Новинарство постаје преопасан занат. Досад су објављиване листе страдалих новинара, али изгледа да, после Газе, улазимо у нову фазу. Спискови ће морати да се проширују. Да се додају и чланови породице.
Из вести објављене 25. октобра, среда, (извор: портал "Аксиос") сазнајемо да је државни секретар САД Ентони Блинкен "у понедељак рекао групи лидера америчке јеврејске заједнице да је пре мање од две недеље замолио катарског премијера да 'Ал Џазира' ублажи реторику о рату у Гази".
Велики љубитељ "независне штампе на глобалном нивоу" био је "забринут" да би оваква каква је (углавном по мери Запада, сем кад је извештавала о Израелу) "Ал Џазира" могла утицати на "ескалацију тензије у региону". Сама "Ал Џазира", настала 1996. од сарадника оспособљених у арапском Би-Би-Сију, паре добија од катарске владе, а онда се оглашава – независном. А за "ескалацију" Стејт департмент, дакле, не криви војнике, тајне службе, политичке силеџије него телевизију "Полуострво" (на арапском "Ал Џазира" значи – полуострво).
Смрт породице која нема кривицу
Елем, "Ал Џазира" у оваквој ситуацији – кад јеврејска држава убија хиљаде Арапа – није могла променити ништа. Арапски свет у коме она примарно шири вести уопште не би имао разумевања за ту врсту маневара. А колико год телевизија манипулише – мора негде имати на уму и своје гледаоце. Иначе, "џаба кречи".
Неколико сати пошто је "Аксиос" објавио ову вест у израелском ваздушном удару бомбардован је дом у који се склонила породица Ваела ел Даходуха, шефа бироа "Ал Џазире" у Гази – и убијени су његова жена, син, кћер и унука. Случајност која се, у датим условима, од оних који то гледају не може другачије схватати него као намера.
"Почео сам да осећам како сам опасан за оне око себе", реаговао је један новинар у Гази. "Осећао сам то од почетка рата, откако се мој глас чује... Толико је невиних око мене, људи који немају везе ни са мном, ни са мојим писањем, ни са мојим радом." Човек је, логично, хтео да остане анониман.
"Циљање на нечију породицу је болније од циљања на ту особу", додао је. "Можда је ово порука коју желе да пошаљу сваком новинару: 'Нисте ви једини на које ћемо циљати; можемо вам спалити срце тако што ћемо гађати вашу породицу и након тога вам одузети вољу за животом.'"
Ускоро је и други палестински новинар, Мохамед Фара, примио вест "да су му жена и деца убијени у израелском ваздушном удару на Кан Јунис, док је он био у Рамали, много миља и контролних пунктова далеко од Газе".
Каже његов колега: "Свака особа чији се глас чује или добије међународну видљивост примораваће се да плати цену. Можете да осетите интензиван надзор свега што долази из Газе. И ако неко каже било шта, чак и фразу или реч, што Израел не жели, биће гађана и његова породица."
Сарајлија Семир Сејфовић, ратни репортер који годинама ради за турску агенцију "Анадолија", после 19 дана у Гази – повучен је. Његово сведочење ових дана чини претходне приче драматично реалним.
Наравно да се оваква сведочења могу и оспоравати, али не може се избрисати чињеница да су новинари део ратних операција – без обзира шта они мислили о свом чињењу. Некима је живот угрожен где год у свету, а неки ће морати да се предају у добровољно ропство.
Поништавање извештаја са лица места
Тужни Би-Би-Си, који је до скора успевао да држи лекције "слободним новинарима" широм света, сад се копрца. Кад је разорена болница Ал Ахли (17. октобар) и убијено 500 људи, репортер са лица места рече "да не види другу могућност осим да је узрок експлозије израелски ваздушни напад". Какав је ово човек? Верује сопственим очима!
Онда су они који виде боље, из Лондона, са 3.500 километара удаљености – "саопштили да је Донисон погрешио што је 'спекулисао о узроку експлозије болнице'". Тако је сервис који је чувао неки углед, па је и сад "храбро" одбијао да Хамас назива терористичком организацијом (Хамас је легално побеђивао на изборима Палестинаца које је Запад признавао) – бачен у блато. Објашњење је бедно: "Ни у једној фази (репортер) није рекао да су то урадили Израелци" – јер је ваљда данас на Западу сваком јасно да "ваздушне нападе" изводе хамасовци који немају авионе!
И ствар мора да се закује: па медиј који о овом сукобу објављује само лажи мора да користи формулацију – "апсолутно тачно". Репортер сме да јавља само "апсолутне тачне" вести.
Је л' ово секвенца из "Летећег циркуса Монти Пајтона"? Да, била би, да смо у 1969. години.
Би-Би-Си је, наравно, само врх западног медијског леденог брега.
Немачки корпорација "Аксел Шпрингер" се не упушта ни у најнаивније нијансе. Ради оно што се од ње очекује. И нађе начин да јави – да колебања нема.
"Наиме, највећа апликација за вести у Европи 'Апдеј', у власништву поменуте новинске корпорације, издала је директиву запосленима да о рату у Појасу Газе извештавају с произраелске позиције." Избегавај "било шта што се тиче палестинских жртава уколико не следи нешто значајније у вези с Израелом", не објављуј наслове који би се могли "погрешно протумачити" као пропалестински; истичи коментаре израелских политичара који дехуманизују Палестинце, наглашавај обим и бруталност Хамасових напада...
Јасно, не обраћај пажњу на оно што се дешава – стварај слику у коју ће слуђени гледалац поверовати. Макар мало, и макар за који дан.
Јесте менаџмент ову вест демантовао, али без жара. У документу који је 1967. формулисао оснивач компаније и оставио наследницима стоји да Шпрингер неупитно "подржава јеврејски народ и његово право на постојање државе Израел". Тако да ту нема ни шта да се демантује.
Капитална чињеница за корпорацију чија је зграда подигнута у Западном Берлину, буквално насупрот тада моћном Берлинском зиду, је – оданост својим покровитељима, САД. То је основна опорука оснивача. У немачкој јавности то није ни прикривано. Напротив. (Управо је у Србији објављен превод капиталног дела угледног новинара Уда Улфкотеа Купљени новинари – Како политичари, тајне службе и високе финансије управљају немачким масовним медијима – у којој се Шпрингерова корпорација описује нашироко и до детаља.)
И до скора то није носило никакву опомену о "лошој страни". Иза је стајала велика пропагандна победа Запада над Истоком, управо под Берлинским зидом. Баш ту је, после пропагандног пораза, оглашен пад доминације совјетске империје у ноћи 9. новембра 1989. године.
Комунстички Исток као судбина Запада
Један аналитичар је тај догађај описао: "Почело је на хаотичној конференцији за штампу у Источном Берлину коју је држао Гинтер Шабовски, портпарол Партије. Покушавајући да дешифрује нова правила која су му управо била достављена, он је у једном трену рекао да пријаве за стални излазак (из Источне Немачке) могу да се достављају одмах. Новинари нису разумели шта он тачно мисли. Није разумео ни Шабовски, који је требало да каже 'сутра' уместо 'одмах'. Али после неколико кафа, неки репортери су схватили шта се са мало креативног приступа може учинити. Прво, Ројтерс је тврдио да сви грађани ДДР не могу сада ићи преко свих граничних прелаза (што нису биле речи Шабовског). Онда је АП огласио: ' ДДР је отворио своје границе'. Западнонемачке телевизије су то зграбиле за прву вест. Пре него што су емисије биле и готове грађани Источног Берлина су кренули на прелаз у Борнхолмерштрасе, а онда и на Инвалиденштрасе. Гомила је била спремна и за насиље, а граничари, без посебних инструкција и наређења о пуцању, пропустили су их. Укратко, ни политичари ни обични људи нису отворили зид. Са извесним претеривањима може се рећи, то су урадили медији."
Ова епизода о хаосу у пропагандној сфери била би поучна за Запад данас, кад би тамо било људи који би могли утицати на своју распомамљеност и механизам који функционише на том гориву. Не убијајте истину, јер тако убијате себе.
Стари Џон Лок, на чијем се разумевања света подигао модерни Запад, говорио је да је "најбољи начин да се дође до истине да гледамо ствари онаквима какве јесу, и да не закључујемо да су онакве каквима бисмо их волели замишљати или како смо научени од других да их замишљамо". После је Маргарет Тачер, која је иначе била лош ученик локовске промишљености, ипак знала: "Кад се двоумиш, реци истину".
У данашњем западном свету истина и објективност су непожељни. Потпуно непожељни. Истоку, кад је био у таквом стању, на главу је пао Берлински зид. Запад сад, после Украјине, не може да се одлучи да ли ће да се потури под Зид плача у Јерусалиму или под Кинески зид.