Колумне и интервјуи
Сјај и беда истраживачког новинарства
Негде, на некој социјалној мрежи, моћи ћете се извикати на коруптивне мреже које угрожавају тебе, твој народ, твоју државу, свет... Али њих баш брига
Кад се каже истраживачко новинарство осетиш традиционални занос који се гаји уз идеализацију слободе штампе, слободе говора и значај демократије. Учини се како би тај нејасни појам могао да буде јасан знак да те, смртно угрожене вредности у друштвима "старе демократије", могу ухватити конопац спаса. Али пођимо од књишких знања.
Истраживачко новинарство се може одредити као "поузданост више врсте" у послу у којем се поузданост тако руинира да сад већ постоји само у траговима.
ОСЕЋАЈ ЗА ПРАВДУ: Један енглески истраживач (Хјуго де Берг) је објашњење смисла новинарског истраживања посудио од колеге Кинеза (Луи Бинјан): "јер се чини да изражава мишљење свих британских новинара истраживача о послу којим се баве. Они су спремни да иду и ван граница уобичајеног, не задовољавају се званичним тумачењима, обраћају се нашем осећају за правду и позивају се на дух, ако не на слово, наших закона".
Та љубав према Кинезу, и уважавање кинеског мишљења о тако важној теми – и рекло би се, по уобичајеном стереотипу, пре свега западној демократској – подигнута је на Лиу Бинјан из времена његовог дисидентства у Америци од 1988, и на његовој аутобиографији A Higher Kind of Loyalty.
Поузданост више врсте је, према читању "Форин аферс" пре четврт века, "потресна прича о новинару који је направио грешку покушавајући да каже истину у Маовој Кини. Неко време је био најцењенији истраживачки репортер у земљи. Али он је склоњен у кампањи против деснице 1957. године, рехабилитован 1979. после 21 године у унутрашњем изгнанству, и поново уклоњен 1987. откад живи у Сједињеним Државама.
У овој књизи он пружа фасцинантне детаље друштва у којем је идеалистички сан да се изгради слободнија и праведнија Кина изопачен од стране свемоћне бирократије која није могла да толерише слободну штампу". (Форин аферс, јесен 1990)
Без обзира што је Лиу препознаван као дисидент, отрежњујуће делује да се и на Запада (Investigative Journalism – Context and Practice, 2000) почетком новог миленијума уочавало да идеолошко опредељење (либерализам наспрам комунизам) нису гаранција доброг или лошег – него је то живот који, ма где се проводио, не може да угаси људски "осећај за правду" и праћење "духa, а не само слова, наших закона".
ОДАНОСТ СВОМ НАРОДУ: Кључно неразумевање у западњачком тумачењу је, што се сам Лиу Бинјан није осећао као човек који је "направио грешку", напротив он је веровао да је у праву, као Кинез који је мислио да КП Кине греши. А да се он бори у складу с својим осећајем без обзира на цену. Тај карактер следи "осећај за правду", па се са непрорачунатом жељом укључио у напор Партије да се напредује 195о-их.
У биографији као важне чињенице се истичу породично васпитање и дечачко искуство: 1) рођен на североистоку Кине, "као син железничког радника који је током Првог светског рата послат у источну Русију. Под утицајем руског либерализма, Лиуов отац је охрабривао сина да напорно ради и тежи социјалној правди"; 2) да је "био сведок понижења Кине од Јапана, када су 1932. поља око његовог родног града Харбина била посута одбаченим војним капама националистичких трупа Чанг Кај Шека које су бежале. У школи је морао да обрије главу и носи војну униформу у јапанском стилу".
Са 15 година са сестром у окупираном Пекингу, проучава марксистичку теорију и стране језике, најчешће на празан стомак. Тајно је 1944. отишао на село, где су комунисти организовали сељачки отпор и пун наде придружио се Партији. После победе комуниста 1949. Лиу је почео да ради за кинеске омладинске новине и "оженио се колегиницом новинарком Џу Хонг: њихови свадбени поклони били су пар јастучница и копија Историје совјетске бољшевичке партије.". (In memoriam, 8. децембар 2005, у Градијану)
ИДЕЈЕ ПРОТИВ ПОСЛУШНОСТИ: Средином педесетих објављивао је "критике последица партијског управљања", па "наишао на признање, одобравање", онда - на критику и "на крају процесуиран за злочине против Партије".
Отприлике овако. У октобру 1955. Луи је био тумач гостујућег совјетског писца Валентина Овечкина. Па је почео да се угледа и на Овечкинов стил. Следеће 1956. објавио је текст "На радном месту на мосту". Конкретно: на градилишту моста сукобили су се млади инжењер са идејама и опрезни службеник који само следи наређења.
То се учинило толико субверзивним да су се "чувари пута" сетили како је Мао Цедонг 1942. у "Разговорима на Јан'ан форуму" одредио да писци треба да "величају светле страну живота" и "не разоткривају" таму. Кад је Луи написао и "Унутрашњу причу наших новина", о контроли штампе, због "избељивање негативних аспеката нашег друштва" послан је на село да "ревидира". Његов узор Валентин Овечкин је касније писао Чу Енлају, да Партија нађе разумевања. Рехабилитован је тек 1966.
Кад је скинута етикета "десничар", Луи је враћен у Партију, и почиње да пише литерарне репортаже (baogao wenxue) које су имале изузетну улогу јер су засноване на чињеницама. Књижевност која није фикција. Људи или чудовишта био је наслов Лиуове репортаже из 1979. о корумпираном званичнику у северној кинеској провинцији Хеилонгђанг по имену Ванг Шоуксин.
Репортажа је била изузетно читана и, како ће уочити западни посматрач: "Оно што је било моћно у Лиуовом делу била је универзалност: сви у Кини су познавали људе попут Ванг Шоуксина, и то је навело све да помисле на све оне који нису изведени пред лице правде".
БОРБА НЕПРЕСТАНА: Лиу је после књиге есеја Друга врста лојалности постао "савест Кине", и 1985. кад је први пут Удружење кинеских писаца само бирало своје вођство – изабран за потпредседника. Кад су 1986. студенти изашли на улице тражећи веће слободе Денг Сјаопинг се супротставио "буржоаској либерализацији" – и именовао "либерала" у КП Кине за избацивање. Један од њих је био Лиу Бинјан.
Ху Јаобанг, генерални секретар КП, одбио је да послуша Денга и смењен је и он. Те 1987. Лиу је поново избачен из Партије. Као шездесетогодишњак отишао је у Америку и класично дисидентски – написао аутобиографију која је за западне појмове оцрњивала Кину, држао предавања, и сл.
Никад није губио наду у моћ кинеског народа, али је са искуством које је имао сумњао у спорност КП да она може успешно да води Кину. Пред крај живота оболео од рака, пожелео је да се врати у своју земљу. Кина до 2005. није била способна да поднесе присуство свог најпознатијег новинара истраживача.
После овог дугог увода из кинеског угла, долазимо до чињенице да се никад ни један систем није обрадовао неконтролисаном истраживачком новинарству, јер оно не може да остане у координатама политичког система – оно је дубља људска потреба. А политика је употреба и заробљавање људских креативности.
ОРГАНИЗОВАНО ИСТРАЖИВЧКО НОВИНАРСТВО: Тако да се овде нећемо бавити западним примерима за поређење с овим Кинезом. Наравно да их има од давних времена до Асанжа. Изванредних. Јер правих људи има у свим идеологијама и свим друштвима. Поузданост више врсте!
Концентрисаћемо се сад на – OCCRP (Organized Crime and Corruption Reporting Project). Дакле, Пројекат за пријављивање организованог криминала и корупције.
Неко је решио да апсорбује људску потребу да чини белоданим криминал (организован од неких државних структура а за потребе група које могу да за то користе државу) и корупцију која вређа сваку идеју о правди и слободи. Википедија која служи да се апсорбује људска потреба за разноврсним знањима (иза које стоје исти/слични којима је до контроле истраживачког новинарства) обавестиће вас да је Пројекат основан 2006. као конзорцијум истраживачких центара, медија и новинара који делују у Источној Европи, Кавказу, Централној Азији и Централној Америци.
Признаје се да су се ту удружили разни истраживачи, из непрофитних новинарских организација, што је "метод који добија признање у Сједињеним Државама и Европи". И ето ту Арапских репортера за истраживачко новинарство у Јордану (ARIJ), организације Connectas у Колумбији, Афричке мреже центара за истраживачко новинарство у Јужној Африци, InsightCrime у Колумбији и Међународног конзорцијума истраживачких новинара (ICIJ) у Вашингтону."
Тако оверени истраживачи добијају пролаз до "стотина новинских организација, укључујући Гардијан, Фајненшел тајмс, Ле Соар, Би-Би-Си, Тајм, Ал Џазира, Њујорк тајмс, Вашингтон пост, Градијан, Шпигл, Монд "и других великих медија". У 2017. Пројекат ће од оних који то рангирају бити "на 69. месту у свету на годишњој листи од 500 најбољих невладиних организација (НВО)".
Пројекат су основали Дру Саливен и Пол Раду – први је био уредник Центра за истраживачко новинарство, а Румун Центра за истраживачко новинарство Румуније. Пратећи мустру даље препознајте ЦИНС – Центар за истраживачко новинарство Србије, ЦИН БиХ, ЦИН у Скопљу, Прагу, Софији, па Мрежа за афирмацију невладиног сектора у Подгорици, Átlátszó.hu Будимпешта, новинари истраживачи у Јеривану, Re:Baltica у Риги, Slidstvo.info у Украјини, RISE Moldova у Кишњеву, Bivol.bg у Бугарској, Новая газета у Москви, Kyiv Post у Кијеву...
Има још и иде се даље: Африка, Блиски исток, Средња Азија... Матична организација је Мрежа за развој новинарства у Мериленду. Пол и Дру су ту – директор и уредник Пројекта.
ЗА СТЕЈТ ДЕПРАТМЕНТ: Јесте, истраживачко новинарство мора, по дефиницији, бити невладино и независно. Али ко то плаћа...
Неизбежни УСАИД, Међународни центар за новинаре (ICFJ), Швајцарска конфедерација, Гугл Идеја, Витешке фондације... И наравно Фонд Сорош. Те организације су ту да би се учинило да НВО не ради за америчку државу. Али није се баш инсистирало на том. Сетићете се да је годинама Награду за истраживачко новинарство у Србији додељивала америчка амбасада а истраживачки новинар је био потапшан руком америчког амбасадора – да се зна да је независан.
Е, како је Русија уочена као проблем бр. 1 појавио се пројекат "Уравнотежавање руског медијског простора" - слабљење руских медија и формирање једностране информативне агенде у земљи. У периоду 2015-2019 Стејт департмент баца 2,2 милиона долара OCCRP-у за овај пројекат. Плус 10,8 милиона долара програму The Global Anti-Corruption Consortium (GACC) да би се истраге OCCRP претварале у правну акцију и санкције. Тако да у периоду 2014-2023 Стејт депратмент (који се још није прогласио невладином организацијом) постаје водећи давалац пара у фонду за OCCRP, 52 одсто даје.
Не може се рећи да су све те операције апсолутно некорисне и за народе земље у којима се истражује, али је јасно да тај ко даје паре нема на уму добробит домородаца. И да би тим народима боље било и да им се тако не помаже.
Погледајте где су се изводили главни радови: Русија, Кина, Иран, као и државе Централне и источне Европе. "Истовремено, случајеви корупције у самим Сједињеним Државама, њиховим савезницима или америчким корпорацијама практично нису проучавани".
OCCRP има и своју "личност године". То су они које ЦИН-сови сматрају најгорим на свету: од 2012. то место је додељивано председнику Азербејџана Алијеву, Путину, Мадуру, Дутертеу председнику Филипина, Болсонару председнику Бразила, Лукашенку, Пригожину и сличним, а за 2024. опет Асаду...
ЖИВЕО ХАЈД-ПАРК: Размере корупције које су око куповине вакцине за ковид-19 везане за Урсулу фон дер Лајен, председницу Европске комисије, на светском су нивоу, али то не узнемирава истраживачке новинаре. "Осећај за правду" им не сугерише да би ту ваљало нешто предузети. Знају да не треба.
Нико није ни у могућности – јер су му сви мејн-стрим медији затворени, као и они горе описани кинески – да покуша да на "демократском Западу" понови друштвени удар какви су били они Лиу Бинјана. Слободан у либерализму наставља да постоји као Хајд-парк. Негде, на некој социјалној мрежи, моћи ћете се извикати на коруптивне мреже које угрожавају тебе, твој народ, твоју државу, свет... Али њих баш брига.
Реч нема никакву вредност. Купљена је. И као проститутка у борделу који гори, не зна где ће завршити.
