После Ниша

Целих тридесет година на факултету предајем класну анализу и не могу рећи колико је тачно казано: "Класа је изнад свега, изнад свих других идентитета. (...) Класа је сенка која се надвија над свим што јесмо. И над оним од чега желимо да побегнемо и над оним чему тежимо" (овде 98).

Ово чему данас присуствујемо првенствено је побуна средње класе – студената (о њима као средњој класи писао сам овде), просветара, културних и медијских радника, ситних приватника – од таксиста до зубара, као и дела више средње класе – превасходно оних који су фрустрирани својим положајем у расподели економске и друге моћи.

Главни извор њиховог огорчења свакако је корупција, коју један део средње класе доживљава као кључну кочницу за бизнис којим се бави, док је други види као тешку канцерогену аномију друштва у ком живи.

Узмимо само случај недавно ухапшене Драгане Сотировски, чланице актуелног Председништва СНС-а и доскорашње градоначелнице Ниша (2020–2024). Њу у Нишу зову "комшиница", јер наводно има толико станова да је комшиница с пола града.

За градоначелника је дошла с места начелнице Нишавског округа, а тада је већ била власница четири стана. Колико сада станова има сазнаће се ваљда на суду, али испод вести о њој интернет коментатори су додавали да она, осим више нишких, наводно поседује и стан у Грчкој, у Бечу, па чак на Флориди (рецимо, овде и овде; ове тврдње се, такође, шире и  твитером и фејсбуком).

Главни извор фрустрације за нишке предузетнике је њена наводна "тарифа" за грађевинске дозволе, која се кретала од 70.000 до 100.000 евра по згради (исти извори) – што би требало да објасни како је за само један мандат успела да акумулира толику имовину.

А извор фрустрације за службеничку класу је дрскост и лицемерство целога система – јер је управо Сотировска, својевремено, свечано отворила нишку канцеларију Агенције за спречавање корупције, уз усклик да се "градска власт не плаши испитивања корупције".

Такво изазивачко држање произвело је само бес и подсмех, што се може видети из коментара ове вести попут "Козе највише воле да чувају купус", "Ха-ха, па шта онда она ради на слободи?" и "Не, не, није виц!".

Добро је уочено да су често најљући демонстранти у актуелним протестима "припадници урбане средње класе који однедавно себи могу да приуште летовање на Халкидикију, скијање на Копаонику и пролећне обиласке европских метропола". И доиста, у односу на доба пре СНС, стандард средње класе је несумњиво порастао.

Просечна плата – показатељ који добро гађа средњу класу (док је медијана свакако бољи индикатор за ниже класе) – у децембру 2011. била је 43.887  динара, а у децембру 2024. је 108.312 динара. То је номинални раст од 147 одсто. Ако одбијемо инфлацију од 81 посто, остаје раст од респектибилних 66 одсто.

Али, бољи стандард нема везе с класном огорченошћу. Наша тржишно продуктивна средња класа озлојеђена је што, поред мноштва такси, дажбина и пореза, мора још да плаћа и коруптивну ренту. А наша службеничка средња класа озлојеђена је што их систем непрестано прави будалама, између осталог и приказујући озлоглашене корупционаше као борце против корупције.

У том смислу је неважно што се испоставило да је надстрешница пре пала због нехата, него због корупције. И нехат се доживљава као колатерала у систему корупције, у коме влада општи грабеж за личном добити, па нико нема времена да озбиљније ради свој посао, већ се све завршава по принципу "нема везе" и "неће ваљда".

Што се тиче самих протеста, за које смо већ рекли да су идеолошки плуралистички, а организационо полиархијски, после Ниша они улазе у нову фазу – која можда може бити и завршна.

У Нишу су прошлог викенда били и мој син студент с девојком, затим пар наших кућних пријатеља, као и породични зубари (треба ли да кажем којој класи сви они припадају) – и сви су се дивно провели. Напредак у односу на Нови Сад свакако је било одсуство контроверзних говорника, попут Кесића, Обућине и Ивановића (па и у односу на Аутокоманду – Бакића).

Али, прочитан је "Студентски едикт" и усвојен тако што су "учесници протеста, након читања, почели да праве буку уз повике 'пумпај, пумпај', звиждуке, пиштаљке и навијачке трубе".

За ово штиво је у недељнику "Време" одмах речено – с типичном малограђанском афектацијом – да је "без икаквог претеривања историјски документ", "сродан (америчкој – С. А.) Декларацији о независности", "документ толико универзалан да би га, од речи до речи, потписали и Димитрије Давидовић и Џеферсон, кнез Михајло или Черчил, Коча Поповић, Маргарет Тачер, Џон Кенеди или Зоран Ђинђић" (!).

Тврди се да се Едикт залаже за промене "које би неминовно Србију вратиле у њено природно, европско окружење", те да је он "још један доказ да сви мислећи умови размишљају на сличан начин" (sic!).

Али, ја очигледно не спадам у те "мислеће умове", јер Едикт видим као тек мешавину неолибералног општеместашења ("Слобода је темељ нашег демократског друштва" и "Универзитети морају бити независни центри изврсности"), средњокласног вапаја за меритократијом ("Србија у којој стручњаци нису потцењени") и сањарија о Rechtsstaat утопији ("Залажемо се за државу у којој закон представља врховни ауторитет") – што је све реално могуће на Св. Никада у било којој капиталистичкој (полу)колонији.

Посебно ми је засметао емоционални регистар овог штива, од неукусне адорације младости ("Млади су показали да нису само наследници Србије, већ њени уставобранитељи"), до театралне и епистемолошки дефектне мисија-визија реторике ("Србија није скуп подељених интереса, већ заједница грађана који деле визију будућности").

По томе ме је овај спис неодољиво подсетио на ЛДП "Повељу слободе" (2007) и њене либерашко-ситносопственичке фразе – "Слободни смо пред сваком традицијом", "Слободни смо да живимо како желимо", "Слободни смо пред државом", "Слободни смо у стицању личног богатства" – као и на њен визија-мисија егоизам: "Желимо да створимо друштво грађанки и грађана способних да остваре визију модерне Србије, поштујући принципе утврђене нашом вољом као израз наших потреба и наших очекивања".

ЛДП је био странка фрустриране ситне буржоазије (о томе сам писао овде 28-42), па су такви били и њени програмски документи. Извесна слична класна фрустрираност, мада доста нижег интензитета, избија и из нишког Студентског едикта. Но, наш садашњи студентски покрет је полиархичан, због чега, срећом, постоји веома ограничена универзална обавезност програмских докумената, укључив и овај Едикт.

Међутим, око студентског покрета од самог почетка круже идеолошке хијене, које су сада почеле и да му се приближавају. Њега нису покушали да злоупотребе Несторовић, Народна странка, Двери или пак "десни интелектуалци". На томе су све време радили "Проглас", "Став", "Свиће", Грухоњићев "Слободан универзитет" и остале атлантистичке фортификације.

Срећом, "није успело 'сједињавање' екстремно прозападних опција са студентима".

Тако се пленум студената Филозофског факултета у Београду оградио од самопроглашене Анкетне комисије – која је толико пуна компромитованих атлантиста да се у њој нашао чак и ментор Грухоњићевог опскурног доктората (овде 41-42).

Ово ограђивање је коинцидирало с нападом "Пешчаника" на студенте, чији колумниста, такође универзитетски професор, једно раније ограђивање пленума Филозофског факултета у Београду од "злоупотребе елана студената" избором говорника у Новом Саду, назвао "саопштењем неостаљинистичке пропутиновске и прокинеске фракције ФФ у Бг, које као да је писао Спутњик или Russia Today" (?!).

Овај колумниста "Пешчаника" такође је негодовао због гостовања Кустурице на Правном факултету у Београду, јер је реч о "човеку који директно подржава режим Владимира Путина". "Оградили сте се од Кесића, али Куста је ok?" – читамо у његовом тексту на "Пешчанику".

Исти аутор се из све снаге бунио и зато што "студенти ФПН пружају подршку хулигану који је погинуо у нападу на америчку амбасаду 2008" (реч је о Зорану Вујовићу) – питајући се још и "откуд Београдски синдикат као soundtrack протеста" и "откуд верски симболи једне религије на протестима", када истовремено "нико на протест није донео чак ни заставу дугиних боја" (на том месту сам се расплакао).

Други аутор "Пешчаника" пак упозорава да је "борба за душу студентског покрета почела", забринут што је "на челу колоне која је из Бора стигла у Зајечар ишао младић са крстом у подигнутој руци, док је свештеник иза њега кадио по окупљеним грађанима", те што су "смедеревски матуранти, стигавши у Малу Крсну, прво отишли у локалну цркву по благослов".

Секундирао им је и коментатор "Времена" тврдњом да су горући проблем "листе гостију позиваних да говоре на факултетима, на којима су веома често десничарски екстремисти са недвосмисленим антиевропским ставовима".

Такође је ових дана и приметно појачан притисак на студенте да прихвате прозападну опозицију као равноправног партнера у протесту, и то у тренутку када је студентски покрет на прекретници – да ли прећи на излазну стратегију или наставити с блокадом и демонстрацијама.

Но, наставак може имати смисла само ако се очекује проширење класне базе протеста, односно прикључење макар дела нижих класа. Милошевић је пао тек с побуном колубарских рудара, па би неки такав симболички догађај вероватно задао смртни ударац режиму.

Али и без тога, с овако незадовољном средњом класом ни један режим нема перспективу. Како би опстао, он мора да промени неке базичне елементе функционисања – пре свега да сузбије неподношљиво нараслу коруптивну ренту.

Само, има оно: "Што је дикла свикла." Тешко је тога се одрећи, а не да ни сопствена класно-компрадорска детерминанта. Јер, класа одређује и оно од чега бежимо, и оно чему тежимо...