Кад човек дође у моје године, а живи у Србији, то значи да га у политици готово више ништа не може да изненади. Али, није баш тако.
Не могу да се начудим како је могуће да представници студентско-грађанског покрета изјаве, а њима наклоњени медиј, као N1, не само да објави, већ и да извуче у наслов: "Сценарио да СНС победи на ванредним изборима није могућ"?!
Како "није могућ"? Сва истраживања показују да је могуће да СНС (Вучић) победи – свакако не сигурно, а питање је и колико вероватно – али уопште се не може искључити да СНС, с партнерима, не добије већину у Скупштини. Чему онда такви наслови? С којим правом се тврди да је "сценарио да СНС победи немогућ" – осим ако се не припрема јавно мнење за неки облик насилног преузимања власти?
Докле ће се, уз то, публици утувљавати инфантилна тврдња да је "Вучић изгубио власт, само му још то нико није јавио"? Рецимо, наслов на N1: "Вучић је у 2025. изгубио власт – у 2026. ће питање бити само начин пада с власти". Шта је то што ове мудрице знају, а ми не знамо, па су тако сигурне да је све готово? И зашто своја специјална сазнања не поделе с нама у публици, па да и ми видимо на основу чега се изричу такве аподиктичке тврдње?
Такође, зашто је скуп у Новом Пазару уприличен под паролом "Или они, или ми"? Шта је ово, 1941? С којом идејом се у јавности промовише милитаристичка реторика борбе до истраге, њихове или наше?
Зашто се упорно афирмише захтев: "Било би веома важно да нова власт забрани Српску напредну странку (СНС)"? Странку може да забрани само Уставни суд, да ли то значи да ће "нова власт" владати неуставно?
Докле ће чак у насловима да се користе увредљиви, дискриминаторни, културрасистички термини: Сејдиновић: "Пораз ћаци-тужиоца"; Грухоњић: "Пећина звана ћаци Србија"; Шварм: "Мозак ћацилендског психијатра"?...
Зашто се упорно перпетуира подела на морално супериорне и морално инфериорне грађане Србије? Атанацковић: "У овом друштву постоји једна једина подела, од које се све друге рачвају и шире – то је подела на оне који пристају и оне који не пристају на морални компромис". Па се онда из те поделе изводи разликовање људи и подљуди. Цветичанин: "У Србији нема већина и мањина, него има само људи и нељуди"; Ступљанинова: "Ја њих (у Ћациленду – С. А.) не сматрам људима уопште, људи су са ове стране (изван Ћациленда – С. А.), оно су неки демони, неки монструми".
И још, зашто нема озбиљних или снажнијих захтева да се поправе изборни услови, већ се упорно понавља да ће се режим победити "чак и под непромењеним изборним условима"? Да ли се тиме ствара алиби за насилно арбитрирање у погледу коначног изборног резултата?
Зашто се не тражи да се актуелна политичка криза разрешава преговорима у скупштини? Или, ако се пак нема поверења у садашњу парламентарну опозицију, зашто се не захтева увођење Округлог стола власти и опозиције, с посебном столицом за представнике студентског покрета?
Дакако, велики део кривице за овакво недемократско понашање наше укупне опозиције сноси и власт. Она је годинама уништавала парламенатризам, непосредно кршећи готово све парламентарне норме.
Подсетићу, рецимо, на трик који је патентирала Маја Гојковић, као председник Скупштине, да се седница заказује у минут до 24 часа пре њеног одржавања, не би ли се опозиција спречила да поднесе допуну дневног реда. Наиме, предлог за допуну може се предати најкасније 24 часа пред почетак седнице, а ако закажете седницу минут пре тога, опозиција неће имати времена ни да прочита дневни ред, а камо ли да предложи промене.
Тако је парламент дерогиран, а онда су, лакомислено и осионо, "инцитатус-кадровима", обесмишљени како легислатива, тако и егзекутива. Сетимо се само СНС посланица које нису биле у стању ни да прочитају текст у скупштини (што им га је неко из службе написао), или пак СНС министарки које су се саме себи смејале колико у парламенту нису умеле чак ни да, из материјала које су добиле, исчитају најобичније вишецифрене бројке.
Тако смо дошли у положај да ретко ко скупштину уопште узима за озбиљно, укључив и презриво мишљење јавности о менталним и стручним перформансама готово пола министара.
А о некоректним изборним условима и да не причамо – о томе сам и сам опширно писао (овде 205-210, 220-221, 227-229), па се сада нећу понављати.
Дакле, јесу установе дерогиране, али зашто се ништа не ради да се колико толико упристоје, како бисмо добили елементарно поштене изборе? Ко то нас Србе види као некакве дивљаке који своје политичке спорове могу да реше само тољагама?
Заправо, распредање о томе да је "режим готов" и да "расписујемо победу" – а без озбиљних политичких активности које би к томе истински водиле – не само да је инфантилно и неодговорно, већ је и недемократско, па и непатриотско.
То води у готово сигурни директан сукоб после избора, у улично насиље, у још једну политичку револуцију, с ко зна којим нежељеним последицама.
То је уочено и раније, а сада већ боде очи. Зашто до тога долази? Одакле то ирационално понашање? Ако занемаримо објашњење преко утицаја спољних чинилаца – јер је нестабилна Србија за многе империјализме и околне национаизме једина добра Србија – кључно објашњење би могло бити замореност наше грађанске класе парламентаризмом и демократијом.
Наша грађанерија и иначе сматра да је закинута за оно што јој припада, за све више политичке и друштвене положаје које су узурпирали "недостојни напредњаци". Насупрот уобичајене опозиционе лакировке како овде, наводно, имамо борбу сиромашних студената против напредњачких тајкуна, заправо је на делу сукоб две фракције аутоколонијалне, компрадорске елите – једне која као своју главну полугу користи државни апарат, и друге која као своју ударну песницу (зло)употребљава студентски покрет.
Обе фракције су изразито нервозне – прва, зато што јој се легитимност опасно истањила, не само изнутра, него и према споља; а друга, зато што никако да се домогне макар комада власти, рецимо у Београду, иако се још од 2017. године чини да је коначно наступило време да Вучић оде.
Наша шира грађанска класа ионако је већ деценијама нервозна: деведесетих, зато што јој је пао стандард, а после 5. октобра зато што по имућству никако да стигне западноевропску средњу класу (овде 39-42). Из те њене фрустрирарности се и родио толико раширени и малигни српски аутошовинизам (овде 71-72).
Тако нервозној, њој су очигледно досадили парламентаризам и демократија, па сада хоће само брза и једноставна решења. То је оно што је Гајгер, још тридесетих година, назвао "паником у средњој класи" (Panik im Mittelstand). А из тога, као што се зна, ништа добро није произашло.
Неће ни из овога што нам се сада дешава. Главне класе које природно желе јачу демократију обично су национална буржоазија и ниже класе (које су и код нас демографски у већини). Но, национална буржоазија, као и у свакој колонији, и у Србији је одвећ слаба (овде 45-73), а наше ниже класе и даље су неструктуриране и неорганизоване.
Али ако смо озбиљан народ, наћи ћемо снаге да се ипак некако договоримо, како бисмо кризу решили гласачким листићима и оловкама, а не моткама. А ако не, то ће бити још један signum mali ominis (рђав знак у болести) да смо на путу да поновимо невеселе странице наше историје.