"Србијатрија"

Осим слике Србије као "септичке јаме", о чему сам писао прошли пут, у уобичајене аутошовинистичке тропе спада и "клеветнички наратив о Србији као тешко болесном, у суштини неизлечивом друштву" (Ћирјаковић 236).

Идеју "Србије" као "психијатрије" (у смислу луднице), Никола Крстић изражава термином "Србијатрија" (овде, овде, овде, овде, овде). Он у својим редовним колумнама у листу "Данас" представља Србију као "болесника, који не жели да се излечи, напротив, ужива попут Ханибала Лектора у својој психопатији". Пошто "здравом разуму више нема места овде" (јер се здрав разум у Србији "посматра као страно тело"), а што доводи до честих "психотичних епизода", ЕУ мора стално Србију да позива "да престане да прави лудости, попут помахнитале грдобине".

Ова слика Србије као луднице уобичајена је у дискурсу тзв. грађанске Србије. Биљана Стојковић данашњу Србију назива "загађеном лударом", поредећи је са "колективним лудилом Трећег рајха", Павле Радић говори о нашој "испалости из разума", а Владимир Арсенијевић мисли "да је реч о једном колективном менталном обољењу". Динко Грухоњић објашњава да је у Србији "грађане немогуће пробудити из националистичке коме", будући да "не постоји чаробни штапић којим је могуће ријешити то лудило – јер, то јесте једно потпуно лудило, једна готово колективна хистерија".

"Србија се одавно масовно отцијепила од нормалности", каже даље Грухоњић, а главни узрок тог "менталног загађења" је, наравно, српски национализам који, како секундира Снежана Чонградин, оставља "трајне последице на мозгу". "Србија је болесна земља која се није опоравила нити од национализма, нити од претензија на суседне територије", оцењује и Александар Попов, "Србија је дубоко, дубоко обољело друштво, сагласан је и Драган Бурсаћ, "реч је о болесном једном друштву", потврђује и Динко Грухоњић, "Србија ће бити још дуго болесно друштво", "болесна земља", мисли и Јелена Диковић.

"Ко ће лијечити народ болесни", пита се забринути Драган Бурсаћ, "ко ће лијечити три деценије злочином и злом инфициране људе – милионе њих?". "Србија не одустаје од мржње, претњи, болесних идеја", згрожен је и Бојан Тончић, "ми не живимо у демократском друштву већ друштву које је дубоко болесно", рећи ће и Драгана Рашић, Србија је "од национализма, клерикализма и анахроног конзервативизма оболело друштво", и има "статус болесника с којим Европа не зна шта ће, који у инфицираном стању држи цели регион", упозорава Павле Радић.

"Ово ванредно стање (2020) показује пре свега колико смо 'болесни' као друштво, и то лечење тек нам предстоји", каже Бранкица Станковић, "Србија је данас болесна земља" пише Александар Фатић 2022. године, али – у односу на то време – данас (2023) "друштво је још болесније", тврди Драгица Станојловић.

Користе се и друге слике везане за ментално здравље. Никола Самарџић каже да је у Србији "у току процес опште интелектуалне регресије", услед чега смо постали "политичка заједница с посебним потребама", "ово друштво је дубоко дегенерисано", рећи ће и Динко Грухоњић, "наше друштво има деформисан карактер", објашњава Чедомир Јовановић (извор овде 30), "српско друштво је поремећено по вертикали – од патријарха, па до хулигана", вели Драган Бурсаћ, "овде је насиље културни код, психолошки механизам, инструмент комуникације (...) поремећеног друштва", тврди Сташа Бајац.

У том смислу Сретен Угричић наглашава да "у Србији може оно што нигде не може, оно што би другде било незамисливо, непојмљиво, док истовремено не може оно што другде и може и уобичајено је и подразумева се". Милан Ћирковић је убеђен да су "фабричка подешавања у Србији по defaultu ментална болест", а Павле Радић то назива "националистичким делиријум тременсом, који код Срба траје преко тридесет година".

"Живимо у ненормалној земљи", слаже се и Милан Ћулибрк, "у земљи која ратује са стварношћу", додаје Теофил Панчић, док у листу "Данас" читамо наслов – иначе без икаквог основа у тексту! – "Борис Лијешевић режира Беснило по култном роману Борислава Пекића, великана који је доживео беснило сопственог народа" (!?).

Омиљени антитетички пар наших грађаниста је "нормално – ненормално", при чему се други члан овог пара резервише обавезно за Србе и Србију.

"Плашим се да је српска психа јако угрожена, ви те људе (Србе) више не можете да посматрате као нормалне", поставио је још 1993. дијагнозу Богдан Богдановић. У Програму ЛДП из 2007. (стр. 6) пише: "У Србији је нормално све оно што у свету није" (извор овде 30), Србија је "од нормалности одметнута држава", рећи ће Павле Радић, "већинска Србија је обрнуто пропорционална свакој врсти нормалности", сложиће се и Динко Грухоњић, "у нормалним државама..." омиљен је почетак реченице наших грађанских мислитеља који стање у Србији приказују као абнормалну негативну изузетност.

У Србији, наравно, нису сви ретарди, постоје (истина ретко) места као и периоди нормалности. "Центар за културну деконтаминацију јесте већ петнаест година оаза нормалности", истиче Драган Великић, а од 5. октобра "до убиства Зорана Ђинђића (...) Србија је ишла ка нормалној земљи", што је код свих пробудило наду "да ћемо ми постати нормална земља", уочава Кокан Младеновић. Али, то су нажалост били и остали само ретки изузеци.

"Већ 35 година не можемо да живимо као сав нормалан свет", жали се Динко Грухоњић, "далеко смо од нормалног европског друштва", наглашава Аида Ћоровић, па "нико нормалан више не жели да прави породицу у Србији", каже Александар Рокнић, а "Данас" то извлачи у наслов. Јер, док је национализма, "Србија никад неће постати нормална земља", уверена је Бојана Ватић, због чега се не може "Србија – српско друштво – вратити међу нормалан свет", додаје и Павле Радић.

Но, кад ми тако говоримо о себи, зашто не би и други. Тако Миљенко Јерговић, у интервјуу листу "Време", оцењује: „Нема сумње да је Хрватска данас нормалнија земља од Србије", док "Слободна Далмација" у наслов ставља, а у чему је радосно следи и "Данас", питање: "Зашто се Србија опет толико труди да буде ненормална држава?" (У самом чланку наводе се неидентификовани "српски повјесничари" који "кажу да се Србија толико труди да буде ненормална држава", и "питају се има ли шансе да се [Срби] икада врате на нормалан пут").

Ето, тако је "нормалност постала једна од кључних камуфлажних флоскула неоколонијалног новоговора", преко које се "отпор уоквирава као патологија, а другачије мишљење као симптом болести" (Ћирјаковић 111).

Неко би могао да помисли да је оцена како неко "није нормалан", или пак да нешто "није нормално", код нас одавно већ постала узречица на коју не треба обраћати пажњу. Разлика је, међутим, у томе што се овде читаво једно друштво, или управо тај одређени народ, упорно и консистентно, проглашавају ненормалним. То првенствено чини наша компрадорска (ауто)колонијална елита – "идеолошки протагонисти нашег вишеструког колонијализовања" и "стипендирани протагонисти идеологије глобализма" (Ломпар 110).

Невоља је у томе што припадници те номенклатуре "српско друштво уоквиравају као неизлечиву патологију која може бити кроћена само сталним западним мешањем" (Ћирјаковић 138).

Као што то објашњава и Слободан Владушић, компрадорска елита свако заступање другачијег мишљења, свако коришћење неког другог дискурса – а не "Дискурса" (једино дозвољеног, западноцентричног, политкоректног наратива), сваки дискурзивни отпор – чак и најбезначајније поновно не, третира као болест, као лудило, док носиоци таквог мишљења или дискурса бивају означени као болесници и лудаци. "А ту већ постоји ауто-пут који води од историје лудила до надзирања и кажњавања" (Владушић 114).

При томе се користи реторички трик који почива на низу неоправданих уопштавања:

1. појава х је израз социјалне патологије;

2. за негативне појаве крива је власт;

3. власт је патолошка;

4. власт = држава;

5. и држава је патолошка;

6. народ толерише такву власт;

7. и народ је патолошки;

8. заправо, цело је друштво патолошко.

Сваки корак у овом извођењу је погрешан, јер се заснива на хипергенерализацији. Последица је радикална експанзија негативних (ауто)стереотипа који чине срж културе аутошовинизма. Кад год наиђете на неку негативну појаву, ви ћете је објаснити супстанцијалном патологијом и државе, и народа, и друштва. И тако данас, сутра и прекосутра. И тако у десетинама ТВ емисија и на десетинама портала. И тако из стотине грла, рачунара и телефона...

На тај начин обезбеђује се доминиција "стереотипа у јавном дискурсу који чине сувишним свако доказивање и расуђивање", омогућавајући "неосновано супстанцијализовање" (Богољуб Шијаковић 38). "Функција стереотипа", објашњава даље Шијаковић, "јесте да дјелују као семантичко заробљеништво", они обезбеђују "стигматизацију и семантичко поробљавање" (исто). Тиме онај "ко има моћ да влада семантичким пољем" утиче на публику која треба да "изгради менталну (когнитивну) мапу стварности" (38; 43).

Управо преко тог механизма нормализује се имагологија Срба као опасних "лудака", које ваља одвојити од нормалног света – или им поставити старатеља.

Али, Србима не треба старатељ – јер, ми нисмо малоуман народ. Штавише, интелигентији смо но што нас представљају прозападни натурализатори наше колонијалне ситуације. То се лепо видело по избијању Украјинског рата – народ је одмах савршено разазнао ко је ко, и шта је шта. И у том чврстом уверењу остао до данас.

Како је то за некога тешко. А како је то за некога лепо...