Суверенизам у доба Мегалополиса

Прича почиње овако: пре последњих америчких председничких избора, а након предавања на коме сам једну дигресију посветио тези да подела између републиканаца и демократа у Америци може да се разуме и кроз поделу на два типа карактера (усмерени изнутра и усмерени другима), пришао ми је један студент. Имао је потребу да ми каже да сам трамповац, и то начин из кога сам могао да закључим да фаворизује демократе. Одговорио сам му да ми живимо у Србији, а не у Америци, и да, према томе, његова опаска нема никаквог смисла. Узвратио ми је реченицом: ја желим да будем део Запада из чега сам могао да закључим да се он осећа као странац у сопственој земљи.

Те његове реченице сам се сетио недавно, када сам на једној друштвеној мрежи видео расправу у којој је извесна особа, као опште познату истину, написала да Србија није способна да се самостално брине о себи, те да је потребно да неко споља управља њом. Као гест сопствене "толеранције", та особа је оставила отворену могућност да то буде Америка или Кина.

Све ме је то опет подсетило на трећу причу о једном новосадском таксисти који ме је својевремено убеђивао да Србијом треба да управљају Норвежани. (Жеља му се делимично испунила, бар када је у питању ЕПС).

Ова три примера указују на исти феномен: људи се привидно добровољно одричу свог колективног/националног идентитета, сматрајући га или непостојећим или инфериорним, и тако постају празне биочестице, сведене само на пуку биолошку егзистенцију. На први поглед, неко би казао да су сва три јунака ове приче "грађани" односно индивидуе које живе слободно по страни од било каквог колективног идентитета. Међутим, као што видимо, такав "грађанин" једноставно не постоји – ови људи су биочестице, које су одмах пожуриле да колективни идентитет кога су се одрекле, замене неким другим, моћнијим колективним идентитетом ("Запад", "Америка", "Кина", "Норвешка") коме очигледно желе беспоговорно да служе. Збир тих биочестица чини биомасу, која замењује некадашњи народ одређен националним идентитетом.

Пошто се све три приче дешавају у Србији, читаоцу неће бити тешко да у њима препозна учинке дуготрајног процеса "промене свести" народа, процеса кога ни једна од партијских структура које су до сада била на власти у овој земљи, није системски довела у питање. Циљ овог процеса је да људе претворе у празне биочестице које се "добровољно" стављају на располагање Мегалополису.

Као један од моћних инструмената уништавања достојанства националног идентитета јесте опште усвојена опозиција глобално/локално. Површно разумевање ове опозиције гласи отприлике овако: глобално је оно што има вредност у целом свету, а локално само у једном малом делу тог света. Глобално је дакле, вредније од оног локалног.

Међутим, у стварности, глобално указује на центар/центре (Мегалополиса) у којима се, захваљујући економској и војној моћи, одређује шта ће да буде вредно, а шта безвредно на територији која је под контролом те моћи, док "локалцима" (некадашњим народима) на тим територијама (некадашњим државама) преостаје само да беспоговорно прихвате вредности које су одређене у центру. Преведено на српски: у српској култури би највише вредело оно што је добило потврду споља, док би све остало, лишено те потврде или жига "квалитета", било третирано као инфериорно односно "локално".

Зато и не треба да нас чуди што у Србији постоји једна група читалаца која не чита домаћу књижевност, већ само "светску"/глобалну, или чита само оно што је у књижевности на српском језику "глобално". То је консеквенца чињенице да смо допустили да се "национално" претвори у "локално", а разлика између "националног" и "локалног" је огромна. Национална култура поседује достојанство зато што може да буде схваћена као један од центара (у множини) из којих се сагледава свет у целини (као што  су свет из те националне позиције сагледавали Андрић, Црњански, Пекић, Киш или Павић). Насупрот томе, локално баш зато што је локално, никада не може да буде никакав центар, већ само периферија неког центра, која гравитира ка њему и која га непрекидно моли да је призна као његов део, односно као "део света".

Слично опозицији глобално/локално, само на личном, психолошком плану, функционише позната life coach максима "следи своје снове". На први поглед, она нас мотивише да уложимо напоре да досегнемо неки унапред постављени циљ ("сан"), али нам истовремено, сугерише да такви, какви јесмо, без тог спољашњег "сна", немамо никакву вредност. Зато се и дешава да ова максима производи толико пуно несрећних људи, јер сањајући углавном исто (да буду "успешни" = славни и богати), они завршавају негде између тог недосањеног сна и своје полазне позиције коју виде само као нешто инфериорно и "губитничко". А не мора да буде тако: и хришћанска концепција човека (начињеног по лицу Господа) и античка која од човека тражи да спозна самога себе (као што пише у храму Аполона у Делфима) полазе од тога да човек, такав какав јесте, већ јесте вредност, која може да се увећа самопонирањем, а не напуштањем себе и кретањем ка "сновима".

У ствари, у опозицији глобално/локално, и у фрази "следи своје снове" налазимо исти мотив антихуманистичког расредиштења човека, који нас учи отприлике ово: да бисмо нешто вредели, морамо да будемо део нечега; у супротном, ту где јесмо, и такви какви јесмо, потпуно смо безвредни.

О томе на шифровани начин говори и учени хиперглобалиста Жак Атали, описујући нови капитализам у коме се "главна потражња не би односила на набавку предмета, већ на то да се буде у току ствари; главна понуда не би садржавала средства за поседовање, него средства за припадање; културни капитализам, капитализам мрежа."  

Укратко речено: хуманизам претпоставља да је сваки човек вредан по себи, јер не може бити сведен на неког другог човека или људску врсту – он је суштина суштог, како би казао Жарко Видовић. Антихуманистички Мегалополис (Атали) се упире да нас увери да то што јесмо (лично и колективно) и што нас разликује од других (преко онога што јесмо, или што поседујемо) нема никакву вредност, те да смо само празне, безвредне биочестице која плутају усамљене по свету.

Једини начин да таква биочестица преживи јесте да буде "у току ствари" (односно да покорно опонаша глобалне трендове) и тако заслужи да буде део мреже (капитала); дакле, не део неке државе или неког другог колективног идентитета, већ само део мреже, у чијем управљању неће учестовати, али који ће је за покорност наградити правом да преживи.

Аталијева шифровано представљена рачуница важила је до недавно, или се тако бар чинило. Сада је очигледно да више не важи: ако се Данска, која је покорни део мреже зване НАТО и Европска унија, суочава са чињеницом да управљач мреже жели да јој одузме део територије, без обзира на њену покорност, онда се ова земља али и све друге земље суочавају са чињеницом да покорност и пристајање да самонегирањем постанемо део неке мреже, није више гарант преживљавања. Покорност је излапела. Наступа време геополитичког канибализма, где ни територије које номинално припадају истој "цивилизацији" нису више сигурне да неће на неки начин бити поједене.

Јасно је да одговор на питање националног, али и личног опстанка човека као човека није више у покорности, већ у суверенизму, односно слободи од Мегалополиса. Али слободан може да буде само народ, а не биомаса, и само личност, али не и биочестица.  

Наиме, народ је одређен националним идентитетом и он тежи да свој живот уреди у складу са тим идентитетом и савременим околностима у којима тај идентитет треба да опстане; народ дакле, тражи слободу и суверенитет. Та права нису само легална и легитимна: она су и праведна. Насупрот народу, биомаса нема никакав идентитет, она је празнина, па зато и не може да тежи слободи и суверенитету – јер нема шта да буде слободно и суверено – већ само очајнички и панично жели да самонегирањем, постане део нечега већег и јачег.

Ако у Србији још увек постоји нека политичка снага или воља за опстанком, који се не би свео на инфлацију покорности у време када покорност сваким даном све мање вреди, онда би она морала да се окрене суверенизму. Међутим, управо процес претварања људи у биочестице, а народа у биомасу, који је већ деценијама на делу у Србији, поставља питање ко овде још увек може да буде суверен? Суверенитет почиње од грађанске и народне храбрости, што значи од спремности да се изађе на улице без политичке и медијске подршке Мегалополиса. Суверенитет почиње од ношења државне заставе, а не ношењем туђе, којој се препоручујемо на покорност.

У којој мери је Србија спремна да покаже такву врсту храбрости, показаће време и способност суверениста да раде, из дана у дан, на стварању атмосфере у којој ће тако нешто бити могуће.