Једна од карактеристика "културе сећања" инверзног национализма је и одбијање да се српски злочини ставе у било какав историјски контекст, будући да се сматра да је, рецимо, свако помињање Братунца заправо релативизација Сребренице.
Али, исти медији и исти аутори заступају и став да се "не могу палити свеће за догађај као што је 'Олуја', а у исто време се потпуно игнорише след догађаја који је довео до саме 'Олује'". Или што рече Динко Грухоњић: "Ако причамо о Олуји, (...) нико не прича о томе шта је било у периоду до Олује".
За Сребреницу не сме контекст, али за Августовски погром ("Олују") не може без контекста – очигледно да је на делу чувени модел "двомисли" (doublethink).
Тако, Алексеј Кишјухас осуђује што "наше друштво, у вези са Сребреницом, радије одговара традиционалним српским поздравом 'А шта су они нама радили?'", тврдећи да би то исто било као када би Немци рекли: "Ако је тог холокауста и било, мора да су га мало и Јевреји чинили, зар не?". Зато он одбацује "стари, досадни и кварни 'А шта су они нама радили?' аргумент", називајући га "баналним труизмом који служи једино томе да се умањи кривица и релативизује одговорност сопствене стране у сукобу" (слично и овде).
Међутим, када говори о НАТО агресији на Србију 1999, исти аутор указује да ми најпре морамо да се суочимо "са својим сопственим непочинствима, а која су до тог рата и до тог бомбардовања од стране Запада и НАТО била довела". Он указује да "обични грађанин Србије, Петар Петровић са уплатнице, напросто не зна и не разуме (...) зашто је тачно ту Србију бомбардовало", објашњавајући:
"Пре свега зато што су током 1998. и 1999. године, припадници војске и полиције Србије, а посебно припадници паравојних формација, почели кампању масовног и систематског прогона, а затим и убистава Албанаца и других несрпских цивила на том истом Косову."
Дакако, Кишјухас ту није једини. Кад год се поведе прича о агресији НАТО на Србију, обавезно читамо како се 24. март 1999. не сме узимати као "нулта тачка, пре које се ништа није десило" (Крстић), односно чујемо изругивање како "испада да је свет почео 24. марта 1999. када су одлучили да нас бомбардују без разлога – нико не прича о апартхејду и протеривању Албанаца" (Грухоњић).
Као што се види, НАТО агресија на Србију 1999, као злочин против светског мира, мора се обавезно ставити у контекст претходних догађаја да би се све то ипак могло "правилно" оценити.
Али, осветничко стрељање заробљених непријатељских војника и мушкараца у Сребреници 1999. — које је Хашки трибунал оквалификовао као "геноцид" — мора се посматрати искључиво као засебити догађај, и има се издвојити из било каквог ратног или историјског контекста.
Овакво становиште које би се, у најмању руку, могло оценити као недоследно, па чак и лицемерно, данас је општа појава у култури сећања нашег инверзног национализма. Ту се жустро протестује због слика побијених Срба из Братунца, које су постављене на путу за Сребреницу, уз питање: "Је ли то политичка кампања? Или кампања заташкавања, или оправдавања злочина? За које сврхе је постројено тих три хиљаде мртвих Срба? Шта су живи хтели рећи склањајући се иза 'својих' мртвих?" (Илић).
Али се зато обележавање "Олује" обавезно мора започети посетом Овчари: "Посету смо почели од Овчаре, јер, ако желимо да говоримо о злочинима у Олуји, онда морамо да говоримо и о томе шта се десило пре Олује, шта је то што је довело до низа злочина" (YIHR).
Дакле, о злочиначком погрому у Братунцу, Милићима, Скеланима, Кравицама, Бјеловцу... — који су предходили осветничком стрељању у Сребреници, није пожељно говорити, јер би то била "релативизација" и "вотабаутизам". Зашто?
Да подсетим, бошњачки војници у енклави Сребреница нису били разоружани, те су излазили из заштићене зоне и спаљивали околна српска села — сатрвши 81 од 93 насеља. Тако је до априла 1993. у сребреничкој општини убијено или протерано 91 одсто српског становништва (овде 329).
"Од 9.390 мештана српске националности у општини Сребреница (по попису 1991) после муслиманских покоља и похода, остало је њих само 860 или 9 одсто" (овде 1). Убијено је укупно 3.287 Срба, од којих су 2.382 били жене, деца и старци (овде 19; 69—143; овде 307; поименични спискови побијених овде).
Kaнадски генерал Луис Мекензи, први командант мировних снага у БиХ (Унпрофор), указивао је на размере масакра који је Насер Орић извршио над српским живљем: "Докази потврђују да је он одговоран за смрт исто онолико српских цивила из околине Сребренице колико је војска босанских Срба убила у Сребреници" (уп. овде 332—333).
Овај масакр тамошњи Срби су доживљавали као наставак погрома који су хрватско-муслиманске усташе извршиле у сребреничком срезу, 1941—1945, када је убијено 2.262 особе, од чега 430 деце и 546 жена (овде 143).
Међутим, овакво игнорантско и лицемерно становиште нашег инверзног национализма значи заправо преузимање позиције бошњачког негационизма у односу на подрињске погроме над Србима 1992—1995. Бошњачки одборници у скупштини Сребренице су, 6. јула 2021, одбили да гласају за Резолуцију о страдању и злочинима над српским народом Сребренице у 20. веку (овде 116).
Такође, на помену у Братунцу, 10. јула 2023, за 3.287 Срба из средњег Подриња убијених од стране муслиманских снага 1992—95, није било ниједног представника из Сарајева (нити иједног западног дипломатског представника). "Они наше жртве не само да не признају, већ их и презиру" (овде 116).
То се види и из објашњења режисерке Јасмиле Жбанић, зашто не треба у било којој филмској причи о Сребреници помињати и побијене српске цивиле у Братунцу. Она их, наиме, пореди с Немцима који су починили злочин у Крагујевцу 1941, те зато не могу имати споменик чак ни као жртве:
"Њемци нису подигли споменик у, рецимо, Горњем Милановцу, њемачким војницима убијеним 16. октобра 1941. И да јесу, масакр у Крагујевцу се не би могао порећи, ни релативизирати. Тако је и са Сребреницом. (...) Морамо ову средину ослободити од злочинаца и њихових наратива."
Овде се види сва манипулативна логика пропаганде. У првом кораку се Срби изједначе с нацистима из Другог светског рата, да би се у другом кораку закључило да онда чак и њихове цивилне жртве треба игнорисати. "Србима није дозвољено да буду жртве, а ако се то никако не може избећи онда се, вели Чомски, ради о 'недостојним жртвама'" (овде 351).
Између осталог и зато је, током суђења у Хашком трибуналу, одбрани био процедурално онемогућаван сваки покушај да укаже на размере погрома над Србима из Подриња који је претходио масакру у Сребреници (овде 118).
Занимљиво је да, с протеком времена, "контекстуализовање" Августовског погрома 1995, у овдашњем инверзном национализму, добија све гротескније видове. Тако смо ове године могли да читамо, у једном једином тексту, овакве тврдње:
Августовски погром је легитимна државна акција коју је изазвао српски национализам: "'Олуја' – хрватска војнополицијска операција с почетка августа '95. г. која је кључно допринела успостави пуног државног суверенитета Хрватске у оквиру АВНОЈ-евских граница – само је један сегмент катастрофалног салда српског национализма";
Било је жртава на обе стране, али највећи део кривице пада на оне који су све започели – а то су, разуме се, Срби: "Искрен пијетет према свим жртвама тешке прошлости – без изједначавања одговорности, она је увек већа на страни која је покренула ратне сукобе";
Срби који су створили Републику Српску Крајину сами су криви за оно што их је снашло: "Непромишљеним и надасве неодговорним стварањем парадржаве Републике Српске Крајине, Срби у Хрватској су сами себи одредили трагичну судбину. Она је резултирала хрватским војноредарственим акцијама 'Бљесак' (мај 1991.) и 'Олуја' (август исте године)".
Злочини почињени у Августовском погрому само су освета хрватских националиста за протеривање Хрвата из РСК, али је за разгоревање хрватског национализма прави кривац српски национализам: "Злочини над Србима последица су колико жеље за осветом због оног што се догађало Хрватима у РСК – која је резолутно одбијала било какав облик интеграције у Хрватску – као и национализма и шовинизма који је продро у врхове хрватске политике (...). Та је патологија масовно узела маха најпре као реакција на српску клеронационалистичку (контра)револуцију, с краја '80-тих и почетком '90-тих, да би ескалирала као реакција на оружану побуну Срба, стварање парадржаве РСК и територијалну блокаду Хрватске."
Ма колико да нам овакав историјски ревизионизам делује дрско и наказно, потребно је да размислимо – зашто је за Сребреницу забрањен било какав контекст, а за "Олују" или "Бљесак" контекст постаје обавезан?
Управо то је функција инсистирања на "геноциду" у Сребреници, односно смисао холокаустизације "српских злочина". Наиме, за геноцид или Холокауст се не сме питати шта му је претходило – он је толики злочин да свака прича о историји која му је претходила може значити релативизацију.
Али, ствар је тачно обрнута. Управо су Мајски и Августовски погром 1995. наставак 3/3 (тротрећинског) серијског геноцида: 1. побити (1941-1945) – 2. протерати (1991-1995) – 3. асимиловати (1996-2026). Сведоци смо пропагандног напињања из петних жила да се тај геноцид заташка. Као, наравно, и НАТО злочин 1999.
Ето зато овде контекст не може, а тамо мора. Ето зато су, с контекстом или без контекста, Срби увек криви.