Павел Дуров пред лавиринтима глобалне кабале и гвоздене цензуре
Има ваљда нешто важније од – слободе говора, рећи ће сваки полуобразовани либерални сенатор. Ево, рецимо национална безбедност! Наравно, америчка национална безбедност. Уосталом, они су то све и стварали
Павел Дуров је постао светска звезда јер је, тако се бар чини, одлучио да буде борац за слободу говора. "Руски Закерберг" јесте зарадио милијарде, али Такеру Карлсону је објашњавао да је то на људској потреби до које он држи – да свако може слободно да каже и да се онда свет одређује с ким ће и куда ће. Карлсон се ту искрено одушевљавао, јер то су речи као оне првих либералних љубитеља идеологије слободе. Наивне, али заразне.
Дуров верује да његов изум Телеграм није ту да "зна" које је мишљење исправно, које боље, а које је оно друго – толико не ваља да га треба цензурисати.
Биг Тек у слободу говора не верује
То је могло доћи само из наивности културе Истока. Јер кад је Марк Закерберг стварао Фејсбук није се бавио тиме. Он је нашао нешто што ће окупљати људе и огољавати њихову приватност, а неко је то инкорпорирао у – систем. Јер Биг Тек (најпознатији делови су Гугл, Јутјуб, Инстаграм, Фејсбук – ребрендира се у Мета, Твитер – сад Икс, итд) средство је друштвене контроле, а на којем се гнезде државне и корпоративне структуре. И да онда могу на миру да раде своје послове – увећања профита и неограниченог владања.
У Русији је Павел Дуров – који је с братом, изузетним математичарем, почео да ради велике ствари уз контакте с руским емигрантима а који су већ били у центру ИТ света у Америци – осетио притисак Кремља. И, како су јављали западни медији, одолео. Он је причао Карлсону да је одолео и Берлину, а ФБИ, рече, није презао да врбује његове људе. Онда се одлучио да живи у Уједињеним Арапским Емиратима, који су наводно гледали у њему само пословног човека. Наивни Арапи?
У том свету где је бизнис безграничан постоје јасне координате – можеш ти да одбијеш непристојне понуде Кремља и бацаш им "слободу говора" у лице да се посраме (они то још увек могу) – али Бела кућа и европски сателити подразумевају да им се то не може ни рећи. А ако ипак кажеш, има начина да те они убеде да је то – бесмислица.
Има ваљда нешто важније од – слободе говора, рећи ће сваки полуобразовани либерални сенатор. Ево, рецимо национална безбедност! Наравно, америчка национална безбедност. Уосталом, они су то све и стварали. Понашају се, по њима логично, да имају и право првенства у употреби тих проналазака, одакле год је проналазач.
А то је и за креативце исплативо. И те како! Дилеме су ту углавном сувишне.
Лари Пејџ није започињао стварање "Гугла" на ливади, али воли да сетно приповеда како је морао да прода дечачке снове: "Када сам имао 12 година, читао сам биографију Николе Тесле, и плакао сам. Јер, тај генијалан човек је осмислио скоро све око електричне енергије што данас користимо а умро је у сиромаштву окружен голубовима. Искористили су га сви... Јер је размишљао искључиво о науци, а не и о бизнису. Тесла је веома тужна прича.
Тад сам одлучио да никада не дозволим да прођем као Никола Тесла. Кад смо правили 'Гугл', водила ме је жеља да помогнем целом свету, али истовремено сам био веома опрезан и од првог дана размишљао како ће та фирма да зарађује новац и остварује профит, а не само да помаже људима бесплатно. Никола Тесла је мој херој, али реалност је да у пракси треба бити Едисон."
Реалност је да се у тзв. слободном свету само продаја савести сматра пожељном слободом.
Мрак из подземља Јелисејске палате
И то је филозофија Биг Тека. Наука је само профит. Цели свет је само маса из које се цеде долари. Општи интерес је само фраза за завођење мале и велике деце.
Ваља се, понекад, бацити нека лепа реч о слободама, чарима науке, помоћи свету, али глупо је ако не разумеш да су то шарене лаже. Пејџ се хвали како ни у 12. години није био наиван као Тесла пред крај живота!?
А Дуров се опет представља као да нема намеру да се "американизира" до краја, тј. да сасвим убије Теслу у себи.
Он је ушао у систем, савладао вештине, али не би да прода душу.
Међутим, кад се с Телеграмому рукама позиваш на слободу говора, то је као кад би се неки поглавица из Конга на чијем парчету земље су нађени дијаманти позивао на заштиту животне средине. И очекивао да ће слободни свет уважити његово разумевање слободе. Али, само човек који нема појма шта је "зелена агенда" може и помислити да је онима који то организују стало да заштите природу и достојанственост живљења људских бића.
Отприлике такав профил би могао да мисли и да је Биг Теку стало до слободе штампе или било чега, ако им не доноси увећање профита и олакшавање малтретирања бедних људи.
Елем, Павел Дуров је важан што се у трену видело да, ма шта говорили о Кремљу, то није ни сенка мрачних радова на које се без устезања одлучује Јелисејска палата, а што је једно од места где је почело то политичко варање са слободом говора.
После случаја Дурова у Паризу кључна реч постаје – цензура. Слобода говора је јавно гурнута на сметлиште историје.
А деценијама је изгледало да је цензура, као средство, превазиђена. Помало је било и смешно да нпр. држава која зна шта хоће и онда одреди чуваре "правца кретања" може да објасни распојасаном бизнису да је то у његову корист. Онда су купљена научна знања о људској психи и употребљена у масовним кампањама – да Човек заборави да има општег интереса и да поверује како од приватног бизниса већег добротвора нема.
Држава ту нема шансу да добије утакмицу. Јер, она може да буде добра ако јасно одреди циљ и онда га подигне на ниво принципа. И упише у законе. То доноси ред који је неподношљив корпоративном капиталу. Корпорације живе са осећајем да за њих принципи и закони важе само кад су им корисни.
Биг Тек не признаје да постоји реалност – они граде ред по својој мери. Биг Тек ствара проблем, а онда нуди решење. Човек је ту стално на ивици да падне у хаос. И онда вапи за редом. Не пита какав је и зашто је такав.
На Западу власт одавно није у државним структурама него у естаблишменту – мутном појму из педесетих који у сенкама "означава владајућу класу, односно елиту неког друштва са свим институцијама које јој – формално и неформално – стоје на располагању". Ту предњаче финансијско-корпоративно-медијске структуре – које се служе државом. Шта је исправно или истинито, формулише се у тим транснационалним одредиштима. Амин.
Загрљај Биг Тека и Биг Фарме
На пример, сетићете се концентрисане цензуре око ковида-19. Одлуке су се шириле преко Светске здравствене организације. Државе су биле извршиоци, а медији чаршијски добошари. Чујете и почујте, има да се чини то и то. Никаква питања нису дозвољена.
Биг Тек ради велики посао са Биг Фармом, а иза свега је Светски економски форум (СЕФ), јавно окупљалиште тог света. Шеф СЕФ Клаус Шваб је, сетићете се, баш тад написао Велики ресет. Мали вирус је створен да би покренуо велику промену света а има неко ко зна куд то треба да иде. Уосталом, његова раја је и створила вирус!
И, логично – док се свет претвара у дигитални концентрациони логор – извођачи радова се енормно богате. Рецимо, није вам као грађанину лако утврдити зашто Јутјуб, који вас забавља и усмерава годинама, одједном безусловно стаје иза "Фајзера" и "Мерка". Али свако ко пита – антиваксер је.
Зашто су тако нетолерантни? Јер "власник Јутјуба, Гугл, заправо је компанија за вакцине. Две подружнице Гуглове матичне компаније, Алфабет, продају и производе вакцине". Ово је само зрно у малтеру великог зида.
Вакцине против ковида-19 и последице су једна тема, а ми се окрећемо цензури – после те велике операције постаје константа на многим круцијалним информацијама или мишљењима: о израелском геноциду над Палестинцима, о токовима и последицама руско-украјинског сукоба, па о питањима људских права широм света, родне равноправности, опасности од ГМО хране, "зелене агенде", агенда Светског економског форума и тако даље.
И – у овој причи је важно уочити да се увек тужно завршавају бајковите приповести како у Биг Теку, ипак, постоје људи које занима слобода говора као људска слобода, а не као сировина за увећање сопствене моћи и профита.
Тако се свет разгалио кад jе један од "најновијих чланова глобалистичке кабале" Илон Маск купио Твитер и обећао Трампу слободан приступ, па је променио име платформе у Икс (X). Маск је могао да жонглира око Украјине (јер је дао друге антируске прилоге тој операцији), али кад се појавило израелско јавно извођење геноцида... Игра је престала. Цензура је постала стандард.
Бенгалске ватре Илона Маска
Као што написа Џонатан Кук, "Масков Икс је једноставно најновија иновација на традиционалном моделу 'слободе говора' из старих лоших времена. И тада је само шачица веома богатих људи могла себи да приушти да купи много најамника, познатих као новинари; поседује штампарију; и буде у позицији да привуче оглашиваче."
Тако је то увек бивало, само су људи на Истоку у бескрајној потрази за Слободом волели да верују да слободе говора – ипак, негде има. Тамо негде иза плавих брда где залази сунце. А Павел Дуров је, да га је занимала суштина а не само вештина, могао сазнати о чему се у ствари ради – од земљака који је пола века пре прошао тај пут.
Александар Зиновјев још тад је увидео да ничеански натчовек ради на стварању наддруштва, наддржаве, надекономије и да "сфера наддржавности нема ни мрвице демократске власти... Јавност је сведена на минимум или је потпуно искључена, превлађује принцип тајности, личних контаката и договора. Овде се изграђује нарочита 'култура управљања' која с времена на време обећава да постане најдеспотскија власт у историји човечанства."
Загрљај "невидљиве руке"
Зиновјев је убедљиво објаснио да је "на основу објективних закона управљања огромним људским заједницама и чак целим човечанством, на шта претендује западни свет на челу са САД, демократија у том облику, како је представљају западна идеологија и пропаганда, апсолутно непримерена". Наравно, и демократски механизми: као што су слобода говора и слобода штампе.
У друштву покиданих веза и слуђених појединаца медијска индустрија добија посебну улогу. "Медији су арена друштвеног живота који су и сами постали један од најважнијих фактора овог живота... Формално не постоји јединствен центар за управљање медијима. Фактички, међутим, они функционишу тако, као да добијају инструкције из неког руководећег центра попут ЦК КПСС. Овде постоји 'невидљива рука'. Она уопште није научно проучена."
Од Едварда Бернајза се то описује као "невидљива рука": "Њу образује релативно мали број лица која санкционишу препоруке упућене од ширег круга политичара, бизнисмена, политиколога, новинара, саветника, итд. и они дају сигнал за сагласну делатност медија о одређеним проблемима." Наравно, у професионализованој атмосфери "постоји велики број искусних сарадника у медијима који одмах погађају нови став и чак претичу 'вишу инстанцу'. На посао одмах ступа огромна армија реализатора спремних да изврше било који задатак у духу новог става. Међу људима који чине овај механизам, постоји бескрајно много личних контаката."
Зато је Холивуду после лако да прави спектакуларне заплете, јер друштвени процеси су непрозирни а личне одлуке су сјајан материјал за општеразумљиву драматизацију.
Таква медијска индустрија је кључна снага у светском дезинформационом поретку направљеном да "фирме и влада САД остварују контролу глобалних комуникација". Цензура је ту не само дозвољена, него се представља као одбрана националне безбедност, западне културе, људског права да будеш веће ништа од твог друга или комшије.
На Западу се до баналности поједностављено разуме да је "светска култура пре свега американизација културе народа наше планете". Што без сумње значи да је "идеја 'глобалног друштва' само идеолошки замаскирана тежња западног света, предвођеног САД, да покори целу планету и да успостави своју владавину над остатком човечанства" (Зиновјев).
Ма коју ће Дуров игру играти, то му је сад неупитно јасно. И заиста је то баш онако како једноставним речима описа Бора Чорба: /Данас је на власти банда/ којој треба пропаганда. /А медији њима служе/ да на власти буду дуже./
И сад бираш место у арени. Зна се које је часно. Али и опасно.
