Муке с Декларацијом

Када се кућа запали, да ли је прави тренутак да се прича о мишевима? Колике су шансе да ће Декларација о Војводини донекле да амортизује средњокласни бунт – или ће, штавише, она нанети и извесну штету борби против војвођанерског етноинжењеринга?

Тако у недељнику "Време" читамо наслов: "Декларација о Војводини: одбрана од измишљених сепаратиста". Наравно, никакви сепаратисти нису измишљени. Они и те како постоје – о чему сам писао овде, овде или овде. Али, стављањем приче о војвођанерском сецесионизму у садашњи контекст, није ли омогућено негирање да такав политички пројекат уопште и постоји, као и безобразно исмевање отпора против њега?

Сама Декларација, премда садржи много тога важног и тачног, нажалост, пропушта да укаже и на опасност непрекидних захтева за интернационализацијом "војвођанског питања". А то је суштински моменат ако неко стварно жели да актуелни средњокласни бунт, како се то покушава и са званичног нивоа, постави у оквир обојених револуција – код којих подршка Запада превратницима управо конституише појаву.

Не смемо заборавити да је, још у септембру 2013, Јелко Кацин, званични известилац Европског парламента за Србију, у Бриселу објавио: "Сада је прави тренутак за отварање питања уставног и законског уређења аутономије Војводине". Ово је изазвано, између осталог, предлогом Декларације о заштити уставних и законских права АП Војводине који је покрајинска управа Бојана Пајтића исте године поднела скупштини АП Војводине.

У поводу те декларације активирали су се и "непостојећи" сепаратисти, па је Јања Беч Нојман, чувена Грухоњићева геноцидолошкиња, умилно изјавила: "Војводина мора да се одвоји од Србије или ће нестати!"

Срећом, одлукама Уставног суда и доношењем новог Статута АПВ (2014) покрајина је враћена у оквире строге уставности, а непопуларна и корумпирана Пајтићева управа ускоро је свргнута, те се Кацинов план о "отварању питања Војводине" није остварио.

Међутим, то не значи да је идеја интернационализације "војвођанског питања" сахрањена.

Још увек је на снази резолуција Европског парламента у Стразбуру, од 29. септембра 2005, којом се од Србије захтева да Војводини "врати аутономија какву је имала до 1990. године". Но та "аутономија" укључивала је посебан Устав за Војводину, односно законодавну, судску и извршну власт, полицију и службу безбедности – што, строго узев, имају само државе.

Тако је Европски парламент заправо захтевао претварање Војводине у парадржаву, а Србије у конфедерацију Војводине с остатком Србије. Кацинов позив из 2013. био је, наравно, потпуно на трагу апела из 2005. да се Војводина врати у уставно стање из 1974, "ојачано за једно мало право на самоопредељење".

Али, Декларација о Војводини изгледа да није смела, или није желела, да проговори ишта о овоме, како се случајно не би увредили наши европски пријатељи. Јер, догма о "путу у ЕУ" као да и даље доминира нашом државном реториком, па чак и у Декларацији налазимо ону бесмислену данак-реченицу: да је "Војводина израз европских вредности" (!?).

Ипак, више срећних околности довело је до потискивања "војвођанског питања" на политичку маргину: од истрошености Чанковог наратива и његове интересне колаборације са званичним Београдом (која је у очима заклетих војвођанера компромитовала његову причу), преко администрације Игора Мировића (2016-2024) – а која у националном смислу није била несолидна – затим напредњачке коалиције са СВМ, па све до изградње брзе пруге између Београда и Новог Сада – што је можда више урадило на интеграцији ових административних и културних средишта од многих политичких декларација.

Стога је и пројекат "војвођанске нације" – који су од Чанка преузели Грухоњићеви сведоци – доживео (тренутно) неуспех: између пописа 2011. и 2022. број оних који су се изјаснили као Војвођани пао је са 28.567 на тек 9.985.

Још један срећни моменат био је и рат у Украјини који је Запад очигледно на путу да изгуби. Али, да се десило обрнуто, ко зна шта би било. Вејн Мадсен је још 2015. године објавио чланак "Војводина – следећа бриселска лажна држава". У њему је тврдио да је, након Мајдана, Викторија Нуланд – тадашња заменица државног секретара за европске послове "спремна да покрене рат за независност Војводине".

"Ако Украјина буде на неки начин модел за оно што Нуландова и њени неоконзервативци планирају да ураде са Војводином", писао је Мадсен, "то ће бити етничко чишћење покрајине од Срба и стварање државе отворене за западне нафтне и гасне компаније".

"Као што је Косово отето од Србије да би се олакшао пролаз Трансбалканског гасовода и како би САД обезбедиле сталну војну базу у Бондстилу", тврдио је Мадсен, "независна Војводина требало би да осигура за НАТО расположиве ресурсе нафте и природног гаса у Банату, а да се плодни слив Дунава искористи за производњу генетски модификоване хране. Као и Украјина, Војводина је мета западног војно-комерцијалног комплекса за експлоатацију нафте и гаса и Монсантовог агробизниса".

Руси су, међутим, покварили планове Запада с Украјином, па онда узгредно и планове с "малом Украјином на Дунаву". Трамп је пак, у међувремену, кренуо да расклапа макар део машинерије за сатирање здравог разума, која је највише штете нанела "политиком (измишљених) идентитета" – што све може погодовати даљем потискивању "војвођанског питања" на друштвене маргине.

Међутим, малициозни пропагандни напади на Војвођанску декларацију могу као резултат имати десензибилисање јавности за хибридне акције етноинжењеринга и институционалног редизајнирања "аутономије" Војводине. А то отупљивање јавности – кроз подсмех и пропагирање толеранције за идентитарске екстремисте – непрестано је на делу.

Када се неко од коментатора ужаснуо због залагања Ане Лалић за стварање "нације Војвођана", Слободан Георгијев је на то скочио: "Шта теби смета да неко формира војвођанску нацију", упитао је. "Како то тебе угрожава?"

Наравно да угрожава, јер је то већ добро познати корак – који смо већ неколико пута искусили приликом производње синтетичких нација (од Муслимана до Монтенегрина) – ка цепању интегралног етничког ткива српског народа.

Стога, ако ће се већ допуњавати Декларација у Скупштини, можда не би било лоше ставити у њу и изричито одбијање да се о Војводини разговара било где другде осим у Београду и Новом Саду – поготово у светлу најновијег настојања Министарства иностраних послова Немачке да нам придикује о нашим унутрашњим политичким споровима.

Такође, морамо бити свесни да с усвајањем Декларације у Скупштини озбиљан рад на демонтирању пројекта војвођанерског етноинжењеринга тек започиње. То морају да знају првенствено Срби северно од Саве и Дунава. Као што је лепо рекао Бранислав Ристивојевић, један број Срба прихвата и идентитет Војвођанина чисто из комшијске љубазности, или пак реактивно, из отпора некад доиста немогућој београдској ароганцији.

Али, "чак и они који су имали дилеме око свог идентитета, у логорима су научили шта су. Ви бисте да будете Војвођанин, али они вас ставе у Јасеновац. Чак и кад о себи не мислите да сте Срби, они вам објасне да јесте".

Зато се мора мислити три корака унапред, а не само данас за данас. Јер, колико пута треба да нам се деси да од миша постане чудовиште које пола наше куће прогласи за своју?