Колумне и интервјуи
Свету опомена – западни расизам као самоубиство
У шта су се претворила велика научна знања да "ниже расе" неупитно одумиру, те их ваља убрзавати, а да се то може чак називати филантропијом? Велике идеје XIX века дубе на глави
Немци знају бити мудри, али канцелар Фридрих Мерц није од те врсте. Он чији је деда по мајци био средње рангирани државни чиновник у Хитлеровој Немачкој (градоначелник Брилона у Северној Рајни-Вестфалији) недавно се у Минхену (згодно место!) дао у упоређивање фиреровог чина сa, по њему, намерама његовог највећег непријатеља, садашњег руског лидера. "Ако Украјина падне, неће стати. Баш као што Судети нису били довољни (Хитлеру) 1938. године, ни Путин неће стати".
Шта се у дому Мерцових родитеља могло мислити о Адолфу није тешко замислити, као што је јасно и шта су у васпитном процесу кроз који је мали Фридрих пролазио – били Руси. Једино је био мутан (а и сада није мање мутан) однос Немаца према Англосаксонцима (и као окупаторима и као историјским узорима). То је немачки крст после Хитлеровог слома. Ово је мало подсећање како је то бивало.
Ваздух који је Хитлер дисао
Вратићемо се до једног говора у Алберт холу 4. маја 1898. кад премијер Уједињеног Краљевства Лорд Солсбери (премијер у три мандата) каже: "Светске нације се грубо могу поделити на оне које живе и оне које умиру".
Шведски политички писац који је објавио једну поштену књигу о логици и делу западног расизма коментарише: "Та слика се застрашујуће приближила стварности. Слабе нације постају све слабије, а јаке све јаче, наставио је Солсбери. У природи је ствари да 'нације које живе постепено заузимају територију оних који умиру'.
"Говорио је истину. Европљани су током XIX века заузели огромне територије у северној Азији и Северној Америци, Африци и Аустралији. А 'нације које умиру' умирале су управо зато што им је земља одузета".
"Реч 'геноцид' још увек није била измишљена. Али појава јесте. Керц (јунак књиге Срце таме Џозефа Конрада) називао ју је Exterminate all the brutes (искоренити сву багру)", констатује Линдквист и додаје: "Ми смо то потиснули. Ми не желимо да се сећамо. Ми желимо да геноцид почне и заврши се с нацизмом. Тако је најлакше".
Али истина је на другој страни: "Прилично сам сигуран да деветогодишњи Адолф Хитлер није седео у Алберт холу приликом говора Лорда Солсберија. Није ни морао. Већ је знао.
Ваздух који су он и остали западњаци у његовом детињству удисали био је прожет убеђењем да је империјализам биолошки непоходан процес који, вођен природним законима, води до неизбежног уништења нижих раса.
То убеђење већ је коштало милионе људских живота, пре него му је Хитлер нашао своју крајњу намеру". (Свен Линдквист Искоренити сву багру – путовање у срце таме на изворе европског геноцида, Београд: Карпос, 2025)
То је немачка траума. Њихове добити у колонијалним радовима биле су скромне а кад су покушали да то преокрену зарадили су вечни белег. Сви су били оплемењивачи света, а Немци зликовци. Они су у геноцидне послове стигли после Шпанаца, Португалаца, Енглеза, Француза, Белгијанаца, Холанђана... Па су изгубили Велики рат, па и Други светски. Морали су да плате, све док деведесетих година у XX веку Запад није у потпуном одсуству савести креирао Сребреницу, као геноцид. Али Сребреница је Commedia dell'arte...
Дарвиново време
Да, ево нас у Дарвиновом времену у коме се живело са знањем "да су све расе ниже и исквареније од беле; а међу белим 'расама' све су биле ниже од англосаксонске".
Истакнути Дарвинов савременик Роберт Нокс (1791-1862) користи израз "тамне расе" у које су упадали и Јевреји, и Цигани, и Кинези, па и Монголи, амерички Индијанци и Ескими; становници готово читаве Африке, Далеког истока и Аустралије.
"Саксонци не штите тамне расе, не мешају се с њима, не дозвољавају им да задрже ни јутро земље на окупираним територијама; тако је бар у англосаксонској Америци" и јасно је зашто: "Да ли се тамне расе могу цивилизовати? Апсолутно не", одговара Нокс. "Саксонска раса их никада неће толерисати нити с њима живети у миру".
Шта чека све те народе није било тајна: "Па, знамо шта се десило у Тасманији, Англосаксонци су урођенике избрисали из њихове домовине. 'Нису имали никакве гриже савести у вези са ударом грома који је угасио читаву расу'".
Тасманци су били мали народ, али "и Кинези могу исто да очекују, чини се да је Кина потпуно непокретна, без икаквих проналазака и открића. Њихова позната кинеска уметност мора да припада некој другој раси, од које су је Кинези позајмили, а да је нису стварно разумели". Тако.
Наука се онда дала у удомљење ових потребних, иако помало радикалних идеја. Вели Линдквист: "О пореклу врста представљала је прекретницу за Ноксове идеје. Дарвин их није ни потврдио ни оповргао, али теорија еволуције била је јасно употребљива за расисте.
Раније се на расе гледало као на један од фактора који утиче на људску културу. Након Дарвина, раса је у широким круговима постала пресудно објашњење. Расизам је већ био прихваћен и постао је централна потка британске империјалистичке идеологије".
У Pax Britanica се знало: "После Дарвина постало је мудро слегнути раменима на геноцид. Ко негодује, одаје своју непросвећеност. Протествовали су само неки маторци који нису успели да испрате напредак природних наука".
Дарвинова наука
Наука је имала доказе, а око којих се водила полемика. Или ко зна како би се то могло назвати. Ево лепог примера.
Ко-проналазач теорије еволуције Алфред Расел Волас (1823-1913) тврдио је "да контакт са Европљанима води ниже, ментално неразвијене врсте на другим континентима у неизбежно уништење", јер је очигледно да се супериорни Европљанин "размножава науштрб дивљака, 'управо као што се европски коров шири Северном Америком и Аустралијом и потискује домаће врсте својом урођеном виталношћу и већом способношћу да живи и размножава се'.
Кад је Дарвин то прочитао, жустро је прежврљао реч 'коров' и на маргини свог примерка написао пацов". У чему је било неслагање научника?
"У Еволуцији човека потом је (Дарвин) написао: 'Урођени Новозеланђанин пореди своју судбину са урођеним пацовом, који је готово у потпуности искорењен од стране европског пацова'".
То је наука – докази и из биљног и животињског света, по којима колонијализовани људи, који су иначе обични мајмуни, заслужују то што им се догађа. Један Ноксов ђак је на релевантном научном скупу "истицао блиску сродност црнаца са мајмунима". Није било полемике.
Кад је Адолф Хитлер решио да каже шта треба да се ради - координате које су стизале из централе "западне цивилизације" - није могао да одува ветар. Напротив, оне су инспирисале амбициозне Немце, којима се није допадао немачки заостатак у "пљачкашком походу" Запада.
Трасиран пут
И 1924, кад пише Мајн кампф у затвору у Ландсбергу, Хитлеру су дотурили и Politische Geographie (1897), књигу Фридриха Рацела (1844-1904) из "Свенемачког друштва" - које се описује као "радикално десна борбена организација која је као прву тачку програма имала стварање немачке колонијалне власти". Ту је Адолф могао да види да је положај Јевреја "у немачкој култури сувише доминантан" и да их уважени научник "упарује с народима који су, по њему, осуђени на уништење. Јевреји и Цигани сврставају се са 'нижим ловачким народима средишње Африке' и 'небројеним сличним бићима' у класу 'раширени народи без земље'".
Рацел је озбиљно разматрао не само колонизовање Африке и Азије него и "граничне колонизације", узимање земље ближих и даљних суседа – и упирући прстом на Русију (и њене методе освајања Сибира) "показао где се, према његовом мишљењу, налази будућност Немачке у политичкој географији".
Све је дакле европски нормално, ни Немци у тој науци не налазе ништа лоше, једино нису задовољни оним чега су се у пљачкашким походима дочепали. Хитлер, који се дивио Енглезима у тим пословима, још у Мајн кампфу верује да јака Немачка и Енглеска треба да поделе свет – Немцима исток а енглеска флота гарантује да ће запад припадати Уједињеном Краљевству.
Хитлер је напад на СССР оглашавао као крсташки рат против бољшевизма, али разлози су били реалнији. Он је Украјину и долину Волге, логично, посматрао као "европску житницу" где "немачка индустрија мења јефтине употребне предмете за жито. 'Украјинцима испоручујемо пешкире, стаклене перле и друго што урођеници воле'".
Адолфови сарадници су ово препричавали као шаљиву досетку, али није било сумње да је поход на Русију за њега колонијални рат. И док су немачки историчари после морали да о његовим чиновима говоре да су најгори у историји "нико не указује на то да се најважнији део европског поимања човека током Хитлеровог детињства састојао из убеђења да су 'инфериорне расе' већ од стране природе осуђене на уништење; истинско милосрђе виших раса огледало се у томе да им помогну да тај пут започну".
И Хитлер није имао дилеме, "оно што је он желео да створи док је тражио 'животни простор' на истоку, јесте континентални еквивалент британској империји". (Линдквист)
Освета историје
Кад данас гледате унука чиновника из Трећег рајха ваља имати на уму да се у њему ломи – оно што је деда хтео и послератно васпитање – да се не сме ни у сну говорити да су Адолф и његови то учили од Енглеза и иних успешнијих колонизатора.
Али, како се ствари развијају то ће сад постати чињенице а да би се објасниле нове чињенице – да имигранти из бивших колонија после век и по неповратно колонизују своје колонизаторе.
У центру Берлина, на Кројцбергу (Крстово брдо), кад изађете са метро линија U8 и U1 "осетићете се као да сте се нашли у срцу Истамбула. Свуда мирише ћевап – који је овде најбољи у целом Берлину". Око 50% становника ту су Турци, плус Арапи и онда и други. У Берлину, процењује се, живи око 250.000 Турака. Процењује се, јер нико нема поуздане податке. И кажу да 41% оних који живе у Берлину данас има "мигрантско порекло" (Турци, Украјинци, Пољаци, Индуси, Сиријци, итд). Милион и по од 3,8 милиона становника.
Али Берлин се још добро држи: у Лондону је 54% становника имигрантског порекла (Садик Кан је изабран за градоначелника том већином), у Луксембургу 51%, Амстердаму 56%, Хагу 58% у Ротердаму 60% а у – Бриселу 70% (центар ЕУ и НАТО). Према Евростату 44,7 милиона (9,9%) који живе у ЕУ рођено је ван ЕУ.
У Аустрији, Шведској, Немачкој према званичној статистици преко 20% становништа је имигрантско. Стварни број је, наравно, не замало већи.
У шта су се претворила велика научна знања да "ниже расе" неупитно одумиру, те их ваља убрзавати, а да се то може чак називати филантропијом? Велике идеје XIX века дубе на глави.
Ево, Вилијам Винвуд Рид (1838- 1875), члан Географског и Антрополошког друштва у Лондону и дописни члан Геолошког друштва у Паризу, рачунао је да ће (реално) "Африку поделити Енглеска и Француска... Под европским вођством Африканци ће прокопати мочвару и спровести наводњавање пустиње. То је тежак посао и сами Африканци ће вероватно изумрети. 'Такав резултат морамо да научимо посматрати присебно. Он је пример добротворног закона природе, према коме слаби морају бити уништени од стране јаких'".
Проклети Кинези
А за Кинезе се, наравно, знало да су "проживели своје најбоље дане – прошли својом предодређеном стазом и временским периодом, изумрла бића, која су – попут сисара и птица у Кивјеовом минулом свету – одавно престала да постоје".
Да, било је у Европи и пристојнијих и мудријих мишљења, тако ће један кинески јунак Андре Марлоа (у књизи Искушења запада) писати европском пријатељу: "Снага коју идеје стварају у вама чини ми се да данас боље објашњавају ваш живот него њих. За вас је апсолутна стварност био Бог, а затим човек; али човек је умро, после Бога, и ви са стравом тражите оног коме бисте могли да поверите његову необичну заоставштину. Ваши ситни покушаји да пронађете окоснице за умерене нихилизме не чине ми се одређени да дуже потрају...".
Марло је био човек изузетног искуства: у Шангају 1927. је са црвеним револуционарима, није могао да не оде у Шпанију (1936-1939), кад је Француска пала пред Хитлером постаје борац Покрета отпора... И кад се после рата срео са Де Голом постаје и министар културе (1959-1969). Али такво разумевање света Европа је олако одбацивала.
Његови Антимемоари (1967) били су бестселер, али као занимљивости из живота једног авантуристе и вешта књижевна форма. Унуци оних с којим је он наступао у Шангају двадесетих – опет нису имали вољу да послушају дарвинисте.
И на томе се сада темељи нови антиколонијални светски поредак. Јер су Источњаци више од Европљана држали до просте мисли: "Онај који сеје семе смрти и боли не може да пожање срећу и љубав". Вероватно нису ни знали да је то Питагорина мисао. Јер у свакој здравој култури то је универзална законитост.
Live
