Будућност Америке по Џеј Ди Венсу

То како је Џеј Ди Венс на Минхенској безбедносној конференцији (14. фебруар 2025) показао Европској унији где јој је место у успостављању новог светског поретка – историјска је операција.

Европа стално наглашава заједничке вредности, рекао им је он у говору од 18 минута, али у САД се поставља питање "шта су оне уопште данас". И нису највећа претња Европи ни Русија или Кина, већ претња изнутра – повлачење Европе из неких од њених најфундаменталнијих вредности.

ТРАНСАТЛАНТСКИ НЕСАВЕЗНИЦИ: Слобода мишљења у Европи је "на узмаку", рекао је Венс, и: "Ми више ни не знамо шта то бранимо у овом свету. Шта ви браните?"

Нико није изашао за говорницу и одговорио Американцу, јер Европљани од 1945. немају ту навику да слободно мисле наглас пред оним што се еуфемистички сво време зове "трансатлантски савезници".

Да ли је то уопште био – савез, како се дефинише уговор о сарадњи на одређеном плану, заједничка одлука више особа или заједница? Одлука о односима Западне Европе (после пада Берлинског зида је додата и Источна Европа) никад није подразумевала једнакост. Американци су само од миља Европљане звали "савезницима".

Ево како је то изгледало. Проф. Вернер Вајденфелд, који је 12 година био координатор немачке владе за немачко-америчку сарадњу "видео је три начина понашања, три лица америчке владе".

У једном ТВ-шоу описао је то:

"Кад се сложиш са њима (Американцима), ми смо најбољи пријатељи, грлимо се, плашиш се за своја ребра, јер су загрљаји тако крепки и снажни. Не слажемо ли се око споредних питања, америчка влада са много прекора каже: 'А то нам се, ето, дешава! Где је немачка захвалност за све шта смо ми, Американци, урадили, што смо сачували слободу и безбедност Немаца.' А ако у озбиљним и важним питањима имамо другачије мишљење, онда се током преговора одједном појави материјал америчке тајне службе, који садржи компромитирајућe чињенице које Немачку, односно одговорна лица из наше владе тешко оптерећује оптужбама, да нисмо лојални савезници. Ако Немци ни тада не попусте, онда Американци прете скандалом. Американци имају врло јасну представу о својим интересима, и они ће њих бескомпромисно да спроводе. Ово је реалност у којој Немачка живи." (из књиге Удо Улфкотеа: Купљени новинари - како политичари, тајне обавештајне службе и најбогатије финансијске институције управљају немачким масовним медијима)

ДУГОРОЧНА ПОЛИТИЧКА ПРОМЕНА: Џеј Ди Венс је четрдесетогодишњак и није био у прилици да однос према Европљанима спроводи у тим уобичајеним начинима.

Он је у Минхен дошао као моћник, који ради на промени и свог друштва, а и оних који се зову "савезници". И сад је кључно питање: из које идеолошке промисли овај човек наступа?

Верујем да је то важно питање. Не само зато што ће то одређивати пут којим ће Трамп ићи, него се тиче и будућности америчког пута. Венса перципирају као човека који би могао да управља Америком у будућности.

Три године пре него што је Венс био изабран за потпредседника САД (кад је радио на томе да постане сенатор) сарадник Венити фера Џејмс Поуг је после оф-рекорд контакта (без права да објављује детаље) написао да је "разговор открио некога за кога мислим да ће имати огроман утицај у нашој политици у наредним годинама... Такође је открило некога са погледом да смо на злокобној прекретници у историји Америке". У то доба ни Поуг ни Венити фер нису били подржаваоца Венса.

Венс је, у ствари, део нечега што се зове Нова десница. То је врло широк покрет.

Они "виде Трампа као корисно средство", а привлачи све који дубоко сумњају да је америчка демократија у садашњем стању способна да одржи земљу на добром путу. За "демократску Америку" они су, како је то написао Дејвид Брукс у магазина Атлантик, "застрашујућа будућност" конзервативизма.

КРАЈ ДЕМОКРАТИЈЕ: Личност која директно стоји иза Нове деснице је Питер Тил. Рођен у Немачкој, амерички предузетник кога Форбс "са 20,5 милијарди долара, ставља на 101. место међу најбогатијим особама на свету".

Од нама знаних бизниса везан је за Пеј-пел, а и Фејсбук. Одређују га као venture capitalist – што је пословање с ризичним капиталом тј. "финансирања приватног капитала који предузећа или фондови обезбеђују почетницима, компанијама у раној фази и у настајању, а за које процењују да имају озбиљан потенцијал раста или које су показале висок раст у смислу броја запослених, годишњег прихода, обим пословања".

Питер Тил је у есеју Образовање либертаријанца из 2009. писао: "Више не верујем да су слобода и демократија компатибилне." Данас је то, како показују Галупова истраживања, јасно свима: поверење у медије је пало са 72 одсто на 31 посто од 1976. до 2024. године, док је неповерење у владу после 2008. достигло 85 одсто (Пју Рисерч).

Застрашујуће је колико се остварује један "нацрт за постдемократски свет" из 1999. дат у књизи Џејмса Д. Дејвидсона и Вилијам Рис-Мога The Sovereign Individual (Суверени појединац). Спис који је читан као научна фантастика предвиђа успон криптовалуте, пад традиционалних националних држава и појаву нове дигиталне аристократије. Порези ће постати добровољни. Прописи ће нестати. Најуспешнији људи ће формирати своје приватне, самоуправне заједнице, док је остатак света остављен изван.

И, заиста, никад персонализовани Сатоши Накамото после кризе 2008. покреће биткоин – да се грађанин ратосиља државне монетарне контроле. Пре сте бар знали ко ће вас опљачкати, сада одустајете и од тога.

ЧЕКАЈУЋИ ЦЕЗАРА: Елите, у које спада и Питер Тил, у овом времену одустају од идеје да се демократија може поправљати. Балаџи Сринивасан (Индус пореклом) на Тилову критику нуди излаз у виду "мрежних држава".

Џеј Ди Венс, који је сад на најистакнутијој тачки, долази директно из Тилог корпоративног царства. Радио је важне послове у његовој корпорацији и блиски су пријатељи.

Друга Тилова политичка инвестиција је Блејк Мастерс, кога је он такође направио сенатором, а који је Америку описао као "дистопијски свет пакла", јер је она тирански, хаотични свет који је изгубио "систем вредности и морала који људском животу дају богатство и смисао".

Главни идеолог Тиловог пројекта Нове деснице Кертис Јарвин, педесетогодишњак, блогер, описивао је начин на који конзервативци могу да победе у Америци – "да фигура налик Цезару преузме власт од ове децентрализоване олигархије и замени је монархијским режимом који се води као старт-ап".

Још 2012. Јарвин је као "први корак у рушењу америчког режима" објавио акроним RAGE—Retire All Government Employees (Пензионисати све државне службенике)– на шта у доброј мери личи ова Маскова операција кроз DOGE, Одељење за ефикасност владе. И за шта сам Трамп јавља: Одличан посао, али бих желео да он то чини агресивније.

И Трампу се допада улога Цезара, а што је пре више од деценије Јарвин називао "национални извршни директор, [или] оно што се зове диктатор". Онда је почео да избегава реч диктатор тражећи пријатељско лице ауторитаризма употребљиво за политички рат у јавности: "Ако желите да имате монархију, то мора да буде монархија свих." Народна монархија!? (Овај појам, иначе, у Русији користе противници бескрајног либералног блаћења и понижавања Стаљиновог владања)

ПОРОДИЦА ВРЕДНОСТИ: "Демократски" медији су писали да  Јарвинову публику "чине углавном усамљени интернет чудаци, фашисти, или обоје". А његове идеје су, ево, "постале темељ за читаву политичку и културну сцену".

"Основна премиса либерализма да постоји овај незаустављиви марш ка напретку. Не слажем се са том претпоставком. Мој посао је да пробудим људе из Трумановог шоуа", говорио је Јарвин. ("Труманов шоу" је филм из 1998. који говори о животу човека који је несвестан да живи у смишљеној ријалити емисији, коју широм света гледа око милијарду људи. Труман постаје сумњичав по питању стварности и упушта се у откривање истине о свом животу)

Па, добро, питали су Јарвина, шта би сматрао успехом после ових захтевних и неизвесних промена за које се залаже: "То ће значити да мој син одраста у свету у коме је његова мушкост – његова подршка породици и заједници, његова љубав према заједници – важнија од тога да ли ради у јебеном Мекинзију."

Важност тог циља се у Новој десници често понавља. Једна интелектуалка као мотив да приступи покрету наводи: "Идеја да можете да одгајате своју децу у традиционалном, помало религиозном домаћинству, а да их у школи не образују да су њихови родитељи нацисти."

"Не бавим се политиком", говори списатељица Хонор Леви, прешла у католичанство (као и Венс). "Само желим да имам породицу једног дана."

АНТИТЕХНОЛОШКИ МАНИФЕСТ: Јарвин је, иначе, тврдио да ће либерални режим почети да пада када "кул деца" почну да напуштају те вредности и тај поглед на свет. Постоје знаци да се ово дешава.

Нова десница, колико год да је повезују (и колико је повезана) са Силицијумском долином, инсистира на одбацивању терора технологије. Блејк Мастерс, Тилов фаворит као и Венс, говори:

"Земља није само привреда. Потребна вам је и концепција себе као нације, као народа и као културе. И то је оно што Америци данас све више недостаје... Мислим да смо на раскрсници. А ако то одиграмо погрешно, падамо у мрачно доба...

Сви треба да прочитају Унабомберов антитехнолошки манифест, 'Индустријско друштво и његова будућност' (1995)... о томе како технологија обликује наш свет и колико би могла да буде 'деградирајућа и понижавајућа' за људске животе." (Унабомбер је Теодор Џон Качински (1942-2023), вансеријски математичар који се демонстративно одметнуо од америчког начина живота а до терористичких метода борбе за своје идеале)

Кад су Мастерса питали шта би волео да донесе нормална  власт коју покушава да успостави, говорио је: "То су само породице и смислен посао. Да можете да одгајате своју децу и обожавате их и бавите се својим хобијима и схватите шта је смисао свега тога."

Тешко је замислити Америку која ће се трансформисати до тих хоризоната. Одсуство смисла је најтежа болест модерног Запада. Како је то дијагностификовао Карл Јунг: "Одсуство доживљаја смисла живљења игра круцијалну улогу у етиологији неуроза, а неуроза мора бити схваћена као патња душе која још није открила свој смисао... Око трећине мојих пацијената не пати од било какве неурозе која се да клинички дефинисати, него од бесмислености и бесциљности њиховог живота."

Наравно, није паметно умишљати да ће се ова промена ка освајању смисла одразити на одустајање Америке да скупља богатства по свету. На све досад познате начине. Ипак, лепо је и оптимистично слушати да у Америци људи другачије, хуманистичније мисле и да то постаје срце – водеће америчке идеологије.

Некако ми ту паде на ум Конфучије: "Толико сам заокупљен чудима на земљи, да немам времена за небо и анђеле."

А Европа? То је тежи случај.