто разумеју "револуционари" којима је главна литература "професор Грухоњић", а еркондишн услов за револуцију.

Забога, укључите им климу!