"Слободна Босна" је известила да су "великосрпски фашисти" напали "професора Грухоњића", а међу тим фашистима је као првог ово благонаклоно гласило ставило – мене.
Наводно је "професор Динко Грухоњић са својом екипом из НДНВ отворено проговорио о фашизму који већ више од 30 година влада у Србији", а "након тога су се неофашисти у сусједству пропели на стражње ноге те су се обрушили на новосадске антифашисте". Први од њих сам ето, ја, представљен као "познати заштитник лика и дјела руског предсједника Владимира Путина и свеколиког српства" (одмах испод ових речи стављена је и моја велика слика, чисто да се зна о коме је реч).
Тако се све лепо уклопило: сироти и преподобни професор Грухоњић само истинољубиво разоткрива фашизам који "већ више од 30 година влада у Србији", то дакако разгневљује овдашње фашисте па се "пропињу на задње ноге", а међу том стоком први је "Путинов заштитник" – Антонић.
Типичан образац дехуманизације и нацификације критичара – због мог чланка "Војвођани – 'нација у настајању'", написаног без икаквих личних увреда, и без било чега што би чак и из даљине подсећало на "фашизам".
Али, то је стари трик о коме сам и на РТ Балкан већ писао – прогласиш се антифашистом, а онда свакоме ко ти стави било какву примедбу налепиш етикету нацисте. Пљунеш, залепиш и готово.
Претња
Но, на такве јефтине пропагандне смицалице не бих обраћао пажњу – од Грухоњића и његових доживљавао сам и горе ствари. Имао сам, рецимо, част да ме професор Грухоњић љубазно назове "ментално разулареним Антонићем", "плаћеничком багром" и "пажљивим одгајивачем нових српских фашистичких мисли". "Дотични облик живота чак и не познајем", каже он за мене (јер ја, наравно, и нисам човек, већ тек "облик живота"), "али се сад надам да ћу га упознати".
Ако мислите да ово звучи као претња, то и јесте претња. Јер, у наставку Грухоњић ме сврстава у "булументу крваворуких ратних хушкача, којима црвене слине цуре низ уста", поручујући ми: "И ми смо нешто научили из деведесетих, то јест, научили смо који језик хуље и крволоци једино разумеју – и тога ћемо се држати."
Баш неки фини и благочестиви човек, шта ли људи имају против њега?
Али, оно у "Слободној Босни" што ме је подстакло да напишем овај текст јесте по ко зна који пут поновљена стара мантра Грухоњића (а и целе екипе) о "националистима (...) који су се захваљујући србовању на костима жртава обогатили" (ту, дакако, спадам и ја).
Наравно, уопште не поричем да се све може злоупотребити па и патриотизам – и зато немам ништа против да се о таквим ништаријама пише (с именом и презименом). Па и начелно, не смета ми када о српском патриотизму као маски за брутално користољубље говоре они "грађанисти" које имам прилику да сретнем у тролејбусу. Чим се вози градским превозом значи да је обичан човек, као ви и ја, и да има право да сумња у злоупотребе, укључив и у злоупотребу патриотизма.
Река новца
Али, да Динко Грухоњић, дугогодишњи врховник најбоље плаћене НВО у Војводини и могул праве медијске аутономашке империје, неког сме да прозове за новац и "плаћеништво" – па то више није чак ни разобручена пропаганда. То је сад већ дрско и преокрећуће оптужничкоклеветање.
С кавим цифрама Грухоњић барата сведочи, на пример, податак да је само од НЕД-а за сајт www.autonomija.info, уочи председничких избора 2012, добио 242.000 долара за 80 текстова – или 3.000 долара по тексту!
Грухоњићев НДНВ ће, такође, одмах након тога добити и 250.000 долара од Рокфелерове фондације, 180.000 евра од Европске комисије и више десетина хиљада евра од других атлантистичких фондова (овде и овде).
Ова река новца која се слива ка Грухоњићу траје до данас, па тако његов сајт autonomija.info објављује 2023. године, између осталог, и серију чланака "посвећених руској и кинеској пропаганди у Србији", а затим и публикацију у којој су сви ти чланци сабрани – у оквиру пројекта Analysis of Russian and Chinese Political, Economic and Cultural Propaganda in Serbia and the Region: Trends and Consequences, а "који је подржала Амбасада САД у Србији" (овде 4). Колико је долара износила та "подршка" није речено, али јамачно се креће у горњим шестоцифреним оквирима.
Када је пак реч о Грухоњићевом медијском царству у Војводини, оно се не састоји само од његове контроле над НДНВ, и порталима www.autonomija.info и Voice, већ и од његовог неформалног утицаја који као професор медијских студија на ФФ у НС остварује у северној српској покрајини.
Тај утицај је једно време био толико јак да је Грухоњић понео надимак новосадског "црног барона". Писало се "да је лично Грухоњић правио спискове подобних новинара који би требало да буду доведени на РТВ", односно да је он, у време Бојана Пајтића (значи до 2014) био "сива еминенција програмске управе РТВ".
Пајтић је 2014. пао, али не и Грухоњић. Он је све до 2016. председавао Комисијом Министарства културе Србије за финансијску подршку медијским пројектима. Као председник те комисије, доделио је сам себи (тј. НДНВ-у) само у једној години (2015) милион динара – баш пошто је само од канцеларије ЕУ у Београду добио за НДНВ у тој години више од 130.000 евра.
Сиромашни и прогоњени Грухоњић данас, авај, више није председник државних комисија за доделу пара. Али и надаље, преко свог медијског царства, регрутује и идеолошки проверава новинарски подмладак, како би га онда дисеминовао по "независним" покрајинским медијима – укључив и новосадска дописништва београдских/луксембуршких ТВ.
Рентијери идеологије
Стога је Грухоњићево пребацивање "националистима" да се богате преко идеологије најобичније хиперлицемерно преокретајуће оптуживање (l’inversion accusatoire). Као што је то лепо описао Мишел Жофроа, управо они који непрестано застрашују, највећма ће вас оптуживати да неоправдано плашите јавност; управо они који мешетаре по закулиси, највише ће вас набеђивати да сте део екипе завереника; управо носиоци социјалног расизма и етноинжењеринга, окривљаваће вас да сте националиста и расиста; управо гробари демократије пребациваће вам да се спремате да је сахраните...
А баш највећи рентијери идеологије – људи који су до статуса и имућности дошли глумећи вечне жртве "српског национализма" – управо ће они најстрашније витлати с оптужбама да су се "националисти, захваљујући србовању, на костима жртава обогатили".
То је оно што Блох назива типичном клеветничком лажју, код које "успех лежи у томе да се оно што је човек сам учинио или планирао пребаци на непријатеља: 'Јевреји се према есесовцима понашају дрско и безобзирно', стога понашање есесоваца, иначе пуно обзира, даје себи одушка тек на Јеврејима; 'комунисти у свом програму имају мучилишта, концентрационе логоре, отмицу жена и деце као таоце', стога и нацисти морају да подижу мучилишта, затварају жене и децу као таоце и граде концентрационе логоре" (овде 106).
Српски националисти су безобразно богати, па зато и наш честити Динко мора да узима на стотине хиљада долара како би макар мало ублажио душевну бол што живи у "дубоко дегенерисаном друштву" и међу "малим примитивним народом", с "људима чудних физиономија и неартикулисаног језика" којима ће у будућности "ноге бити све краће, а погледи све тупљи", а чија деца желе "само да доврше покољ који су им очеви започели".
Но, како бих помогао професору Грухоњићу у његовој неизмерној патњи, ја, тајкун српског национализма, нудим му, ево, да се мењамо. Спреман сам да му уступим сву своју имовину, стечену "захваљујући србовању", у замену за оно мало његове сиротиње коју је напабирчио скривајући се од прогона српских националиста.
Зар није фер понуда од неког ко је "заштитник председника Путина" и "пажљиви одгајивач нових српских фашистичких мисли"?