15. март као вододелница

Обе стране, после 15. марта,  могу да прогласе победу, па је сада можда најбољи тренутак за компромис. Тачније, за први корак ка изласку из кризе.

Али реално, то ће тешко да се догоди. Још је Тукидид приметио да у политици, због својеврсне опијености успехом, сви теже да иду до граница своје моћи. Тако се најчешће почине судбинске грешке и започну ратови.

Студентски покрет је 15. марта доспео до свог демократског апогеја. Ако је дотле и било недоумица у вези тога колико студенти, који су се затворили по факултетима, имају подршку своје генерације, тог 15. марта постало је јасно да је већина младих на тој страни.

Никада толико младог света нисам видео на београдским улицама. Из моје околине готово нико млађи од 30 година није остао код куће. Кафетерија где викендом пијем кафу била је празна. За суседним столом причало се на руском, а за још једним столом одмарали су се демонстранти са заставом. За осталим столовима није било никог.

Омладина је масовно кренула на протесте као на неку велику журку. За њих то није била озбиљна ствар на начин на који је за нас то био 9. март. Они су заиста кренули на карневал – опуштени, радосни, смејући се властима.

Разговарам с њима и знам колико их политика суштински не занима – укључив и она по пленумима – и колико о њој заправо мало знају. Срећни су да су као генерација заједно и што се осећају културно супериорно у односу на целокупни естаблишмент, као и у односу на све што га симболизује.

Тако треба схватити и њихов однос према "ћацијима" – који је такође карневалски. Од срца се смеју када гледају снимке на којима се, преко ограде, "ћацијима" добацују псеће грануле. За њих је то само добар штос, "од великих зала штити мала шала", каква црна дехуманизација, па ти си ћале први писао против политичке коректности, шта ти је...

Ово у суботу несумњиво је био највећи српски скуп у 21. веку, а у историји Београда можда чак и већи од оног 19. новембра 1988. на Ушћу. Али митинг 1988. организовала је власт, и то на врхунцу "антибирократске револуције". Зато је 15. март доиста јединствени догађај – без премца у нашој политичкој историји.

Младеж се вратила кући задовољна, јер им је било лепо, а и присуствовали су нечему што је велико, што надмашује њихове појединачне егзистенције и што су као генерација већ успели да ураде "за историју".

За "звучни топ" чули су тек када су дошли кући – што их је још више забавило и уверило да им се дешава нешто "по први пут у историји", нешто велико, посебно и значајно...

И власт може да буде задовољна и да прогласи победу. Приказавши снимак фантазирања Миле Пајић и дружине, компромитовали су "револуционарну" фракцију студентског покрета и обесхрабрили политичке авантуристе. Није дошло до напада и заузимања институција – чега се власт највише и плашила. "И овога пута смо се извукли", мора да сада мисле, настављајући да се и даље понашају лакомислено.

Али, такав став води у пропаст, јер се легитимност власти круни.

Прво се против њих окренула средња класа, а сад и готово целокупна младеж – не само она средњокласна. Културни престиж побуњене омладине толики је да и млади из нижих слојева почињу да се понашају у складу с класном аспирацијом, а не према свом реалном друштвеном положају (феномен који је још раних деведесетих описао Кичелт).

Али, као и многи други моћници до сада, и напредњачка елита ће се вероватно тргнути тек кад је већина прилика пропуштена. У неким од својих претходних текстова описао сам у ком правцу би можда ваљало да иде компромис о демократском рестарту у Србији – и како би се до њега могло доћи.

Има, наравно, и других разборитих предлога, али сви они су, нажалост, заглушени буком нашег пропагандног грађанског рата.

А у том рату сваки позив лидерима студентског покрета да размисле о компромису и излазној стратегији ка рационалном и демократском разрешењу кризе доживљава се као интелектуална саботажа и потајни рад у корист режима. Не види се и не разуме унутрашња динамика политичких покрета.

Оно што се десило 15. марта заправо је демократски глас Србије – оне позитивне, добронамерне, патриотске и пацифистичке. Али, што дуже траје затвореност по факултетима, перцепција реалности биће све ограниченија. А политичке идеје које одатле излазе све нереалније.

Доказ томе је и позив на замену представничке демократије с демократијом зборова, с којом се изашло уочи 15. марта. Знамо да се с реализацијом те идеје први пут покушало пре стотинак година, па и неколико пута после тога – али без много успеха. Можда би демократија зборова сада имала више шанси, с обзиром на технолошки развој – што омогућава, рецимо, пракса вибер група и вибер анкета готово по сваком питању и у оквиру сваке установе.

Али, будимо искрени: наша јавност није баш најбоље примила ову идеју. То је било не само због одбојности старијих генерација према друштвеним експериментима – којих се сви с извесном нелагодом сећамо. Било је то и због далеке и доста слабе везе између увођења институције демократије зборова и кретања ка политичком излазу из актуелне кризе.

Како доћи до слободних избора и сменити централну власт преко локалних зборова грађана?

Дакако, што дуже буду трајале блокаде, већи је ризик од идејног "анаеробног" труљења: од фракцијских борби, од продукције илузорних и погрешно вођених покушаја свеобухватног (тоталног) поправљања друштва, као и од излажења у јавност с решењима непримереним актуелној кризи.

Све то се већ дешавало у Француској револуцији. Када је требало срушити Луја ХVI, превратници у Конвенту (пленуму) најпре су ликвидирали – политички, па  и физички – монархисте. Затим су прешли на истребљење конституционалиста. Следећи су били "умерени", а онда су на ред дошли и жирондисти. На крају, монтањари су кренули да требе све "неутралне" и "сумњиве".

Револуција заиста једе своју децу. Ако смо ишта научили из историје, то је главни наук последњих триста година. На сву срећу, у Србији има довољно паметних и одговорних људи – што се и видело 15. марта.

Јер, ништа лакше него да се по кафанама и другим збориштима покупи онај промил становништва који је спреман на све – не би ли истерао неке старе рачуне. И не би ли "поправио своје стање" – тако што би приступио институционализованој пљачки. Број таквих људи није мали: постоји у свим земљама, и довољан је да се "спроведе" било која политика.

Зато је ово можда право време да се почне трагати за компромисом, како не бисмо, одбијајући сваки договор, завршили с диктатуром мањине која води грађански рат против већине. Иако знамо да опијеност политичким успехом гура да се иде до граница своје моћи, знамо да то најчешће води у судбинске грешке – које ово друштво исувише добро познаје и све теже успева да преживи.