Како се добија рат против друштвених мрежа

Кад је објављено да држава Аустралија законом забрањује деци млађој од 16 година да користе друштвене мреже – вест се разлила светом. И имала одјека, али рекло би се много мањег него што је проблем с којим овај закон суочава савременог човека. Ни у позном информатичком тј. надзорном капитализму информатички профитни производи се не могу оцрњивати.

Новина је наишла на оштре критике компанија као што су "Мета" (власник Фејсбука и Инстаграма) и ТикТок, а које се суочавају са казнама до 32 милиона долара ако не уклоне младе људе (до 16 година) са својих платформи. С друге стране, нова политика Аустралије је конкретан корак ка заштити деце у XXI веку од отрова Биг Тека.

Дијагноза зависности

Свет сада јасно разазнаје и објављује да је "употреба друштвених медија проблематична". Указује се на симптоме који се могу описати као зависност. Болест зависности! Можда и епидемија. Регистрован је пораст немогућности контроле употребе друштвених медија и осећај повлачења пред тим организованим, комерцијалним радњама.

Таква зависност расте "међу адолесцентима, са 7 одсто корисника у 2018. на 11 посто у 2022. У Сједињеним Државама просечан тинејџер проводи 4,8 сати дневно на друштвеним мрежама".

Истраживања показују да малолетници који проводе више од три сата дневно на друштвеним мрежама имају двоструко веће шансе да доживе анксиозност и депресију. Друштвени медији производе низак ниво самопоштовања и лошији успех у школовању. Али и постају, утврђено је, "кључни фактор који доприноси порасту стопе самоубистава међу америчким тинејџерима у последњој деценији". Стићи ће и чињенице о самопоништавањима у другим друштвима.

На уравнотежавање утиче сазревање друштва, али и сведочења оних који су тај облик вештачки произведене епидемијске комуникације стварали. Ево сведочења.

Тровач чува своју децу

Чамат Палихапитија (Chamath Palihapitiya) је на Стенфорду 2017. године објашњавао: "Ви то не можете да схватите, али ви сте програмирани. Ваше одлучивање како (и колико) ћете користити друштвене медије је као одлучивање колико је неко 'спреман да се одрекне интелектуалне независности'."

Ово мишљење је важно јер Палихапитија је бивши извршни директор Фејсбука, а на ово упозоравање невине публике наводи га осећај "огромне кривице" због тога што је своју изузетну способност дао за развој друштвених медија. Овај човек пореклом из Шри Ланке, одшколован у Канади а своје способности развио у САД "из етичких разлога је зажалио што је помогао Фејсбуку да постане највећа платформа друштвених медија".

Истраживачи су на почетку упознати с утврђеним слабостима људског организма, а онда се на томе развијају технологију употребе чланова друштва. На пример, као полазна основа узимана су знања о утицају допамина на централни и периферни нервни систем – као неуротрансмитера. Не мора човек да студира медицину да би разумео да су "супстанце које регулишу преношење електричних сигнала између нервних ћелија" важне, јер утичу на понашање човека.

Према Палихапитијином сведочењу, они који су утемељили Фејсбук имали су у намери да стварају "краткорочне повратне спреге вођене допамином", а са конкретним последицама на понашање човека: да "нема грађанског дискурса, нема сарадње, шири дезинформације, неистине". Наравно, у процесу отрежњења ваљало би да се ослободимо и измишљених легенди како је ово стварано по гаражама и од џепарца од 25 долара. То је био само потребан наратив, како се зову осмишљене преваре у "демократском друштву".

Пошто се критика друштвених мрежа у тим координатама објашњава као страни утицај, утемељивач Фејсбука је нагласио да се "ту не ради о руској пропаганди". Планетарним ширењем друштвених мрежа (досад углавном под контролом америчких корпорација) оне "постају глобални проблем. То нарушава основне темеље начина на који се људи понашају једни према другима".

Чамат Палихапитија из два брака има петоро деце и јасно говори "да своју децу држи што даље од друштвених медија, осим што их повремено пушта да погледају неки филм: 'Не свиђа ми се та међузависност, 'треба да се ослоне на мене, а кад не могу, храним их уређајем јер он постаје бебиситерка'".

И други тровач чува своју децу

И други кооснивач Фејсбука Шон Паркер открива да је "процес изградње платформе вођен једноставним питањем: 'Како да потрошимо што више времена и свесне пажње корисника?' Одговор до којег су ове фирме дошле лежао је у 'искоришћењу рањивости у људској психологији'."

Конкретно, "платформе друштвених медија су дизајниране да испоруче хитове допамина (!) – неуротрансмитера који игра улогу у зависности – кроз друштвено валидне лајкове, коментаре, погледе и дељења. Што се више људи ангажује на платформи, добијају више допаминских погодака. Резултат је 'сплет повратних информација о друштвеној валидацији' који држи кориснике привученима. 'Само Бог зна шта то ради мозговима наше деце'". (Шон Паркер, 2017, отац двоје деце)

Кад је после ових излива искрености и страховања Фејсбук узвратио – његови бивши војници који су остали у сличним пословима су умекшавали своје субверзивне мисли.

"Искрено верујем да је Фејсбук сила добра у свету, па бих желео да проширим своје коментаре", дриблао је Палихапитија.

"Моји коментари су имали за циљ да започну важан разговор, а не да критикују једну компанију – посебно ону коју волим. У 2017. години многи од нас су се суочили са нежељеним последицама производа које смо направили. Платформе друштвених медија су посебно коришћене и злоупотребљене на начине које ми, њихови архитекти, никада нисмо ни замислили. Много је кривице и осећања кривице бачено, али важно је шта ми као индустрија сада радимо како бисмо осигурали да наш утицај на друштво и даље буде позитиван".

И даље? Позитиван?

Атомска бомба – вечни узор

Отприлике тако су реаговали и "архитекти" атомске бомбе после Хирошиме. Углавном се зна да је "враћање духа у боцу" радња која не успева. Тај посао ће урадити неки други архитекти и у другачијим околностима.

А ми живимо са чињеницама да друштвени медији "буквално мењају ваш однос са друштвом, једних са другима. Ово није пука спекулација: друштвени медији су се показали као 'поларизациони мотор' и моћно оруђе за подстицање насиља". (Паркер)

То је прича људског бића које и кад осећа "у задњем делу мозга" (Палихапитија) да је то ђавоља посла, не мало зло, па на крају и самоубилачко, али – не може да одоли пред "превеликим наградама". Као што се резултат произвођача атомске бомбе, реално, мерио бројем људи које ће раставити од живота, тако се рад оснивач Фејсбука Марка Закерберга, суоснивача Инстаграма Кевина Систрома и других попут њих, мери "развијањем зависности" и разарањем нормалности.

Индустрија зла нема други ток.

Директно: што су људи зависнији од платформи, то погони индустрије зла могу да "прикупе више корисничких података и више новца зарађују продајом високо циљаних и персонализованих огласа".

Данас смо, ипак, већ стигли до тога да и наука из које настаје та индустрија мора да (стидљиво) дигне глас: "Идеја да би компаније које се баве друштвеним медијима контролисале саме себе увек је била само пуста жеља: пословни модели ових фирми изграђени су на кршењу основних права." (др Петер Кирхшлегер, професор етике и директор Института социјалне етике Универзитета у Луцерну, Швајцарска)

Неупотребљива Џобсова знања

Добро, боље икад него никад. Кад смо пустили Ђавола, а ни данас се (на Западу) не можемо вратити добром Богу, па остаје нада да је могуће да се у владама ослобођеним било каквих етичких обзира може појавити жеља "да испуне своју одговорност да заштите свој народ – и да с међународном заједницом у целини – морају да раде на изградњи и примени новог регулаторног оквира за ове платформе. Први корак је да следимо вођство Аустралије и подигнемо старосне границе за њихову употребу". И то је пуста жеља. Али, ововремено стање – може да пројектује тек такво решење.

Кад се Стив Џобс (1955-2011), једна од водећих личности у индустрији рачунара и забаве, суочио с границама живота он је разумео: "Омиљена ствар у моме животу не кошта ништа у новцу. Стварно је јасно, да је највреднији ресурс који свако од нас поседује, у ствари, време."

Али, тај Џобсов проналазак није занимао никог. Индустрија пљачкашке цивилизације не почива на било каквој вредности – ако се она не може исказати у доларима. Милионима, милијардама, сад већ и билионима долара.