Е, сад је стварно крај! Кад је стигло до тога да полуобразовани и пролиберално беспризорни Јошка Фишер каже: "Крај либералног Запада!", онда је крај на видику. Није сутра, али је на видику.
Јошкин ум добацује до разлога - "реизбор Доналда Трампа", што њему коначно "означава критичан тренутак за глобални либерални поредак". И, то ће се по бившем немачком министру спољних послова и вицеканцелару (1998-2005, дакле и у време бомбардовања Срба и екстремног кршења међународног права које се сад Западу враћа као бумеранг) и скоро 20 година лидеру у Зеленој партији (што је само по себи издаја и политичке партије и заштите природе) – "приморати Европу да се суочи са својом рањивошћу и редефинише своју будућност".
Ратни пацифиста
У либералном обрачуну са Србима – кад је Запад 1999. одлучио да их бомбама дисциплинује с оправдањем на брзину сковане оптужбе о "хуманитарној катастрофи" – Јозеф Јошка Фишер је "имлицитно упоредио Албанце који су избегли због бомбардовања у суседне земље са Јеврејима које су нацисти депортовали: 'Ја се држим трију начела: Никада више рата! Никад више Аушвиц! Никад више фашизам!'"
И четврт века касније – то ванбрачно дете ЦИА са "биографијом негдашњег анархисте који је заузимао куће и тукао се по улици, који никад није био ни пацифиста ни борац за заштиту животне средине" (Дајана Џонстон) – залаже се и за рат, и за аушвицовско ликвидирање немоћних у Гази, и за азовски нацизам у Украјини... И сад не мора ни да измишља пароле.
Не верујем да је премијер Грузије Иракли Кобахидзе читао ову Фишерову испразност, па да откаже понуду да моли за чланство у ЕУ. Нормалном човеку, коме је интерес народа важнији од личних добитчића, то је јасно одавно. Либерализам је на низбрдици са које нема повратка.
Јошка, иначе, види последице "краја либералног Запада" на два нивоа. "Први је непосреднији, практичнији, оперативнији... Са повратком Доналда Трампа у Белу кућу, САД ће се повући из Париског споразума о клими, наметнути нове тарифе трговинским партнерима и покренути огромну кампању за прикупљање и протеривање милиона имиграната без докумената. Све ово представља фундаменталну промену у томе како функционише најмоћнија земља на свету и шта она представља."
Други ниво је глобална димензија "где су могући многи сценарији – од великих промена моћи до распада дугогодишњих савеза и распада светских владајућих институција и норми. Шта ће бити са трансатлантским односима? Шта са Украјином? Да ли ће САД развити ближе везе са Русијом и другим ауторитарним режимима на рачун Европске уније и других савезника?“
Већ промишљено
Као остављено пасторче, Јошка, наравно, у крају либерализма не види свој допринос и улогу оних с којим је он бомбама, пљачком, понижавањем других народа одржавао ту наказу која је преостала од некад заразне и моћне западне идеологије слободе. Јошка не види да је, неким случајем хипервелике крађе избора, победила Камала Харис, да би се труљење само убрзало. Али, Јозеф Фишер више није важан. Како га је историјска поплава нанела, тако ће га и прелити.
Било је и на Западу умних и моралних људи који су "крај" видели много раније. При том не мислим на пророчанства Освалда Шпенглера ("Пропаст Запада", 1923), Арнолда Тојнбија или нашег Св. Николаја (Велимировића)...
Имам на уму Имануела Валерштајна (или други превод Волерстин), те Ерика Хобсбаума или Џона Греја, који су у прашини која се дигла после пада Берлинског зида видели прикривање "бесавесне слободе трговине" и тријумфа "голог интереса", а што је и код самог "победника" створило "потпуно погрешно опажање стварности". Јер, "сасвим супротно од тога, ти исти догађаји чак више обележавају колапс либерализма и наш дефинитивни улазак у свет после либерализма".
У спису Шта после либерализма Валерштајн указује да је "година 1989. анализирана као крај периода 1945-1989, то јест као пораз СССР у Хладном рату", али "да је корисније сматрати је крајем периода 1789-1989, то јест периода тријумфа и колапса, успона и пада либерализма као глобалне идеологије, што зовем геокултура модерног светског система. Дакле, година 1989. обележава крај политичко-културне ере, ера спектакуларних технолошких достигнућа – у којој је већина људи слогане Француске револуције доживела као рефлексију неизбежне историјске истине која се мора остварити сада у блиској будућности."
Чари хладноратовског либерализма
За овај текст послужићемо се Валерштајновом тврдњом да дуговременска и планетрана привлачност либерализма, ипак, није од либерала створила ништа више од "групе (која) је увек остајала мањина на путу да постане већина". А врхунац те геокултуре вероватно је период америчке доминације од 1945-1968.
Такав "либерализам је, као доминантна идеологија геокултуре (већ поткопана 1968. и смртно рањена догађајима у 1989), био политички стуб светског система и главно средство 'припитомљавања опасних класа' (прво радничке класе у деветнаестом веку, а онда народних класа у трећем свету у двадесетом веку)".
Оно што се звало Хладни рат је био танго за двоје где су "Сједињене Државе и СССР биле ангажоване у веома структурисаном и пажљиво контролисаном формалном (али не и суштинском) сукобу, у којем је СССР деловао као подимперијалистички чинилац Сједињених Држава", рећи ће Валерштајн, који је иначе као човек кога је занимала и једна и друга страна Хладног рата, долазио и у нашу земљу и узимао учешће на овдашњим скуповима.
Кад се вратимо на најљући антикомунизам, који је по сенатору Џозефу Макартију добио име "макартизам", добићемо да је то "био само ватромет на крају представе која је била доминантна у Америци првих послератних година. Опште је познато да Макарти никад није разоткрио ниједног аутентичног комунисту, а чак и да јесте, то не би имало никаквог утицаја на судбину целе државе", устврдиће Дајана Џонстон у изузетној личној историји друге половине XXвека - Круг у тами (Информатика а.д, Београд, 2021).
Посебно је занимљиво њено уочавање да "у стварности, у Америци је заиста било правих комуниста, током Велике депресије и током ратних година, кад је Совјетски Савез био савезник који је заправо поразио нацистичку Немачку. Било је чланова Комунистичке партије активних у радничком покрету, у покрету за грађанска права у Холивуду." Али ће се испоставити да је "најзначајнија мета политичких чистки (макартизма) био Холивуд. Стављање на црну листу наводних прокомунистичких писаца, глумаца и редитеља припремило је филмску индустрију за нови манихејски пропагандни рат против оног што се називало непријатељима Слободног света."
Слом СССР и пад либерализма
Тако су у холивудизованој Америци (и сателитском Западу) догађаји из 1989. лоше "читани" (као "крај историје"), јер либерализам, брат близанац социјализма-комунизма, није желео (нити могао) да прихвати да је то и година његове пропасти, пошто је "на идеолошком нивоу, марксизам-лењинизам више био врста вилсоновског либерализма него истинска алтернатива". Већ 1943. на Јалти се јасно и на изненађење удаљених посматрача оцртала природа тог односа – споразум у садашњости је, ипак, и увек могућ, а остаје, као стални рефрен те "песме" једна непрестана "реторичка борба о удаљеној будућности".
Иако је од Стаљина "холивудски" стваран највећи замислив историјски непријатељ "у стварности... Совјетски Савез се опорављао од огромних ратних разарања, дефанзивно решен да задржи контролу над својим одбрамбеним бедемима у Источној Европи, али је иначе сасвим поштовао договоре из Јалте, уздржавајући се од тога да притекне у помоћ комунистима у Грчкој и допуштајући Југославији да напусти совјетски блок, како се Стаљин незванично договорио са Черчилом. Све што су московске вође желеле од комунистичких партија у Западној Европи било је да промовишу мир, а не да освајају свет." (Д. Џонстон)
Онда је колапс СССР драстично променио улогу изненада усамљене Америке. Поткопао је смисао њене "политичке контроле" и "над, дотад неупитним пратиоцима и у добру и у злу, Западном Европом и Јапаном". И обесмислио улогу НАТО-а.
Педесет година хаоса
У једном другом спису, Утопистика или историјски избори двадесет првог века (из 1998.), Волерстин (тако је ту преведено његово име) вели да присуствујемо крају тог система, али "биће потребно бар педесет година кризе, то јест 'хаоса', пре него што ступимо у нови друштвени поредак". Валерштајн се ту ослањао на теорију циклуса у капитализму руског економисте Николаја Димитријевича Кондратијева (1892-1938).
Капитализам има ту непоправљиву особину да не може да обезбеди равномерну расподелу произведеног друштвеног богатства и тако се са дна иде на врх таласа а онда се – пада до дна. До криза, хаоса, ратова. Кондратијев је рачунао да циклус траје педесет-шездесет година.
И тако крајем деведесетих Запад од сулуде слављеничке буке не види разлог да поштује било кога. Валерштајн иза тога види „сценарио великих нереда и личних неизвесности и несигурности. То је слика фундаменталних структуралних проблема за које не само што нема једноставних решења већ можда нема ни изгледа да се они умање. То је слика историјског система у великој кризи.“ Кад кажем либерални капитализам, подразумева се да он вуче политички система либералне демократије са свим њеним обећањима и лажима.
Валерштајн, као и свака бистра глава која историју разумева без идеолошке опчињености, то међувреме не види као црну будућност: "Неки ће рећи да је ово песимистички став. Наравно, ако сте сигурни у то да смо живели у најбољем могућем свету, нећете бити срећни да чујете да му је дошао крај. Али, ако иоле у то сумњате, суочићете се с будућношћу с нешто више хладнокрвности", јер "када систем функционише нормално, структурни детерминизам односи превагу над индивидуалном и групном слободном вољом. Али, у време кризе и транзиције, фактор слободне воље постаје централни. Свет у 2050. години биће онакав каквим га сами направимо. То нам оставља одрешене руке за наше деловање, нашу посвећеност и за наш морални суд. То такође значи да ће овај период бити време страшне политичке борбе, зато што је улог много већи него у тзв. нормална времена."
Све је јасно. Велики корак напред је што су то схватили и Joschka&Co. Они се надају да ће од света некако моћи да направе – модел бомбардоване и дисциплиноване Србије. Али су у заблуди. Превелик је свет увек био за сваку силу.
Пут је сад известан. И решење. Само је питање колико ће Запад, и "после краја", бити разуман да прихвати "стање ствари". Ваљало би да то буде са што мање "орешника".