Демократијо, и Американцу си тешка
Херберт Маркузе је 1934. суочен са успоном Хитлеровог Трећег рајха тврдио да ”либерализам и фашизам представљају две фазе (компетитивну и монополску) у развоју капитализма“. Маркузе је завршио у Америци и на трагу својих знања уочио настајање "човека једне димензије" (1964) на којем се не може подизати здрава демократија. Ударени су темељи Четвртом рајху
Шта ћемо сад? Света крава коју је Запад деценијама продаје свим народима по белом свету толико се обезбожила да је ни у Америци – не узимају пожељном.
Ових дана је објављено да истраживање Харвардског института за политику показује да 52 одсто младих људи "верује да је демократија у земљи или ’у невољи‘, или да је ’пропала‘". А само седам одсто сматра да је демократија у Сједињеним Државама "здрава".
Друга анкета показала је да "млади Американци не само да изражавају велики скептицизам према демократији, већ и сумњају да су Сједињене Државе морални пример свету".
Дуги процес одумирања демократије
Тако се и глобални извоз демократије angro, што је деценијама био прворазредни посао администрације у Вашингтону, убрзано своди на мучно гурање робе под капут све ређим купцима који више уопште нису сигурни да ће им то обезбедити политичко башкарење и легализовану пљачку сопственог народа – као надокнаду за увознички уговор. Зла судбина "велике идеје".
Али, несрећа никад не иде сама, народна је мудрост, те како се губи сјај демократије, опада и до јуче неупитна моћ долара. А онда и свега осталог.
Али нема ту места за чуђење као пред чудом над чудима. Овако нешто већ је виђено.
Херберт Маркузе је 1934. суочен са успоном Хитлеровог Трећег рајха тврдио да ”либерализам и фашизам представљају две фазе (компетитивну и монополску) у развоју капитализма“. Маркузе је завршио у Америци и на трагу својих знања уочио настајање "човека једне димензије" (1964) на којем се не може подизати здрава демократија. Ударени су темељи Четвртом рајху.
Општој халабуци која је у "либералном свету" пратила успон нацизма/фашизма двадесетих година тихо су се супротстављала сведочења озбиљних људи из тог времена кад се вајмарска демократија самоисцрпела и логично свалила у нацизам: Аустријанац/Немац Роберт Музил је иза пламена који је гутао немачки Рајхстаг (1933) уочио да су "слобода штампе, било ког изражавања, слобода савести, лично достојанство, слобода духа и тако даље, сви либерални темељи права укинути", али "то људе није много погодило".
И, ако сагледате контекст у коме се то десило, "то може изазвати наше најдубље разочарење, али правилније је извести закључак да све то што је уништено људима више није ни било нарочито важно". (Музил)
Кад мали човек уопште није важан
Ево нас са тим напоменама на крају првог квартала XXI века. Да не ширимо бескрајну причу о америчкој драми узећемо, за пример, цитат из опсервације Лиз Теохарис која је теолог из Презбитеријанске цркве и чије су речи умерене а опомена озбиљна:
"Данас је сваки други Американац или сиромашан, или га само једна лична криза дели од економске пропасти. Док се млађе генерације суочавају с будућношћу која често изгледа као ћорсокак, они с којима разговарам (као и старије особе) све снажније осећају да их је држава напустила."
”У тренутку кад републиканци (и неки демократи) тврде да не можемо себи приуштити опште здравство или пристојне наднице, војни буџет за 2023. износи 858 милијарди долара; поред тога, Пентагон и даље одржава 750 војних база широм света. Министарка финансија Џенет Јелен, која је прошле године рекла да би олакшавање студентског дуга уздрмало економију, прошле недеље је, без имало ироније, инсистирала на томе да Сједињене Државе 'извесно могу да поднесу два рата'."
”Милиони Американаца слушали су говор председника Бајдена по повратку из посете Израелу, тек друге током његовог мандата. Он је тада затражио од Конгреса да издвоји још 100 милијарди долара, углавном за америчку војну помоћ Израелу, Украјини и Тајвану (благослов за ратне профитере, произвођаче оружја, чији ће директори постати још богатији захваљујући новим уговорима)."
”Само годину дана пошто је Конгрес укинуо проширени порески кредит за децу, који је званично преполовио дечје сиромаштво, Бајденов говор означио је наставак заокрета од друштвено корисне политике ка даљем јачању похлепног мотора наше ратне економије…"
”Одлука да се наша економија у још већој мери организује око рата повући ће даљу милитаризацију домаће политике, с туробним последицама за сиромашне и оне с малим примањима. Велечасни Мартин Лутер Кинг Јр. назвао је такве кораке ’окрутном манипулацијом сиромашнима’; ту фразу је сковао у контексту осуде Вијетнамског рата касних 60-их година 20. века. Кинг је тада мислио на америчке војнике који се боре и гину у Вијетнаму, 'за богате и безбедне, док правимо пакао за сиромашне'."
Ко ће сад у таквом друштву веровати да живи у политичком систему који је „владавина народом, од народа, за народ“, како је обећавао Абрхам Линколн. Последњи који је важан у том систему је народ.
Немци би да забране најнародскију партију
То јесте мегапарадокс: етимолошки, демократија је изведена од грчких речи демос (народ) и кратеин (владати). Ипак, историја није историја идеја. Кад се идеја спусти у реалност она се модификује, али се на свим нивоима друштвене свести препознаје да је то – оно што смо обећали. И да радимо на томе да се то поправља.
Данас више нема ни трагова од потребе за народом.
Тако се ових дана у "демократској Немачкој" размишља о забрани Алтернативе за Немачку (АфД). Алтернатива је партија која је настала 2013. Наравно, то што је настала није проблем за немачку демократију, али јесте што је изненада постала изузетно успешна.
Елем, сад се размишља о њеној забрани јер је "све радикалнија и успешнија"! А у источним покрајинама већ је најпопуларнија партија. Сад нас "Шпигл" обавештава да се поставља питање – да ли је забрана "екстремиста" једино решење за спречавање њиховог успеха?
Опасна тачка су избори у источној покрајини Тирингији у септембру 2024. Уколико Зелени и Слободне демократе (ФДП), иначе чланице владајуће коалиције на савезном нивоу, буду испод цензуса од пет одсто, а АфД буде освојио 40 одсто, та "десничарска партија" могла би да освоји апсолутну већину у регионалном парламенту и самостално формира владу.
Опасно је, јер би Бјорк Хеке вероватно постао премијер Тирингије, а Савезна канцеларија за заштиту устава класификује га као "десног екстремисту", који позива на "потпуни преокрет у политици сећања" (на Други светски рат) и који у "националсоцијалистичком жаргону остале партије назива дегенерисаним".
Ту се враћамо на почетак ове наше приче – да ли је демократија, таква каква је, логично функционисала да би дала исти/сличан резултат као и тридесетих година. Има ту разлике.
Вајмарска Немачка се копрцала на посредну угроженост државног суверенитета и националног идентитета (репарације, притисак победника, подстицање хаоса), ова Савезна Република је директно окупирана земља којој окупатор (од пада Берлинског зида само САД) октроише демократију и све демократске механизме. Телефон канцеларке Меркел, наследнице великог Бизмарка, америчке службе су прислушкивале 24 сата дневно.
Буђење народа је ту историјски неизбежно. А не би га било само да је прорадио "мелтинг пот" ( амерички "котао за претапање" различитих народа у хармоничну целину са заједничком културом). Али тај котао у последњој трећини прошлог века не функционише ни у вашингтонској империји.
Ако само седам одсто људи на којима свет остаје верује да је демократија у САД (лидеру "демократског света") "здрава", колико ће оних којима је исти производ насилно извезен веровати у њега?
