Спаљивање књига више није у моди. Било је спаљивача, и ломача, на свим меридијанима и у разним временима, али у европској историји се као последње велике ватре памте – оне нацистичке из 1933. Највећи пламенови забележени су на Опернплацу у Берлину.
Спаљене су мисли око 2.500 аутора који су се нацистима чинили као субверзивни, а међу њима и збирка песама Хајнриха Хајнеа из 1822. у којој бејаше и стих: Тамо где спаљују књиге на крају ће спаљивати и људе.
(Злобници тврде да у рекордна европска достигнућа спада и хрватски "књигоцид" из 1990-их кад је горело око 2,8 милиона књига, махом ћириличних. Али то је у Европи узимано као право стране у грађанском рату да избрише из историјског сећања мрске Србе, покварене комунисте, и никога није узбуђивало)
ИЗА КИНЕСКОГ ЗИДА: Спаљивање књига је увек удар на слободу мишљења. Непожељне мисли и идеје претварају су у дим с надом да се поданици никад више неће сусретати с њима. Наравно, никад се није могло спалити сво субверзивно људско знање. Књиге су остајале у сивим зонама, иза полица, у подрумима и поново оживљавале кад је историја ликвидаторе испраћала на сметлишта.
Либрициди су памћени и историјски презирани – од цара Ђин Ши Хуанга, првог из династије Ћин (213. п.н.е) који није подносио конфучијанска усмеравања Кинеза, па до Адолфа Хитлера и његовог марша преко Маркса, Фројда, Ајнштајна, Брехта...
(О оном кинеском спаљивачу остао је и запис Борхеса: "Прочитао сам, ових дана, да је човек који је наредио изградњу готово бесконачног кинеског зида био први цар, по имену Ћин Ши Хуанг, и да је он такође наредио и да се спале све књиге написане до тренутка његовог рођења. То што су ова два велика подухвата – пет или шест стотина миља камена подигнутог против варвара и немилосрдно укидање историје, то јест прошлости – потекла од једне исте особе и била на неки начин њени атрибути, неописиво ме је обрадило и, истовремено, узнемирило.")
Посла овако подугог увода – ево нас код теме: Јавност је ових дана суочена с делањем Алгоритама чије уништавање књига делује беспризорније, а претња је неухватљива, јер ту није главни радник људска интелигенција него – вештачка интелигенција. Кајање је код људи природно, а код АИ немогуће. И увек су се код спаљивања појављивале пукотине у тим операцијама кроз које су испадале књиге, а које су неке памети и неке недисциплиноване руке склањале.
Тоталитарност се завршавала на границама неке државе. Алгоритамско поништавање књига је – глобалистички напор. Мрачњаштво које се шири из Силицијумске долине, Калифорнија, мамонски је косенквентно. Anthropic, један од тих мрачњака, сплетом околности је признао да је последњих година делао на "уништавању милиона књига".
ТАМНИ КОРИДОРИ КЊИГЕ: То иде отприлике овако. Да би инвеститори од вештачке интелигенције направили употребљиво средство преко је потребно да она учи речи, граматику и синтаксу, да обогаћује знања и побољшава разумевања света око ње – то они зову: да се изводи "обука". То се ради скенирањем књига, енциклопедија, истраживачких чланака, техничке документације, база података, рачунарског кода, и онлајн форума...
И тако је у фебруару 2024, уздигнути "Антропик" одлучио да запосли Тома Тервија који је некад обављао скенирање књига за Гугл књиге. Речено му је, беспризорно – како то ИТ-индустрија практикује – да набави "све књиге на свету, уз минимизирање правних препрека и компликација". Све, све, све!
Терви је у почетку контактирао неколико великих издавачких кућа како би потенцијално постигао уговоре о лиценцирању који би омогућили моделима "Антропика" да се обучавају на њиховим делима... "Али од ових разговора се одустало", наводи се у документу.
Онда се Терви обратио продавцима и дистрибутерима да купи "милионе штампаних књига", "често половних". Према Вашингтон посту, бројни продавци књига у Холандији, Немачкој, Швајцарској и Шпанији пријавили су да су примали необичне поруџбине, понекад усред ноћи, за потпуно непознате или чак тривијалне књиге. Неке од ових књига су биле ретке или распродате, а поновно штампање од стране издавача није загарантовано. Поруџбине никад нису стизале од "Антропика", већ од посредника који нису пријављивали за кога раде.
ПРОЈЕКАТ ПАНАМА: "Антропик" је спремио гигантску хидрауличну машину за сечење повеза књига, па да се онда истовремено убаци хиљаде страница у брзе скенере. За шест месеци, могло је бити скенирано између 500.000 и два милиона књига. Папир је потом рециклиран. (Тако се зову "обрађене" књиге.) Ова операција је названа "Пројекат Панама". У интерном допису, у који је увид имао Вашингтон пост, стоји: "Пројекат Панама нам омогућава да деструктивно скенирамо све књиге на свету; не желимо да ово изађе у јавност." Директно и јасно.
Мало запослених у "Антропику" је знало за тај посао "Ниједна друга компанија за вештачку интелигенцију не користи овај приступ... Откривање овог пројекта би омогућило конкурентима да га копирају... и могло би умањити вредност пословних тајни Антропика."
Пошто нема савршеног злочина, АИ се оклизнула на ауторским правима. Неки писци су 2024. уочили да им компанија узима дела без консултовања, дали то на суд – те је ових дана сума неплаћања права достигла 1,5 милијарду долара хиљадама аутора, а први на листи је Блумсбери, издавач књиге "Хари Потер и камен мудрости".
То је покренуло, бар на трен, расправу која се кретала од констатације "вештачка интелигенција је неизбежна, али трошите свој новац на компаније које чине добро, а не на оне које чине зло" до опомена да је "то најгора могућа пракса јер је неповратна". Јер, скенирани снимци књига више нису доступни јавности: они се уносе у интерну библиотеку компаније "Антропик", којом управља њена вештачка интелигенција. Један од циљева је свакако и то – научићемо АИ свему и свачему, али оно хиљадугодишње наслеђе нагурано у књиге биће у дата-центрима или како ће се то већ назвати, Силицијумских владара светом. А они могу да ти дају, а могу и да ти не дају да читаш. Нису они Народне библиотеке.
ОБНОВА ФАРЕНХАЈТА 451: Неки су се ту сетили филма "Фаренхајт 451" (2018), а још боље – књиге тог наслова Реја Бредберија из 1953. Пре више од седам деценија човек је писао да америчка будућност иде ка томе да ће се књиге – уништавати. Иако, је то изгледало цинично – да ће државом марширати ватрогасци задужени да спаљују књигу – данас то никоме није смешно. Ватрогасне хорде из Силицијумске долине не виде шта је ту уопште – дистопијско.
У једном стању у коме оно што се зове – интернет, дигитална сфера, ИТ-индустрија, а у овој етапи вештачка интелигенција, дела изнад друштва, изнад правне регулације и изнад увида у радове који се спроводе – Бредбери је забављач који може бити употребљаван да се људска права (мислим овде на елементарно право људског бића да зна у каквом друштву живи и да држава служи томе да како тако штити општи друштвени интерес) исмевају као усмрћена илузија.
Реј Бредбери је уочавао да телевизија уништава интерес за читањем и води ка томе да се "на знање гледа као на скуп фактоида и полуинформација извучених из контекста". Екран је тада тек освајао људске умове и било је незамисливо да ће то стићи до ових размера.
Кад људски свет постаје свет екраноида. А људи лете на ту плавичасту светлост као комарци и бубе на сијалице у ноћи.
Ствар је још гора и екраноидне хорде постају беспризорније јер, реално, ризик њиховог опстанка се увећава неконтролисано. Иза све ове буке дешава се драма. Егзистенцијална,
МИТ ПРОПАСТИ: Француски критички мислилац Фредерик Лордон подсећа на два огромна мехура – берзански где се АИ диже у небо и кредитни који неће моћи да прати пројекције које очигледно немају покриће. "Нико не зна тачне размере преузетих обавеза, јер ни Антропик ни ОпенАИ још нису јавно котиране компаније. Знамо само бројке из последњих рунди прикупљања средстава: 95 милијарди долара за Антропик у овој години и 122 милијарде долара за ОпенАИ, што оставља зјапећу рупу у финансијској конструкцији. О самофинансирању нема ни говора, јер обе компаније тренутно послују са огромним губицима."
То није реално сагледан посао. То је мит. Али митови не живе на гомилама новца него на људској вери у приче. Фредерик Лордон констатује да је ово довело "до мобилизације капитала каква се не памти у историји капитализма. Америчким капиталистима се мора признати да знају нешто о томе како се сервира добра прича – то јест, подстиче верски занос".
Међутим, ствар је толико озбиљна да се АИ-инвеститори морају суочити са страхотом "егзистенцијалних ризика које њихов производ носи". Шеф "Антропика" Дарио Амодеи као мамонски пророк прети:
1) Вештачка интелигенција је извор велике опасности, алат невиђене моћи и зато морате пажљиво да ме саслушате;
2) Створио сам чудовиште, али пошто сам то признао савест ми је чиста (ако купите код мене, заједно са смртоносним оружјем које сам произвео добићете и зрнце моје врлине);
3) Владари слободног света су обавештени да наше страшно оружје никако не сме пасти у руке погрешним људима – Кинезима можда? Страшно! Што се мојих руку тиче, оне су, као што сам већ рекао, чисте;
4) С обзиром на епохални значај нашег производа, у случају финансијских проблема не смете допустити да завршимо као они несрећници из Лиман Брадерса.
"То је савршена прича: одлучује се о будућности човечанства, а ту су и злотвори који би да се докопају нашег блага", каже Лордон, али: "Прича, наравно, није пословни модел."
ИЉФ И ПЕТРОВ У АМЕРИЦИ: На Западу никад нису с дужном пажњом читали Иљфа и Петрова и њихов знани роман Златно теле, јер да јесу, било би препознато да је на челу Антропика реинкарнирани (и дорађени) Остап Бендер. Бендеров бизнис се заснивао на чувеној мисли: "Идеје наше, бензин ваш." Ви ћете дати паре и ресурсе а ми ћемо већ да смислимо како ћемо то да потрошимо. Остап Бендер још није знао за Силицијумску долину, која је његову генијалност дигла до неслућени висина. Не само да ћемо потрошити ваше паре, него ћемо и владати вама као стоком. (То је амерички дорађена punarjanma из индијских религија. Духовна идеја да се душа или свест поново рађа у новом телу након смрти)
Силицијумска долина је врхунац онога што је Харолд Пинтер, који нас је упозоравао на прекоокеанске радове, уочио: "Морамо признати Америци. Вршила је крајње прецизну манипулацију моћи широм света прерушена у силу општег добра. Био је то сјајан, чак духовит, изузетно успешан чин хипнозе."
Рекли су нам то разни и пре. Рецимо Томас Ман. Толико смо га цитирали око нацизма, а тако одбацивали његова запажања о американизму. Иако су му Американци као бегунцу дали да предаје у Принстону, кад се 1952. вратио у Швајцарску Ман је остао одан праву на слободно сагледавање најкомплекснијих односа света.
За Американце је рекао: "Они се према Европи, колевци западне културе, односе као према колонији, корисном стратешком упоришту за свој сукоб са Русијом, као према групи нација којима они диктирају унутрашњу политику, које плаћају и наоружавају да се боре за њих." Чиста мисао. Вазда актуелна.
Како тада, тако и сад, само што су балони које дувају Американци све већи. И они се надају да ће то платити неко. Европа, најпре. А после и свет. За такав циљ су књиге не само непотребне, него и неухватљиво субверзивне. Једине субверзивне од модерних масовних медија.