Кад народ спава будити га, кад се раздражи уразумити га

Није лако бити данас јавни интелектуалац у Србији. Јавност је подељена у два непријатељска табора, страсти су узавреле, мржња кипи на све стране. Штагод човек да каже, макар и најразборитије, једна од страна ће га клеветати и мрзети, а друга страна ће га хвалити, што не значи да ће га и мање мрзети.

Реагујући на моје залагање да се грешке са "револуцијама" из прошлости не понове, колега с факултета, Јово Бакић, јавно ме је оптужио да сам човек режима. "Не може Слободан Антонић да објављује у страначком часопису 'Напредак', а да не буде део напредњачког режима", био је његов крунски доказ.

Тај наводно страначки часопис је стандардни научни часопис, а моје "објављивање" је један текст за пет година – мада ми је жао што нисам објавио и више, јер је реч о квалитетном научном часопису, с врло добрим прилозима и угледним ауторима.

Али, код нас се безобразно, под видом идеолошке исправности, покушава у науци увести принцип политичке дискриминације аутора и часописа (о томе сам писао овде 69-115), па се онда то још повратно користи за јавну дефамацију.

Какве су то глупости да се неко ко је написао преко стотину текстова критике режима на основу једног објављеног текста у научном часопису – јер, у науци нема "страначких" часописа, већ само научних и ваннаучних – сврстава у режим? По тој истој методи, Бакић би се могао приказати не као део, већ као стуб режима.

Нисам ја одлазио Вучићу на канабе у зграду владе, на састанак у четири ока, да ми показује досијее политичара и компромитујуће фотографије – већ мој уважени колега. И шта сад, шта се из тог може закључивати о Бакићу, какве генерализације се могу правити? Немојмо да се служимо таквим средствима.

Али, то је све само израз жарке жеље да се дискредитује сваки другачији поглед на наше друштвене и политичке прилике – поготово ако тај поглед наилази на извесну пажњу јавности. Дозвољена је само строго бинарна подела: ми анђели, они демони, сви који тако не мисле су продане душе.

Сличну дисквалификацију доживео је и апел групе од стотинак наших интелектуалаца за српски пут изласка из кризе, који сам и ја потписао. Одмах је смишљена, а онда и вешто раширена, клевета да су "Српски пут основали Вучић, Додик и Порфирије" (sic!).

Колега Бакић има чувену тезу да су Срби дебили: "Ми имамо о-о-озбиљне проблеме. Ти озбиљни проблеми су овде (показује на мозак). Тестирање интелигенције у Европи говоре да је Србија само испред Црне Горе и Албаније. То је квоцијент 89, што значи испод онога што је просек за човека. Већ улазимо у домен дебилитета! Као социолог сам увек склон да тестирање интелигенције узимам с резервом. Али, ако повежете квоцијент интелигенције с дешавањима у привреди и у друштву онда видите да то заправо можда и није бесмислено. Ми морамо да видимо у глави нашој шта је." (овде,  56:33-58:08; овде)

Па ако су Срби стварно дебили, онда ће наравно поверовати у овакве и сличне измишљотине. Ми смо у сред беспоштедног пропагандног рата, где се сва средства, укључив и најнижа, користе не би ли се дискредитовали не само политички противници већ и свако ко се види као могући конкурент.

То се дешава на свим странама, па онда, рецимо, медији и актери који подржавају ПроГлас бескрупулозно нападају људе који су на њиховој страни само зато што су "националисти", јер мисле да они кваре студенте и превише утичу на студентски покрет.

Н1 је Даницу Црногорчевић, која је подржала студенте, назвала "певачица са националистичким репертоаром", Аутономија.инфо објављује гнусан текст против професора Ломпара "Кроз снајперски нишан српског становишта", а "Данас" поклања целу страну Душану Теодоровићу за његов рад: "Мило Ломпар је за будућност Србије опаснији од Шешеља" (18-19.1.2025, стр. 12).

"Српски националисти" им никад нису добри, макар лично смакли Вучића. Јер, они су српски националисти – има ли од тога ишта горе? Оно што сам прошли пут написао за СПЦ важи и за "српске националисте". Ко мисли на изборима да смењује режим, тај не сме да од њих прави непријатеље – без њих нема натполовичне већине на изборима, то је ваљда свакоме јасно.

Али, део опозиције је и позив да се поштеним изборима разреши криза прогласио потајничким радом за режим. Зато смо у пат позицији: власт чека да се протести угасе сами од себе, а опозиција сања генерални штрајк који ће да обори режим.

Нереално је и једно и друго. Зато смо у опасности да упаднемо у спиралу насиља. На гажење студенткиње у Београду, у Новом Саду су "активисти покрета Браво полупали излог СНС". Шаљу се поруке типа: "ако дође до насиља, за њега ће искључиво бити одговорна власт". Да ли?

Наравно да нарасли протестни покрет укључује широки идеолошки спектар актера, и да се он тешко може редуковати само на једну, прозападну ("Н1-Нова.рс") опцију – јер би тиме неминовно престао да буде покрет. Али, то што је покрет у основи плуралистички, не значи да се, што се иде више према врху, не води огорченија борба за преузимање контроле.

"Овај друштвени покрет је потребно каналисати и политички артикулисати", чује се жал идеолошки јасно профилисаних актера због опасне протестне спонтаности. Борба око контроле види се и на симболичком нивоу.

На протесту испред Уставног суда било је много српских застава. Онда је уследило саопштење: "Ми, студенти у блокади, желимо да се јасно и недвосмислено оградимо од свих екстремистичких организација и националистичких обележја која су се појавила током наших протеста. Присуство њихових застава и транспарената у првим редовима протеста није у складу с нашим вредностима и циљевима".

"Шта, сметају српске заставе?", многи су се запитали – поготово јер је Н1 ову вест илустровао фотографијом студенткиње која високо вије српску државну заставу (?!). Због тога је, затим, уследило допунско саопштење "студената у блокади", у коме се каже да се оно претходно не односи на "Уставом загарантоване симболе српског народа", а на мрежи се појавила и фотографија спорне заставе – једне једине.

Но свеједно, на следећем протесту испред РТС, када је било двоструко више људи него испред Уставног суда, већ је било приметно знатно мање српских застава...

Како ће даље прилике да се развијају ваља пратити и оцењивати. То и јесте главни "борбени" задатак јавних интелектуалаца. Јер, као што каже Џорџ Орвел: "Да бисмо видели оно што нам је пред носом, потребна је стална борба".

У тој борби, а поготово у овако заоштреним околностима, расте и искушење за интелектуалца да се укључи у политику. И један Слободан Јовановић се под старе дане, када је отаџбина нападнута, морао одати политици.

Међутим, у томе има једна противуречност: док политичар, у изборном поретку, гледа да заступа ставове који су најпопуларнији, који су најближи што ширем кругу бирача, јавни интелектуалац мора да износи оно што види макар у томе био сасвим усамљен, макар због тога привукао само негодовање и гнев.

Зато је мишљење јавног интелектуалца често непопуларно, зато он често мора да иде против струје: кад народ спава он га буди, кад се раздражи он га уразумљује.

Наравно да се чак ни око овога не морамо сложити. Али оно што је најважније за све актере, поготово у овако заоштреним приликама, остаје ово: не ући у гнев и мржњу, не варати себе и друге, и не прозлити се.