Нека остане забележено и ово: пред прославу 200 година Матице српске, није вређан само владика Јоаникије. Вређани су и физички нападани и остали гости, а међу њима и професори Београдског универзитета, који су организовано дошли на прославу.
Треба рећи да београдски професори Матицу и Универзитет у НС осећају као своју кућу. Некада је, свако јутро, из Београда у Нови Сад возио универзитетски аутобус и враћао се поподне, с београдским професорима који су држали наставу у НС.
Тог аутобуса више није било кад сам и сам предавао на Филозофском у НС (1995-2001). Али, у готово сваком од аутобуса на редовним линијама био је по неки од колега-путника, с којим сам се сит наразговарао на путу тамо и назад.
И овога пута је био организован превоз – јер се 200 година Матице не дешава сваки дан. Група професора је најпре отишла у Матичину зграду, а одатле су пешке кренули до СНП.
"Прошли смо кроз топлог зеца", написао ми је један колега. "Шта смо синоћ преживели у Српској Атини могло би да се екранизује у хорор серију у три епизоде", написао је други професор. Једна колегиница је, у више СМС порука, описала како су их псовали, потплитали, вукли за капуте, а њу су чак и шутнули "у доњи део леђа".
Један старији професор је написао:
"Лично сам јуче, после 52 године стажа као члан сарадник Матице, у граду у коме сам провео најлепше године свога живота, у коме ми се родило и одрасло троје деце, где сам био три деценије веома уважени професор Универзитета, морао да поднесем највеће јавно понижење за својих 79 година. Заједно са групом од двадесетак угледних чланова Матице српске из Београда, морао сам да прођем кроз тзв. студентски шпалир масе људи различите старости, чија су лица избезумљена од мржње, који су бесно изговарали најодвратније псовке, усташке и уличарске слогане, на адресу државе Србије, Српске православне цркве, Матице српске и свих што долазе из Београда у 'њихов Нови Сад'."
Исто се десило и на изласку из позоришта. Колегиница се ухватила под руку с другом професорком и пожурила к аутобусу, да би чула: "Пошто сте, госпође?", "Крваве су вам руке!", "Багро!".
У аутобусу, док су се пребројавали, "они ударају рукама, гађају камењем... Један долази и каже: 'У црном сте дошли и само у црном можете да се вратите из нашег града!'".
А сад важна напомена: људи су се уплашили. Ови људи су се веома уплашили. Академски свет је миран, тих, неконфликтан, њихов живот је кабинетски, с књигама и са људима из књига. Ово је за њих био шок, истинско трауматично искуство – чак и за мушкарце, а о женама да и не говорим.
Уплашили су се јер су остали сами, јер нико њихову тортуру није поменуо, а камоли да је осудио. Једни медији су говорили само о Јоаникију, а други како су студенти добили батине.
"Можда је неко тукао студенте, али ми то нисмо видели – што не значи да се није догодило. Али, оно што знам је да смо ми малтретирани, и кад смо улазили, и кад смо излазили", написала је колегиница. А друга, која је с Космета, рекла је: "Овакав третман нисам доживела ни од албанских екстремиста."
А, медији?
"Професорка Лесјак: Бивши и садашњи криминалци тукли студенте и грађане док је полиција стајала нема."
"Јешић: Насиље у Новом Саду драматично – треба нам нови нирнбершки процес."
Јасмина Чутурило Татић: "Управо гледам исповести студената које су злостављали испред СНП-а. Дата је директива визиготима да нападају, псују, пљују, шамарају и туку."
"Дан Матице Српске Вучић је злоупотребио да још једном пролије крв Новосађана и наших студената по улицама града који је немерљиво пропатио под овим мафијашким режимом."
"Пребијање студената (...) неће проћи некажњено. Кривична одговорност чека и полицајце који нису спречили нападе на новинаре, студенте и грађане, штитећи виновнике насиља а не угрожене грађане."
Оно што је професоре уплашило јесте да људи данас овде могу бити понижавани и кињени, при чему не само да то не буде забележено, а камоли осуђено, већ и да то не сме ни да се каже.
Не сме, јер су сви који су те вечери били на прослави Матице колективно криви као наводни саучесници режима. И не сме јер се тиме тобож хоће бацити у засенак "нови злочин режима" који је "још једном пролио крв Новосађана".
Професори су уплашени јер се не само месецима води безумна кампања против тзв. неутралних, већ и што смо дошли до тога да се проглашава како више нема и не може да буде "неутралних" институција – све оне које не "пумпају" једноставно су режимске.
"Грађани су с пуним правом звиждали поповима јер су као група и као институција одувек били на страни власти, што се плаћа. Звиждали су Матичарима, јер су се продали власти и осрамотили Матицу. Звиждали су узваницима који су дошли по ордевље и ордење, јер су се слизали са властима. (...) За такво светогрђе свега грађанског и државног стварно нема ничега другог сем суђења и заборава одмах после."
"Ти што су ушли, морали су имати позивнице и претпостављам да су морали бити Срби. (...) Они себе воле да виде као угледне Србе. Рецимо Порфирије – он за себе сигурно мисли да је угледни Србин. Прво угледни Србин, па тек онда хришћанин, ако уопште – хришћанин. (...) После два века рада Матице српске, национални радници успели су да постигну само то да од народа направе – усташе" (читај: српски националисти су заправо криви што смо их тукли).
Чак и за Српско народно позориште се каже да "оно више није ни српско ни народно, него је Порфиријево, Вучевићево".
И не само да се захтева "бојкот свега што симулира нормалност" – при чему је "права нормалност" само оно што припада једној страни, све остало је тек "симулација нормалности".
Отворено се нормализује мржња као легитимни политички став:
"Само поглед на ликове, слушање њихових изјава и присутност провалије свакидашњице под њима довољни су да изазову оправдану мржњу грађана. Ако су они Србија, мржње је још премало."
Људи који се сматрају високим интелектуалцима говоре застрашујуће ствари:
"За многе бих преиспитао – ово је страшно што ћу да кажем и то људима може да изгледа чудно – дозволу приласка великим градовима. Ово сте можда први пут чули. То (тај) човек својим животом, радом и понашањем није заслужио. Постоје територије неке – у реду, нека се баве пољопривредним пословима, штагод, али – не може да дође да живи у Београду. Не припада му, није заслужио" (овде 1.25-1.49).
Тако то бива кад се сопствена политичка позиција прогласи искључиво моралном. Онда све друге позиције постају неморалне. А уз то иде особити критеријум кривице – сви други су морална ђубрад зато што нису с нама; јер да нису ђубрад, били би овде. Посебно су гадни они "неутрални", јер тиме што су неутрални само "амортизују" наше напоре да срушимо зло (зато су подсмешљиво названи "амортизерима").
Али, људи имају права да буду скептични према идеји да се зло стање у коме се људи, из политичких разлога, малтретирају и понижавају, поправља тако што ће се неки други људи, из политичких разлога, такође малтретирати и понижавати. Укључив чак и оне који у томе не желе да учествују, или који показују макар и најмању скепсу према таквом пројекту поправљања.
У исто време, док се пропагирају мржња и одбацивање нормалности, упорно се компромитује једини начин да се криза мирно и рационално разреши – кроз институцију избора. Ко не жели да ради на поштеним изборним процедурама, чији ће онда исход да призна – али зато непрестано понавља да "на поштеним изборима Вучић сигурно губи" – заправо не планира да на власт дође изборима, већ постизборном револуцијом.
То је до сада вероватно јасно готово свима са само мало посматрачког искуства и са само стандардном мером здравог разума – и поред информативне мећаве, која хоће да нас најпре дезоријентише, затим емоционално узбуди, а онда и усмери у правцу који нема везе с нашим стварним интересима.
"Ноохирија" је "напад на нечије духовне способности", на нечији "душевни живот", а обичан човек данас у Србији јамачно је жртва масивне ноохирије. Но, већина се добро носи с тим – све док не буду директно нападнути и застрашени.
Као они гости на прослави Матице српске. Ради поређења, пре четврт века обележавању 175 година Матице присуствовао је председник СРЈ Војислав Коштуница и патријарх СПЦ господин Павле. И нико није рекао да је Матица "режимска", а да су се Матичари "продали власти".
Много тога се за ових 25 година променило – и то углавном нагоре. Кривица за то, наравно, није једнако распоређена. Али, она није само на једној страни политичког расцепа. Ко то не жели да призна, не мисли добро ни овом народу, а богами ни себи. Јер, и њему ће колико сутра неко узети да добацује: "Пошто сте, госпође?"