Српски и руски аутошовинизам

У Србији нам је феномен аутошовинизма добро познат. Појам је сковао Зоран Ћирјаковић, а односи се на појаву коју су други аутори именовали и као "националнихилизам" (Бојан Јовановић, 129-135), "инверзивни етнонационализам" (Душан Кецмановић, 107), "самомржња" (Милан Дамјанац), "родомржња" (Зоран Аврамовић), "дух самопорицања" (Мило Ломпар)...

Појам аутошовинизма ушао је у ширу употребу, а у нашој научној литератури користили су га, између осталих, и Срђан Шљукић, Славко Гордић, Зоран Аврамовић, Богољуб Шијаковић, Митра Рељић, Горан Радоњић, Љубиша Деспотовић, Александар Гајић, Слободан Владушић (98, 187), Слободан Антонић и други.

"Грађанска Србија" одбацује овај појам, тврдећи да се заправо "под аутошовинизмом подразумева свака критичка мисао о сопственој нацији и држави" (Хелсиншки одбор 57), односно да је „аутошовинизам исто што и антинационализам“ (Владимир Глигоров). Међутим, у аутошовинизму постоји, најпре, лако уочљив екстремизам у нетрпељивости, презиру, па чак и мржњи, према сопственом друштву или народу. На пример:

• Драган Бурсаћ: "(Срби су)... народ болесни, који се не либи ходати по ножу геноцидности";
• Дашко Милиновић: "Презирем своју земљу";
• Миа Давид: "Колико је ова земља одвратна".
• Алексеј Кишјухас: "Антисрпство је предуслов патриотизма";
• Динко Грухоњић: "Србија се одавно отцијепила од нормалности", "реч је о болесном друштву", "ово друштво је дубоко дегенерисано", "Србија и Р. Српска су духовне пустиње, то су духовни логори", у којима се "упорно слави смрт, а људски живот вриједи колико један метак – или трзај ножа"
• Владимир Арсенијевић: "Чињеницу да сам Србин осећам само по срамоти од те чињенице. Несрећан сам што сам се родио овде и то је нешто с чиме читав живот на различите начине морам да се борим".
• Никола Крстић: "Срби су толико огаван народ (...), Стварно треба замрзети овакву Србију"; "ова канибалистички-изопачена и психотично-франкенштајнска Србија"...
• Магда Јањић: "Боже, колико одвратна земља", "ваљда ћу побећи ускоро";
• Кокан Младеновић: "Тај (наш – С. А) народ одавно није народ на који можемо да будемо поносни"; "Непријатно је ићи Суботицом окићеном у бојама српске заставе";
• Ивана Узелац: "Ми смо најгори народ"; "народ је марва"; "не заслужујемо велико слово" (за име народа – С. А); "има нешто дубоко труло у овом народу, болесно";
• Невена Бојичић: "Какав год споразум опозиција правила с 'народом', ја се из тог споразума и из тог народа и овог пута изузимам".

Аутошовинизам се, наравно, не може свести само на ове и сличне егзибиционистичке и саморазарајуће изјаве. Реч је о идеологији унутрашњег расизма, односно култур-супериоризма. То је "лако препознатљива, шовинистичка мржња усмерена ка унутра, не ка самом себи – ту нема мазохизма, напротив, доминира елитистичка нарцисоидност, која презир и гађење усмерава ка 'неисправно својима', наводно неизлечиво заосталим, неписменим и крезубим масама, схваћеним као стално претеће и неуништиво зло, горе од сваког туђег" (Ћирјаковић).

Реч аутошовинизам, за сопствене прилике, почели су употребљавати и Бошњаци ("bošnjački autošovinizаm"; рецимо: овде, овде, овде овде или овде). Хрвати су, дакако, сковали властити термин "domomrzje" (овде, овде), у хрватској Википедији постоји и пододредница "nacionalna samomržnja", a у сличним анализама се помињу и "kulturno dodvoravanje", "kolektivni samoprijezir i kompleks inferiornosti".

У енглеском не постоји реч auto-chauvinism, али се за сличан феномен користе изрази као што су ојкофобија (oikophobia), самопрезир (рецимо: Аmerican self-loathing) или етномазохизам (еthnomasochism).

Познате су и синтагме "самомрзећи Јеврејин" (Self-hating Jew) и "јеврејска самомржња" (Der Jüdische Selbsthass), које означавају јеврејско поунутравање непријатељског антисемитског национализма, или пак аuto-antisemitism, као ознака за "социјално-психолошки феномен у којем Јеврејин развија опсесивни презир и непријатељство према јеврејској традицији, обичајима и оним Јеврејима који их се придржавају". На сличну тему је снимљен и филм Верник.

Недавно је и код нас преведена књига Франка Лисона Презирање сопственог: о култури самомржње у Европи. Ту је детаљно описана појава националне самомржње, пре свега код Јевреја и Немаца, а понуђено је и објашњење те појаве. 

Важан део "глобалног феномена аутошовинизма" (Милош Ковић) постоји и у Русији. Тамо се то зове русский этномазохизм, русская русофобия (овде) или смердяковщина – по Смердјакову, који код Достојевског жали што Наполеон није успео да пороби Русију: "И камо среће да су нас покорили баш ти Французи, паметна нација покорила би веома глупу и присајединила би је себи." (овде 181).

Један тип руског аутошовинисте описује Јегор Холмогоров: "Човек искрено верује да је руски народ смеће, његова култура јадна, држава срамна, прошлост заслужује презир, а садашњост гађење. Али, у исто време, из неког разлога, човек и даље себе сматра Русом – из осећаја дужности, из безнађа, или зато што му се то једноставно догодило." (пандан Ћирјаковићевом случајном Србину)

Холмогоров даље каже да "таква особа свој идентитет доживљава као извор патње. Рускост га притиска, православље жуља, али он хода и пати. Но, ако је активиста, онда још и сматра да тако треба да буде и другима. Измишља све могуће разлоге зашто би се људи морали кајати што је ђаво учинио да се роде баш као Руси или да верују у Бога. Ти људи једноставно муче и себе и друге".

Подругљиво се такав тип идентитета у Русији каткад назива и "општељуд" (общечеловек), а заклети Руси још разликују и "одруса" (отрусь) – оног који је отпао, али још није нигде допао, "разруса" (вырусь) – оног који је отпао и већ у други идентитет допао ("Сибирац", ултра-Украјинац), као и крајњашког "антируса" (нерусь) – оног који се од Руса извргао у припадника унутрашње псеудоетничке контра-заједнице, руске антинације (антинация; код нас су пандан одређене тенденције псеудоетнификације "друге Србије").

Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле.

Ситна буржоазија (малограђани) ових друштава очекује да има социјални положај једнак оном који уживају више и средње класе у привилегованом језгру (центру) светског капиталистичког система. (То је, наравно, немогуће, јер је недостижна разлика у деценијама масивне колонијалне експлоатације и коришћења привилегованог положаја у систему).

"Тај осећај 'закинутости', осећај да им припада далеко више од живота него што га тренутно имају, осећај да због одређених социјалних групација и њиховог 'погрешног' веровања и 'погрешног' понашања не могу да добију оно што је њихово, доводи до снажне агресивности према људима који су оцењени као 'препреке' и 'сметње' на путу ка срећи" (овде 41).  

Озлојеђеност се усмерава на сународнике и тако настаје аутошовинизам. Предност овог термина је и у томе што сличан механизам настанка (ресантиман) вреди како за шовинизам, тако и за аутошовинизам: завист → озлојеђеност → мржња → осветољубивост → дехуманизација → жеља за анихилацијом. Само што су код шовинизма мета презира и мржње иноплеменици, а код аутошовинизма  сународници.

Код ресантимана проблем није само "у оптуживању неке конкретне групе за нашу патњу, за колективну или личну ускраћеност", већ што вечита озлојеђеност блокира способност икаквог превазилажења саме те ускраћености. Субјекат ресантимана остаје вечно затворен у кругу: тескоба – огорченост – мржња – тескоба. Он не предузима ништа, било да промени свој друштвени положај, било да духовно (душевно) превазиђе своју тескобу. Он живи у истинској "рђавој бесконачности".

То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.