Студентски покрет – између заноса и сусрамља

Ово је мој пети чланак о студентским протестима, а сад се већ о њима може рећи и нешто одређеније.

Пишући текст "Ником не бити корисни идиот" пошао сам од грешака које сам и сāм правио као млад – уз жељу да подстакнем оне који су данас млади да буду, како се то већ каже, "мудри као змије и безазлени као голубови" (Мт 10, 16).

У међувремену, извршена је доста јасна и вишеструка диференцијација у слици о протестима. Насупрот својском настојању атлантистичке пропаганде да студентски протестни покрет прикаже као свети монолит – објекат општег и обавезног јавног култа – у исто време настојећи да га подвргну свом теледириговању, покрет се показао као животна, вишеспратна и плурална структура: динамичка сложевина коју није баш најлакше разумети, а такође ни контролисати.

Најпре, очигледно је да у покрету постоје два спрата. На доњем су студенти, који су огромном већином патриотски опредељени – у елементарном смислу тих речи. Са скупом на Аутокоманди имали смо наново не само мноштво српских застава и ћириличних парола, већ је и један одличан хор, који је од срца отпевао светосавску химну.

На сцени је напросто поколење које је другачије социјализовано од побуњеника из деведесетих, или с почетка двехиљадитих. Ти људи су расли у Србији, не у Југославији, њима је химна "Боже правде", не "Хеј Словени", тако је и са заставом, и са вером, њима Запад није бог, њима "тржиште" (читај капиталистички олигопол) није Еден...

Зато се њима много теже манипулише него с побуњеницима из деведесетих – данас нема ничег што би личило на "Отпор", тог атлантистичког Осмог путника петооктобарске "револуције". Зато је за студенте потпуно природна ствар српска застава с државним грбом, немају проблем ни са заставом "Нема предаје", али су поприлично скептични према застави ЕУ – на ужас овдашњег медијско-културњачког естаблишмента, који је до сржи западноцентричан, и којим и даље владају југобабе.

Но изнад тог "студентског" спрата налази се организационо-медијски етаж на коме се врши јавно форматирање покрета. На њему већ делују сасвим друге силнице од оних које су доминантне у бази. То се лепо види по програму и говорницима који се намећу студентима – на Аутокоманди Бакић, а у Новом Саду Обућина или Кесић.

То са говорницима има занимљиву динамику. Бакић је не само вређао патријарха, већ и Цркву, а ипак, примећују многи, није био отеран с говорнице. Међутим, неки студенти ми кажу да су били затечени, и њим као говорником, а и оним што је говорио. Зато су на својим "радним групама" тражили да се програм доставља унапред. И зато су листу говорника за Нови Сад одмах расејали по друштвеним мрежама, те је, за разлику од Аутокоманде, унапред доспела у јавност.

Тако је и дошло до саопштења да "пленум Филозофског факултета (у Београду) осуђује злоупотребу елана студената", те је "због бојазни од уплива опозиционих актера, активистичких организација и сличних групација, одлучио да се дистанцира од двадесетчетворочасовне блокаде Моста слободе".

Зато је публика у Новом Саду тако шаролико дочекала и коментарисала говоре "брбљивих лакрдијаша који убијају истину" – што није могло да се сакрије у преносу, а поготово се није могло спречити ширење по друштвеним мрежама. Тешко да ће после тога моћи да се понови слична екстремна идеолошка једнообразност, као што је то забележено у Новом Саду.

С друге пак стране, и у оквиру самог студентског покрета већ је приметан различити тон факултетских пленума или њихових гласноговорника.

Група студената с Филозофског у Новом Саду направила је онај жалосни изгред у Матици Српској – који говори не толико о слабом базичном васпитању те "деце", колико о малигним амбицијама њиховог идеолошког патрона. Уследио је крешендо Динкових сведока, који су одмах оптужили РТВ да "лажним извештавањем о инциденту у Матици Српској подстиче насиље над студентима" (?!), е да би затим с апсолутним правом захтевали смену председника Матице.

Један скрибент с "Аутономије инфо" чак је самоуверено затражио укидање Матице – јер "Србима је Матица била потребна све док су живели у Угарској, али након одлуке о присаједињењу она постаје сувишна – (...) не видимо чему би Матица сада требала да служи, сем да буде упориште национализма и конзервативизма".

И "Пешаник" је искористио прилику да оптужи председника Матице да се "због политичке моћи одрекао свога књижевног 'Ја', а самим тим и људскости" (?!), затим целу управу Матице да је "фалангистичка" (?!), и на крају саму Матицу "да је у међувремену изгубила културна својства", те да "више не постоји" (?!). Председнику Матице је чак љубазно обећано да након победе револуције "неће заслуживати ни да цепа карте у јавном тоалету на Железничкој станици у Новом Саду".

Међутим, ови идеолошки чизмаши – којих се ваљда не би постидео ни Ђержински – ипак су наишли на негодовање "студената Правног факултета у Новом Саду који блокирају рад те институције". Они су упад на Светосавску академију у МС назвали "самовољом појединих студената", односно "самоиницијативном акцијом појединих колега", уз позив "да све битне одлуке које се тичу даљих токова блокада и протеста доносимо заједно на Пленумима, никако самоиницијативно".

Још раније студенти Правног факултета у Београду саопштили су: "јасно и недвосмислено се ограђујемо од свих активистичких група и невладиних (НВО)", те да "њихови чланови не смеју бити промовисани као представници студената – свако даље њихово гостовање у медијима у име студената, сматраћемо злонамерним".

Пажљивији посматрач уочиће, дакле, да међу факултетским пленумима у Београду постоји разлика – између, рецимо, ФДУ, Филозофског и Правног. Бакић је, после санкилотског говора на Аутокоманди, позван као гост на ФДУ. Тамошњи су се "студенти у блокади" одмах радосно похвалили штивом што су га добили од свог госта: упутством за постреволуционарно јахање неистомишљеника. Нисам уверен да би оваква "духовитост" имала прођу на београдском Правном, а богами ни на Филозофском факултету.

И тако, да бисмо могли да разумемо дешавања, а онда и да у њима рационално учествујемо, морамо се ослободити тзв. наивног перспективизма, када друштвене сложевине видимо као какав хомогени блок – "држава", "свет", "наука" – пропуштајући да разликујемо саставнице, односе, актере и њихове коалиције...

Студентски покрет 2024/2025. таква је једна хетерогена структура, где на једном крају имате радосни пријем Јездићевог Милутина или Београдског синдиката по препуним аулама српских факултета, а на другом крају имате професорку из Динковог јата која чита "Студентску заклетву", услед које вам, због навале сусрамља, изгоре обрве и трепавице.

Један млади човек је на такође младом порталу написао "да би најдалековиднији чин био уклањање перформативног симбола 'крваве руке' – чиме би декларативно престали да идемо широким путем на који нас туђа памет наводи". Он је предложио да се за слоган покрета узме "Нема предаје!",  "порука која је у својој уставној димензији потпуно у складу с легалистичким захтевима протеста".

"Узвикујући Нема предаје!", наглашава он, "плашимо све злонамерне духове привучене нашом неосвешћеном слабошћу и успостављамо везу с непресушним резервоаром снаге свих наших претходника који су у подвигу живот и смрт посветили нашој заједничкој борби да будемо овде и сада".

У ком правцу ће се даље кретати студентски покрет остаје отворено питање, али најважније је само једно: не дозволити да нам државом завладају они који је мрзе.