Трамп јесте јединствен. Слушам пре неки дан досетку да је нарцисоидност овог америчког председника толика да би у енциклопедијама испод појма narcissist, било довољно ставити Трампову слику и да би сви одмах разумели садржај, а што је an extreme focus on themselves. Где год погледа, Трамп жели да види себе. Да данас живи Протагора он би говорио: "Трамп је мерило свих ствари."
РЕЧИ БЕЗ ЗАДРШКЕ: И да додамо још једну парафразу великих филозофских мисли: Да нема Доналда Трампа, требало би га измислити. Шта год и како год да прича и ради, то је порука свету да се отрезни: амерички председници су све ово што он ради радили дуго, дуго, само је то било умотавано у велике приповести о демократији, бризи за човечанство, слободе човека, владавину права, па онда у демократско опхођење...
И ено га на Светском првенству, иако се похвалио да о фудбалу (сокеру, што би рекли Американци) не зна ништа. Зачудио се да постоји "црвени картон", а кад су му рекли да тај његов играч (Флориан Балогун, САД) неће моћи играти бар следећу утакмицу, Трамп је урадио оно што би сваки нормалан навијач, кад би могао, за своју екипу урадио – вратио га у тим. Звао је Инфантина: председник САД зове председника ФИФА, и то је средио.
Тако ради амерички председник. Не могу америчком грађанину, ма где је и ма шта да је урадио, да суде неки тамо судови... Не може ни Међународни кривични суд а камоли нека ФИФА комисијица. И би.
Фудбалски свет се чудио. То је та провинцијална ништавност на коју Вашингтон досад није претерано обраћао пажњу. А сад хоће и – биће како се каже из "стаклене куће на брегу".
Увек ми пада на ум како велики Србин (преко два метра) Владе Дивац излази са заседања да попуши или шта већ, да би могло да прође формално исправно гласање за улазак Косова у Олимпијски комитет, па после каже: Он то због спортиста, и не жели да се икаква политика меша у спорт. Сем америчке, наравно.
И зато је и њему и милионима спортиста бивало нормално да се искључе из такмичења спортисти из једне од највећих спортских нација на свету (мислим на Русију)... Нормално. Јер косовски спортисти подржавају некад знане (по америчким списковима) терористе као што су Тачи или Харадинај, а Рус не сме ни да помисли да је Путин легалан председник једне од кључних светских земаља у прошлом а и овом добу... То је Америка. Док год може да буде таква.
Добро, Трамп је показао – јавно – како се то ради. Зовеш шефа тих чувених асоцијација и кажеш: Уради, то момче! Иначе би могао да доживиш судбину иранског верског поглавара. Мало претерујемо, јер у оваквим случајевима ту не ради Мосад, али позвани зна шта му је чинити.
ЧУЈЕШ ЛИ ЂАНИ: Како се првенство завршавало и како је сагледао како то доноси велике, велике паре Трамп је јачао векторе (правац, смер, интензитет) "друштва спектакла". На крају је не обраћајући пажњу на зрнца од личности ФИФА-Инфантина дошао до закључка да се и следеће сокер-првенство има одржати у САД: "Имам сјајну идеју за Ђанија (Инфантина). Рекао сам му: 'Сад морате да најавите још две земље (два турнира). Најавите нас за следећи пут, а после тога објавите и још једну земљу, како бисте уклонили део беса и шока. Мислим да је то одлична идеја. На основу бројева (посете стадионима и финансијског ефекта) поново ћемо то затражити. Морамо то да урадимо док сам ја ту. Чујеш ли то, Ђани?"
Да, просто. Ако имамо те момке у дресовима и шареним ципелама, толико их има, а толики гледаоци долазе да их виде... Чак и кад се цене, уз контролу вештачке интелигенције, подижу колико год може. Као на аукцији, или на Волстриту. Ту су Американци (можда да и то ради баш Џаред Кушнер) да то покупе. Зашто да се то даје другима.
Добро, сиротиња неће моћи на стадионе, иако тамо играју сиротињски синови иако фудбал одвајкада бејаше забава за сиротињу... Моћи ће на утакмице на које не иду агенти спектакла (познате личности које плутају уз такве приредбе и они који плаћају да буду виђени), па и то им је добро. Уосталом, како је Трамп испунио обећања дата сиромашним који су гласали за њега, тако ће имати шансу и да учествују у играма. Јасно и поштено.
МЕТАСТАЗА ДРУШТВА СПЕКТАКЛА: Скоро ће шеста деценија како је Ги Дебор написао "Друштво спектакла" (1967) и објаснио да "сагледан у целини, спектакл је у исто време резултат и циљ владајућег облика производње. Он није само декор стварног света, већ сâмо срце нестварности овог друштва. У свим посебним аспектима – вестима, пропаганди, реклами, забави – спектакл представља владајући облик живота. То је свеприсутна афирмација већ направљених избора, како у области производње, тако и у области потрошње везане за ту производњу. И облик и садржај спектакла служе као потпуно оправдање услова и циљева постојећег система. Спектакл је и стално присуство тог оправдања, јер он успоставља монопол над највећим делом времена које људи проводе ван сâмог процеса производње."
Трамп је цар "друштва спектакла" у којем је игра насушна потреба људског бића и фини украс здравог друштва претворен у долар. Тај део Човека холандски социолог Јохан Хојзинга је описао у наслову своје књиге Homo ludens (1938). "Човек који се игра" је део душе као и човек који филозофира, човек који се моли, итд. И он то ради без присиле, у посебно време и на посебном простору и у оквиру правила до којих се кроз игру дошло а која се морају поштовати.
У дубоко подељеним друштвима – где су једнакост и правда вазда недостижни – постоје та издвојена поља где се и екскомуницирани могу појавити и на том посебном простору бити – победници. У нашим чаршијицама то су биле поделе на Грађански и Раднички. (У Манчестеру је и данас остао траг те поделе на Јунајтед и Сити. Али само траг) И момци из потлеуша и са градских периферија би могли недељом поподне, после скромног ручка, да слободно наступе против оних вршњака који њихов живот и немаштину нису могли ни да замисле. И могли су да победе.
После су се појавили националне селекције, где су момци из скрајнутих држава могли да ударе на сам врх света. И то је било посебно драматично. Химна, застава, ми... И они гину за нас као на фронту, залажу све... Ми дајемо сву емпатију коју имамо према људском бићу... Они показују свету да ми нисмо тако мали као што тај свет мисли.
ЈАНИЧАРИ ИГРЕ: Наравно, у добу у коме Трамп коло води те слике дубоке симбиозе "наших момака" и нас више нема. То да деца негде поставе четири цигле, клипа, школске торбе – поставе их два наспрам два на тридесет, педесет метара, колико има простора и да с несагледивом љубављу трче за лоптом сада има само у Африци, Јужној Америци и гдегде још. Није проблем и кад су боси. То је најделотворнији додир са лоптом.
Развој капитализма до друштва спектакла је убио Homo ludens-аи сада у "цивилизацији новца" нема игре. У богате клубове новац довлачи ту децу из сиротињског (и презреног) Југа да као гладијатори у римско доба забављају Западњаке чије владе чине савремени Panem et circenses. Сад већ то иде неримској димензији – што мање хлеба а што више игара.
А кад их већ довлаче у своје кампове и кад се они у забавиштима боље сналазе од домаћих ученика фудбалске игре – логично је и да они постају "националне селекције". Даш му пасош и он постаје оно што није. Врхунац је екипа – вероватно највећих магија ногометања – садашња "национална селекција" Француске. Једино уочљиво бело створење те екипе је селектор. И он је сад дао оставку. Јер није успео да мотивише те најбоље – да у судару са онима у којима још увек има нешто "националних" у "националним селекцијама" – исконструише да су најбољи.
ЧОВЕК ЈЕ УВЕК СУМЊИВ, АЛГОРИТАМ ЈЕ УВЕК ПОУЗДАН: Глупо је у овом трену – кад се надгледање правила по којима занесени Homo ludens игра предаје "варовима", машинама – да кажем да је то мало истинског мотива што је преостало успевало, ипак, да се покаже као – сила плус.
Друштво је дошло до самоубилачког момента када се више верује Алгоритму него Човеку. Сумануто. Од оног самокритичког цивилизацијског искорака Corgito, ergo sum што је изговорио Рене Декарт (1596-1650) стигли смо да антихуманистичког парадокса – Човек је увек сумњив, непоштен и остаје нам да верујемо – Машини, Алгоритму.
Наравно да то може да изгледа нормално само у "друштву спектакла" у коме су наметнуте слике реалност, а лаж истина. "Сâм спектакл представља себе као широку и недоступну стварност која никада не може бити доведена у питање. Његова једина порука гласи: Оно што се види је добро, оно што је добро види се. Пасивни пристанак, који спектакл захтева, заправо је већ ефикасно наметнут његовим монополом над појавношћу, начином на који се појављује, који не оставља нимало простора за било какав одговор."
Тако да – нешто што гледа некад три а сад пет судија, учених шта је шта, плус осамдесет хиљада људи који то гледају с трибина, милиони испред ТВ-екрана, а онда се подразумева да они не могу да виде, да су они пристрасни, обраћамо се вар-алгоритму... Три нека надгледника у неком сопчету...
Да ли је могуће да ником не пада на памет да је све то лакше наместити на оном екрану, него на терену. То да судија нешто није видео, то је део игре као људског погледа на свет. То што предаш Алгоритму то је предаја оним сивим учесницима у игри, анти-играчима који не намештају у заносу већ у намери. Тако некад има неког ИМУ-сензора у лопти који неком јави да је играч додирнуо лопту иако то нико није могао да види, а некад га нема... Не региструје.
ЧАВИЋ ЗА СВА ВРЕМЕНА: Сетите се Милорада Чавића! Олимпијске игре, Пекинг 16. август 2008, трка на сто метара делфин стилом... Јасно да он стиже пре Мајкла Фелпса, иза којег је стајала држава из које је и Чавић дошао у своју предомовину Србију. Фелпс мора да победи. И наочиглед целог света техника га "проглашава" победником.
А да је над тим био Трамп он би отворено рекао: Мора тако, Милораде, не прави се луд. Јер средио сам да кад ти дотичеш своју "електронску плочу" Алгоритам зна да мора да се упали знак с оне друге "електронске плоче". И би.
И мало се забављало друштво спектакла, али не да се призна. То не може бити циљ. И сам "победник" је о томе приповедао: "Пре десет година... Трка и победа с најмањом разликом, стоти део секунде. Брже него што можете да пукнете прстима или да трепнете. Ово је трка мог живота? Мора бити. До данашњег дана ме шокира." Какав спектакл у спектаклу мору. И нормално, и он одбија да верује својим очима, јер је Машина рекла – другачије.
Овај свет, свет спектакла иде све даље... "Човек који се игра" је само индустријски производ који доноси профите оним најбогатијим и потпуну непрозирност друштва за оне са дна, а који се множе.
Доналд Трамп кормилари за "најбогатијих 0,00001 одсто Американаца који поседују 12 посто богатства нације (стали би у мало већу вар-собу), што је највећи јаз неједнакости икада забележен, превазилазећи еру 'барона разбојника'. Јаз се нагло проширио од технолошког бума 2000-их". Robber Barons је предспектакл опис за америчке индустријалце који су у XIX веку "стекли огромно богатство кроз немилосрдну и неетичну пословну праксу".
Просто да се и то зна. Док забава без граница иде даље. И не сме стати. Зато није чудо што је неком пало на ум да би на следећем првенству могле да игра 64 репрезентације. Ових дана је објављивано како је надмашен и рекорд датих голова Герда Милера – што је баљезгарија из друштва спектакла. Па, Герд Милер је давао оне голове на првенству на коме је у завршној фази учествовало само 16 тимова. Али нема везе. Спектакл мора сваки дан имати нове хероје. И кад су мањи они морају бити већи.