Запад против СПЦ

Инсерт из једне моје недавне емисије изазвао је мноштво коментара, уз најстрашније псовке и увреде. Рекао сам: "Та кампања која се води против Цркве, она је организована, смишљена, плаћена, то је прави хибридни рат." И лавина се сручила на мене.

Иако сам о пропагандном рату, који у нашим атлантистичким медијима траје већ више година против СПЦ, већ писао (овде, овде, овде, овде, овде, овде, или овде), очигледно је да постоји потреба да се о томе још понешто каже, како би што већем броју људи постало јасно шта је посреди. Ово поготово имајући у виду да се анти-СПЦ пропаганда у последње време појачала уз оптужбе да је СПЦ само једна од овдашњих испостави Кремља.

И пре Украјинског рата, СПЦ и Срби уопште су на Западу таргетирани као "проблем". То се најбоље видело из сведочења америчког генерала Кертиса Скапаротија, тадашњег врховног команданта НАТО снага у Европи (2016–2019), који је овако говорио пред Одбором за оружане снаге Сената САД, 8. марта 2018. године:

Сенатор Том Котон: "Да ли бисте могли бити конкретнији и рећи нешто више о томе која земља на Балкану Вас брине по питању руског мешања и утицаја?"

Генерал Скапароти: "О, ја мислим Србија. Конкретно, постоји, постоји нека веза..."

Сенатор Котон: "Баш Србија? Или Република Српска?"

Генерал Скапароти: "Србија, па, рећи ћу вам да је то Србија као држава, али и српско становништво унутар Балкана."

У истом тону, и амерички генерал Бен Хоџис, некадашњи шеф НАТО-а за Европу, следеће године ће изјавити да је управо СПЦ, наводно, главна полуга руског утицаја на Србију, уз позив Вашингтону и Бриселу да "помогну Србији (тј. властима у Београду — С. А.) да се одупре притисцима Православне цркве (СПЦ — С. А.), која је везана за Русију" (!).

Карл Билт, у том тренутку министар спољних послова Шведске, критиковаће на твитеру, 24. марта 2014, тадашњег америчког амбасадора у Москви Мајкла Макфола: "Moжда @McFaul потцењује снагу Путинове нове антизападне и антидекадентне линије, која се гради на дубоко конзервативним, правоверним (orthodox, ортодоксним; написано великим словом значи православни — С. А.) идејама." Ова објава у јавности је затим повезана с Билтовим наступом на конференцији у Атини, десетак дана доцније (5. априла 2014), о коме је Асошијетед прес овако известио:

"Билт (...) је рекао да спољни посматрачи морају почети да размишљају о мотивима Русије у сложеној међуповезаности религије и власти. (...) 'Постоји нови политички менталитет, барем што се тиче Кремља. Намеравају да изграде... православну тврђаву (an Orthodox bastion) против Запада'."

Ово је онда у слободној интерпретацији руских и бугарских новинара, постало тврдња да "Карл Билт мисли да је источноевропско православље главна претња западној цивилизацији" – што он никад није рекао, али није ни далеко од онога што је заправо мислио.

Но, с почетком рата у Украјини, Запад је Руску православну цркву отворено прогласио непријатељем. Велика Британија је, 16. јуна 2022, увела санкције патријарху Кирилу "због истакнуте подршке руској војној агресији у Украјини", а тадашња министарка спољних послова Лиз Трас сврстала је патријарха у "помагаче и извршиоце Путиновог рата (enablers and perpetrators of Putin’s war) који су донели нечувену патњу Украјини".

Канада је, 8. јула 2022, патријарха Кирила ставила на листу санкција у склопу групе од 29 "руских дезинформационих и пропагандних агената" (под именом "Vladimir Mikhailovich Gundyayev"), док је влада Чешке, 26. априла 2023, такође уврстила патријарха Кирила на списак санкционисаних лица "због подршке руској инвазији на Украјину".

Парламентарна скупштина Савета Европе усвојила је, 17. априла 2024,  Резолуцију 2540 у којој се, између осталог, каже:

"Скупштина осуђује злоупотребу религије и идеологије 'Руског света' (Russkiy Mir) од стране режима у Москви, коју су хијерархија РПЦ и патријарх Кирил претворили у идеолошко оруђе руског пропагандног апарата, не би ли оправдали агресију на Украјину." (тачка 14)

Иако Вашингтон није увео санкције РПЦ, он ју је оштро критиковао као, наводно, идеолошко оруђе Кремља које служи за оправдање рата у Украјини.

Ови отворени напади на РПЦ прелили су се одмах и на СПЦ.

Тако је бивши амбасадор САД при НАТО-у Курт Волкер, а сада сарадник Центра за анализу европске политике, оценио да "на подручју Балкана, Путин очигледно жели да повећа зависност од Русије, користећи енергетику и цркву". У том смислу, каже он, "могли бисте да видите више покушаја преврата, више напора да се подрије стабилност земаља кроз православну цркву, нарочито СПЦ" — "мислим да се мало мање пажње обраћа на Србију".

А у Њујорк посту је изашао чланак у коме се каже да је "у Србији, Путин задржао висок степен утицаја кроз установе попут СПЦ". "У Црној Гори, Русија је користила СПЦ да подстакне нестабилност, циљајући тамошње Србе, поларизујући земљу и поткопавајући НАТО." 

"Како руски губици у Украјини настављају да расту", зa Кремљ је "Западни Балкан још једно бојно поље", где се "руска војна доктрина ослања на хибридно ратовање". "Тек када Запад ово схвати, моћи ће да почне да осмишљава ефикасне контрамере, како би се супротставио Кремљу" – што није ништа друго него позив Западу да се, заједно са РПЦ, обрачуна и са СПЦ.

Убрзо затим, 15. маја 2023, тзв. Европски парламент усваја "Извештај о страном уплитању у демократске процесе у ЕУ, укључив и дезинформације". Ту се за СПЦ каже:

"Русија користи свој утицај у Србији у покушају да дестабилизује и да се меша у суседне суверене државе: у Босни преко Републике Српске; у Црној Гори преко просрпских осећања у земљи, као и преко Српске православне цркве."

Тиме је СПЦ представљена као пуко оруђе у рукама Кремља, што је протумачено да је овим извештајем "Црква Србије и званично 'закуцана' у антиевропски политичко-вриједносни пол", те "понижена и разваљена на просте чиниоце у (њеном – С. А.) ревизионистичком заносу". Након инцидента код Бањске, бивши командант НАТО-а у Европи из времена агресије на Србију (1999), амерички генерал Весли Кларк (Wesley Clark), устврдио је у интервјуу за Глас Америке:

"Узнемирава чињеница да се после инцидента испоставило да је у српском манастиру била ускладиштена велика количина оружја. Таквих случајева је било и током наших ранијих искустава на Балкану деведесетих година, када су поједини манастири били упоришта српског национализма, што није искључивало њихово коришћење и као арсенала наоружања." (?!)

Тиме је СПЦ још једном таргетирана као не само расадиште "руског малигног утицаја" и "српског национализма", већ и као својеврсно полувојно утврђење на туђим територијама.

Из свега овога произашао је сасвим умесан аналитички закључак да "америчка Империја и НАТО пакт Српску православну цркву виде као непријатељску структуру и да је СПЦ већ деценијама нападнута од стране Американаца и НАТО пакта" (овде 14).

Наиме, потпуно је тачно да наша јавност још није довољно свесна да је "последњих деценија српска црква предмет промишљене, планиране, подмукле, перфидне и потпуно нове врсте агресије – мрежних напада. Као једина преостала институција свеколиког Српства, српска црква је непремостива препрека за дефинитивно разбијање српског националног духа и дефинитивно потчињавање, распарчавање и касније уништење српске нације" (овде 161).

"СПЦ није 'само' обична 'заједница верника', нити само једна од 'верских заједница' у држави Србији, већ је окосница српске националне идеје и као таква национална институција од животног интереса за српски народ (...). Зато је примарни амерички геополитички задатак покушај разбијања СПЦ и/или покушај разбијања јединства СПЦ и народа (овде 162)."

Није непознато да се за хибридни напад на "непријатељске структуре" – попут СПЦ – издвајају огромна средства. Буџет дугогодишњег централног финансијера ових и других напада – УСАИД (Америчка агенција за међународни развој) – у 2020. години износио је око 20 милијарди долара, што је скоро половина укупног буџета америчког Министарства спољних послова (Стејт Департмента) (овде 84; уп. 86–88).

Само у 2024. години, "укупна вредност активности УСАИД у Србији процењена је на 141 милион долара", док је сума директних грантова ове агенције, дате корисницима у Србији од 2000. до 2024. године, износила 1,1 милијарди долара.

Иако је УСАИД престала с радом у јулу 2025. године, остале су бројне друге паравладине агенције из САД и ЕУ које финансирају атлантистичке медије и лоби групе. Неке од њих су изузетно богате и моћне, попут немачког ГИЗ (Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit), који само у Србији има око 160 запослених.

Српске власти су у децембру 2024. године објавиле да је "споља стигло у Србију 426 милиона евра страног новца у претходне четири године", при чему је тај новац "отишао у групе за притисак" – од медија до НВО. У Србији су само НВО, у раздобљу 2014–2024, добиле са Запада, према тврдњама српских власти, "око 450 милиона евра".

А како је лепо примећено, "оно што су у ХVIII веку била војна утврђења на територији Америке, из којих су Енглези даље освајали индијанске територије, данас су у Источној Европи невладине организације (НВО)" (овде 131). Наравно да су НВО умрежене с "пријатељским" медијима који су и сами повезани с атлантистичким структурама.

Тако је инвестициони фонд ККР, тада под управом бившег директора ЦИА генерала Петреуса, за скоро милијарду и по долара купио медијске и интернет куће по Балкану (овде 303), укључив и, 2014. године, United Group (оснивач Драган Шолак) – у чијем саставу су се налазили N1, Nova S, Danas и, доцније, Radar. Потом је KKР продао свој удео у United Group британском инвестиционом фонду BC Partners (у марту 2019), а ови су, у фебруару 2026, пребацили кључне медије (N1, Nova, Danas, Radar) у ново предузеће Adria News Network, чија је политичка контрола још увек нејасна.

Но, несумњиво је да је овај медијски конгломерат, између 2014. и 2026, био кључна пропагандна машинерија атлантистичких структура у Србији. У том смислу, "ако је реч о медијима и новинарским удружењима, у њиховим називима реч 'независни' треба читати као 'другачије зависни'" (овде 97).

У овим медијима се, наиме, успоставио посебни режим истине у ком, између осталог, "питања која би могла подстакнути на критичко размишљање се не постављају, дијапазон гледишта која су присутна у јавним расправама драстично се сужава, носиоци ставова који се не уклапају у климу мишљења коју намеће 'невладин сектор' систематски су искључени, минорне личности и организације, које без подршке са стране не би имали приметну тежину, по свим значајним питањима вештачки се изграђују у меродавне арбитре" (овде 16).

Могло би се рећи да у Србији "аутоколонијална дубока држава има и свој 'јавни сервис', са три телевизијска канала – N1, Nova S и Newsmax Adria" (овде 117). Ове ТВ су упорно, дванаест година, и не без успеха, форсирале првенствено атлантистичку идеолошку и политичку агенду, поставивши добар део јавности под својеврсну "вишегодишњу телевизијску хипнозу" (овде 169). Саставни део тога била је и агресивно подмукла анти–СПЦ пропаганда.

О обрасцима и примерима те пропаганде биће речи у наредној колумни. Оно што је важно разумети јесте: 1. да је СПЦ, заједно са РПЦ, од стране појединих моћних западних структура таргетирана као непријатељ; 2. да се за хибридни рат против такве врсте "непријатеља" одвајају знатна средства.

Дакако, пропагандни рат не подразумева само "плаћене трупе", већ и мноштво "добровољаца", који из идеолошких разлога желе да учествују у овом "грађанском рату ниског интензитета". Како то тачно изгледа показаћу у следећем наставку.