Активирање аутономашких трећепозиваца
Динко Грухоњић би хтео да одвоји Војводину, зато што тамо живи нација култур-Војвођана, а Драган Веселинов зато што су сиротим војвођанским Србима дојадили бахати "Србијанци"
Пошто је очигледно слаб прилив младих снага у редове "војвођанског" сецесионизма, активирани су и трећепозивци – било призивањем њиховог духа, било извлачењем ветерана из политичке пензије.
Ноторни Грухоњић је завапио: "Има ли још Војводине Миленка Перовића", дозивајући из гроба дух покојника, како би потом с тугом подсетио на бесмртне речи овог монтенегринског екстремисте: "У држави Србији Војводина има смисла и може постојати само као оно што је запосједнуто и што се држи као запосједнуто"!
Истакнуто место на Грухоњићевом сајту добила је и Бранислава Костић, некадашња председница Војвођанског клуба, како би објаснила да је "Војводина ентитет који је настао ван територије Србије", те да она "на основу тога
има своја историјска (sic!) права". Она покушава да оживи стару фатаморгану да је "Војводина у састав Србије ушла вољом својих грађана", па да ваљда исто тако некаквом аутономашком "вољом" она може и да изађе.
О тим фантазијама – "Војводина је суверена, Србија је окупатор" – овде сам већ раније писао, па се нећу око тога задржавати. Прећи ћу на повратника Драгана Веселинова који се, после вишегодишње паузе, опет оглашава.
Он је, по војвођанском питању, жарио и палио деведесетих. "Нећемо да нас бројнији Србијанци прегласавају у Београду", објашњавао је у загребачком "Вјеснику"(14. 2. 1996; овде, 311). "Хоћемо своју скупштину, а да у Београд идемо само због опћих послова – војске, вањске политике и царина. Све остало је наше" (војвођанско; 312).
"И нека се зна да је српска застава у Војводини плаво-жуто-зелена, а њихова то није, они имају своју"!, узвикивао је (исто). "Србијанци су се показали неспособни за вођење велике државне заједнице. Сви су југославенски народи од њих отишли. Казнио их је Дејтон и цијели свијет. Србија је од Дрине до Врања" (исто).
Сада је пак Веселинов наставио тамо где је стао пре тридесетак година – са жалбама како "Србијанци" ("Шумадинци") киње и искоришћавају остале Србе, а нарочито "Војвођане".
То је специфична сецесионистичка позиција која се донекле разликује од Грухоњићеве. Док је Грухоњић "Југословен" који хоће да прави нацију "Војвођана", Веселинов се представља као добар Србин, коме само смета "србијански" безобразлук и неспособност.
Грухоњић би хтео да одвоји Војводину, зато што тамо живи нација култур-Војвођана, а Веселинов зато што су сиротим војвођанским Србима дојадили бахати "Србијанци".
Не би ли показао сву грозоту положаја Војводине, Веселинов је анализирао свечану академију одржану поводом Дана српског јединства у Новом Саду (снимак овде).
"Тамо није развијена ни застава Војводине са три звезде", жали се он, чак "нико није узвикнуо – живела Војводина"! И наравно да није свирана војвођанска химна јер Војводина "не само да нема химну, већ у њој нико не сме да затражи ни референдум о отцепљењу од Београда".
О каква несрећа!
И не само да се Војводина не спомиње, већ су и на приредби "све песме, осим две, изведене на турски ритам од седам осмина". То вам је оно: јендватри-јендва-јендватри. "Али то није наш словенски такт, наш такт су највећма две и четири четвртине" – протестује згрожени Веселинов, чија се војвођанска душа баш напатила слушајући одурне седамосминске тактове.
Истина, наставља даље Веселинов, била је ту и "једна лепа родољубива песма изведена у спором аустријском валцеру на три четвртине" (Ово је Србија – С. А.), "док је Биничков Марш на Дрину од две четвртине изведен у правом оштром пруском маршевском ритму". Али тај аустријско-пруски интермецо, авај, био је прекратак за његове осетљиве мителојропске уши, будући да је морао онолико да слуша оријентални мелос с јужне обале Саве и Дунава.
Веселинов даље прелази на анализу порекла говорника, како би наново доказао запостављеност Војвођана. Истина, беседили су патријарх Порфирије (кога он љубазно зове "рашидун Перић" – рашидун је сунитски калиф) и премијер Вучевић, а за обојицу наивне душе можда могу да помисле да су Војвођани.
Али не, паметни Веселинов нам открива страшну истину, која заслужује да буде цитирана у целости:
"Обојица су потомци колониста у Војводини. Преци су им из Босне и Црне Горе. Одрасли су и школовали се на војвођанској пшеници и култури. Срећом, понекад се због тога осети и бачки нагласак у њиховој екавици. Не говоре као Банаћани и Сремци, више ћете уочити буњевачки утицај. Ниједан није у свом Новом Саду поздравио Војводину нити је изговорио њено име, своју стварну мајку. Не смеју. Војводина је пустара по којој оре Србија".
Шмрц, шмрц, сигуран сам да су и вама засузила оба ока после овако потресне анализе говора, акцента, порекла и музичких тактова србијанских злотвора, што намучише несрећну Војводину својим косовско-ресавским нагласком и седамосминском музиком...
Пре ове брилијантне анализе Веселинов је скренуо на себе пажњу и једнако фасцинантним открићима, која су објављивана под насловима попут "Свети Сава није био Србин"!
Тако он у интервјуу листу "Данас" каже да Свети Сава "никада није рекао да је Србин, никада није употребио синтагму српске земље, никада није изговорио термин православље, никада није рекао да је архиепископ свих српских земаља – сем у једном дрском фалсификату његовог јерусалимског писма игуману Спиридону некога из цркве у 20. веку".
Морам да признам да сам се зачудио оваквим тврдњама, па сам узео да их проверим у Сабраним списима Светог Саве (Просвета и Српска књижевна задруга, Београд 1986; превод Димитрије Богдановић; доступно овде).
У Хиландарској повељи Симеона Немање стоји "овом земљом српском", у Студеничком типику три пута се помиње синтагма "све српске земље", а у Житију светог Симеона Немање четири пута се користи израз "српска земља".
"Православна вера" стоји два пута у Служби светом Симеону и једном у Хиландарски типику, а израз "правоверни" се користи три пута у Житију светог Симеона Немање. "Први архиепископ све српске земље, Сава грешни", каже за себе Св. Сава у Писму Спиридону. Ах да, то је фалсификат, као вероватно и оних осам пута "српска земља" што налазимо у осталим његовим списима (и то без Крмчије, која је обимнија од свих њих заједно).
Дакако, Веселинов је у праву. Св. Сава никад није написао реченицу "Ја сам Србин", као што није написао ни реченицу "Ја имам главу", из чега сасвим лепо можемо да закључимо да је уместо главе имао две кокошије ноге.
Лепо написах ономад да су наши "антинационалистички" медији обичне творнице лажи, а сада морам да додам да ми све више престаје бити забавно да се тим лудоријама бавим и исправљам криву Дрину.
Но, да се вратим на Војводину-нацију: не помажу ту ни трећепозивци. Ма колико кљукана доларима и еврима, та идеја очигледно слабо напредује. Мора да се смисли нешто ново, што се лако лепи уз свакодневно мишљење, а знатно теже разоткрива.
Баш да видимо шта ће мајстори следеће да смисле...
