Амерички председници у последњој деценији су "чуђење у свету". За Џоа Бајдена нико није могао да претпостави да ли је свестан где се налази, а за Доналда Трампа нико не зна шта ће да каже, a тек шта ће да чини.
Људи у оваквим случајевима одговоре траже у личности, али то није ни пола одговора. За почетак, да подсетимо на део велике стручне расправе о Трамповој личности у америчкој јавности.
ДЕДА И УНУК: Речено је да се он стално "бори да контролише своје импулсе, да говори истину, да учи нове чињенице, да се извињава за грешке и живи у сталном страху да ће људи приметити његове мане". Ово је дијагноза његове нећакиње Мери Трамп, која је докторирала клиничку психологију и 2020. објавила књигу Too Much and Never Enough: How My Family Created the World's Most Dangerous Man ("Превише и никад довољно: Како је моја породица створила најопаснијег човека на свету").
Мери је сугерисала да је деда Фред Трамп био "високофункционални социопата" и да је својој деци "усадио вредност агресије и схватање да је љубазност слабост". "Од браће и сестара највише је оштећен Доналд Трамп", који, како је рекла, "има разне психолошке сметње: дефинитивно нарцизам, за који каже да испуњава свих девет критеријума, али вероватно и друга стања. Као могућности наводи антисоцијални поремећај личности, зависни поремећај личности, поремећај учења и поремећај спавања".
Продати су милиони примерака те књиге, али је расправа отишла у правцу – да ли је Мери Трамп поступила морално: јер осим знања о ујаку, њу прати чињеница да је у дединој расподели наслеђа остала без ичега.
Неизбежни Њујорк тајмс је писао: "Ово је књига која је написана из бола и осмишљена је да боли... Заборавите психологов речник о дечјој везаности и поремећајима личности; тек када Мери говори о својој потреби да 'сруши Доналда', она почиње да говори јединим језиком који њена породица заиста разуме."
Три године раније, кад је Трамп дошао на власт, објављена је књига Опасни случај Доналда Трампа где су текстови 27 психијатара, психолога и других стручњака за ментално здравље који председника описују као "јасну и присутну опасност".
Кад је познати новинар Бил Мојерс у то време интервјуисао психијатра Роберта Џ. Лифтона подсетио је да Трамп "даје све бизарније изјаве које су оповргнуте непобитним доказима о супротном". Лифтон је одговорио: "Он нема јасан контакт са стварношћу, иако нисам сигуран да се то квалификује као истинска заблуда." Лифтон је навео да кад Трамп утврђује да је бивши председник Барак Обама рођен у Кенији, "он је манипулисао том лажи, али као и да је несумњиво делимично веровао у њу".
ЛИЧНОСТ АЛКОХОЛИЧАРА: Било је још много јавно изречених мишљења "како нестабилно ментално стање и поремећај личности Доналда Трампа (тј. његова жеља за доминацијом, његов грандомански осећај сопствене важности, његов недостатак савести и емпатије и одсуство кривице, стида или кајања итд.), могу бити опасност за Сједињене Државе и за свет".
У недавно објављеном интервјуу у Венити феру, Трампова шефица кабинета Сузи Вејлс, објашњавајући да због искуства с оцем алкохоличарем зна шта прича, рекла је да "Трамп има 'личност алкохоличара'. Он оперише са ставом да нема ничега што не може да уради. Ништа, нула, ништа."
Бивши директор ФБИ-ја Џејмс Коми је говорио да Трамп "има менталитет гангстера и преваранта, са умом испуњеним злобом, спремним да прекрши било који закон, споразум, праксу или конвенцију како би унапредио своје личне интересе". Коми, као неко кога је сукоб с Трампом довео пред суд, има разлога да не бира речи, али његови описи сваким даном добијају јавну потврду у Трамповом понашању.
После две јануарске недеље Трамповог плеса са Каракасом, Техераном и Гренландом јавност тешко може да се не сложи са констатацијама аналитичара да "никада раније није из Овалног кабинета дошла толика бујица диктаторских председничких декрета, неки од њих крше важеће законе које је усвојио Конгрес САД и амерички уставни систем контроле и равнотеже, као да је влада САД одједном постала ствар једне особе".
Сам Трамп је на питањеЊујорк тајмса да ли постоје нека ограничења његове глобалне моћи рекао: "Да, постоји једна ствар. Мој сопствени морал. Мој сопствени ум. То је једино што ме може зауставити. Не треба ми међународно право. Не желим да повредим људе." Упитан да ли његова администрација треба да се придржава међународног права, господин Трамп је рекао: "Да." Али је јасно ставио до знања да ће он бити арбитар када се таква ограничења буду примењивала на Сједињене Државе.
ПИРАТИ ИЗ МАЛЕ МОШТАНИЦЕ: Да ли је после оваквих иступа неумерен коментар: "Претерани егоцентризам, недостатак етике или морала, незнање и неспособност чине га изузетно опасним политичарем." Или: "Показао је предаторски и нестабилан карактер и сумњиву процену."
Додајте томе слике председника САД који отима Нобелову награду за мир пројектованој демократкињи из Венецуеле и слику с тим пленом, антиправно проглашавање нафте Венецуеле „нашом нафтом“ (америчком), убијање несрећних људи у чамцима који се крећу потпуно законито а уз апсолутно непроверене оптужбе да шверцују дрогу, или лицитирање са бројем страдалих у Ирану уз чекање цифре кад ће Трамп подићи авионе да неселективно убија све што се креће а да би се увела демократија, или идеја о неком клубу у коме ће чланарина држава бити милијарду долара а то обезбеђује да ће вас Америка бранити и за вас интервенисати, или да ће он организовати неке приватне отимаче бродова, трампоодобрени пирати...
То заиста личи на игру оног друштва из дечје песме Пирати из Мале Моштанице који су одлучили да постану пирати иако нема мора, али ова игра је животно опасна – за људе и народе. Стигло нас оно што је Бертранд Расел говорио: "Основни проблем са светом је што су будале сувише самоуверене, а паметни стално у дилеми."
И нема краја оваквим бизарностима, али Доналд Трамп је два пута долазио на власт – системски уређеном провером народа да ли га жели као вођу. Дакле, кроз демократски процес "који нам гарантује да се нама неће владати боље него што то заслужујемо". (Бернард Шо 1856–1950) Два пута под оштром паљбом и јаким опоменама. Али то га није зауставило. Напротив, у другом мандату је дао гас до даске.
ЛАЖ ЈЕ ИСТИНА: То говори да су рационалистичке аргументације у систему у коме је доношење одлука наводно засновано на информацијама – изгубиле сваки кредибилитет. Нико више ником не верује. Орвелијана се опредметила до краја: "Лаж је истина. Рат је мир. Слобода је ропство. Незнање је моћ."
А објашњење је (човек док је Човек тражи објашњења) она реченица Жозефа-Мари де Местра (1753–1821), филозофа, судије и амбасадора Пијемонта и Сардиније у Санкт Петербургу: "Сваки народ има онакву власт какву заслужује."
Ако узмете организовану хаотичност на коју амерички народ пристаје деценијама онда је Трамп – природно решење. Некадашња моћ је излапела, а Американци не могу да одбаце уверење – да су сила над силама. А морали би да схвате да се не могу понашати као у оно време.
"Свеобухватна карактеристика америчке политике националне безбедности је њена моћ да спречи друге земље да штите и делују у сопственим безбедносним и економским интересима", подсећа знани економиста и мислилац Мајкл Хадсон. "Ова асиметрија је уграђена у светску економију од краја Другог светског рата, када су Сједињене Државе имале огромну економску подршку коју су могле да понуде ратом разореним европским економијама."
Тај научени мазохизам гледамо и сад у понашању тзв. европских савезника, тако да су Немци имали разумевања кад су "непознати починиоци" минирали и прекинули "Северни ток" и одсекли Немачку од – кључног енергента, руског гаса. Онда их садистички уцењују да не тргују с Кином чија роба је, на слободном светском тржишту, најконкурентнија. Тиме немачка држава пушта себи крв, без примисли – а шта ћемо после. А није им тешко. Већ су навикли да је њима најважнији "амерички национални интерес", где год и кад год.
Да, америчка моћ је и даље "претње да ће изазвати штету и хаос стварањем и искоришћавањем уских грла или, као крајње средство, бомбардовањем слабијих земаља како би их присилили на послушност. Ова деструктивна полуга је једини политички алат који је преостао америчкој економији а која је деиндустријализована и запала у спољни дуг величине која сада прети да оконча доминантну и уносну монетарну улогу долара". (Хадсон)
МУКЕ ПЕТРОДОЛАРА: Венецуела је очигледан пример, а Иран замало није постао исто то у првој половини јануара. Трамп то изводи са максималном драматизацијом, али тешко је то видети као – дугорочно решење. Сама Венецуела је држава од педесет милиона становника, тако да један десант на председникову палату и отмица председника нису решење. Том земљом треба овладати. Није јасно шта ће на том плану бити.
Али Трамп се бацио на Гренланд. Јер, Гренланд је повољнија мета. Тамо већ постоји велика америчка база, а Данци су неспособни да се стварно бране. Ни морално, ни војнички. Помисао на то им је потпуно немогућа. Никакве гериле тамо не може бити. Гериле у смислу безусловног отпора, какве год врсте.
Велика бука прекрива америчко опадање моћи... То није лоше, али кад се облаци разиђу превладаће утисак који показује реално стање. Опадање моћи.
Трамп, такав какав је, омогућава приземљење Велике силе на ниво с којег се види где је САД реално. Његово главно чедо MAGA (Make America Great Again) директно сугерише да Америка више није велика, али председник и његова екипа раде да она то буде – поново (again).
Тако је Америци речено оно што она, велика сила, не воли да чује. Сад је чула. Сад ће извесно падати још. А ту је најосетљивији и највидљивији – пад долара. Који је сад – петродолар.
Држава је 1971. повукла злато као подлогу, и кад је нафта постала главна међународна потреба САД су успоставиле петродолар: 1974. земље ОПЕК-а учетворостручиле су цене нафте и постигле договор (по притиском, наравно) са америчким званичницима да инвестирају приход од извоза за куповину америчких трезорских и корпоративних хартија од вредности и банкарских депозита. Тад су им Американци објаснили да би се одустајање од тога сматрало чином рата против Сједињених Држава. И створено је тржиште петродолара који је постао стуб платног биланса САД.
Трамп, сматрају многи економисти, сада грозничаво покушава да спасе долар тако што би повећао резерве нафте које би биле под контролом америчких корпорација и америчке државе. (Венецуела, Иран, потенцијално и Гренланд и Арктик) То, највероватније, није могуће. Јер, америчке претње више нису делотворне. Страх од Америке се раскравио. Односно, то баш озбиљно схватају само сателити-савезници из Европе.
То се помало иронично именује као Донроова доктрина. И то може да изводи само личност као Доналд Трамп. Личност која "нема јасан контакт са стварношћу", како то дефинишу психијатри. У ствари, реалност се толико изменила да јој таква личност и треба (неко време).