У јавности и даље постоји расправа о томе да ли је Трамп симбол промене или изневерене наде у промену.
По мом мишљењу, Трамп је већ донео значајне промене, само је важно разумети какав је њихов смисао и какве су њихове последице. Кључна ствар, за сада, јесте Трампова одлука да се у Америци признају само биолошки полови (мушки и женски) чиме је de facto укинуо концепт "рода" као друштвене конструкције на основу које су мушкарци и жене сами могли да одреде свој род независно од своје мушке или женске биолошке основе.
На први поглед ово не делује баш спектакуларно, али јесте ако човек зна који су политички разлози довели до настанка концепта "рода".
Наиме, у питању је одлука америчке елите/олигархије, из седамдесетих година прошлог века, да се хомогена скупина људи под именом Американци – која је пре тога у форми "мелтинг пота" усисала у себе различите идентитете – поново раситни на различите субнационалне идентитете.
Ови идентитети настају редуковањем појединаца на њихову различиту боју коже, различиту сексуалну оријентацију (хетеросексуалци/хомосексуалци) те различит "род", чиме се Америка претвара у заједницу мањина које спаја само мржња према белом мушкарцу хришћанину и хетеросексуалцу који је проглашен за тлачитеља свих ових мањинских група. Положај припадника мањинских група би се онда одређивао кроз програм тзв. "различитости, једнакости и инклузије" (DEI), који укида концепт меритократије (владавине најспособнијих/најзаслужнијих) у име идентитетских квота: примера ради, компаније нису могле запошљавају најкомпетентније особе за одређени посао, већ особа који репрезентују одређене "мањински идентитете", док би неки други "идентитети" били унапред искључени.
Најкраће речено: идентитет је замењивао компетенцију/ знање/способност.
Сада се читалац вероватно пита зашто је олигархија донела одлуку да фрагментаризује амерички и сваки други народ? Одговор је једноставан: крајем седамдесетих, са отварањем Кине, и стагнацијом СССР-а, постаје јасно да тзв. "Запад" побеђује у Хладном рату, што значи да олигархија више не мора да брине о благостању народа (како би парирала комунистичком погледу на свет) које кошта, већ може да највећи степен економске и политичке моћи зграби за себе.
Тако настаје оно што је Кристофер Лаш назвао побуном елите.
Елита напушта национални идентитет и јача међусобне, транснационалне везе како би дошла до богатства и политичке моћи коју не би морала више да дели са својим народима. Да се народи не би побунили против побуњене елите, она их је дехомогенизовала, што значи раситнила на "мањинске идентитете", те укинула сваку перспективу сагледавања света која третира као проблем чињеницу да мањина располаже све већом економском и политичком моћи, а већина постаје све сиромашнија и све више политички немоћна.
На тај начин елита је демонтирала некадашње државе некадашњег Запада, које су се од комунистичког интернационализма браниле концептом "државе благостања" и националним идентитетом, да би од њих направила пост-класна, пост-индустријска, пост-хришћанска, пост-национална друштва у којима људи постају пацификоване биочестице које припадају флуидним, међусобно посвађаним мањинским идентитетима, равноправно загледаним у свој пупак (да ли сам ја мушкарац? да ли сам ја жена? да ли сам ја мачка? да ли сам ја X? да ли сам ја alien?која је моја траума? како да стекнем још неку?).
Процес демонтирања националне државе и претварања човека у биочестицу, назвао сам Мегалополисом.
Концепт Мегалополиса постоји зато да би једна врло мала скупина људи (олигарха) преко својих нешто бројнијих техничара ("бафер зоне") могла да неометано влада јако великом групом људи.
Да би се ова намера остварила, већину треба пацификовати, односно треба их не само одвојити од моћи/знања, већ их треба онемогућити да стварају било какву моћ. То је и разумљиво: ако неко заузима одређену позицију у некој институцији или друштву само зато што је припадник неке "мањине", од те особе не можете очекивати да ће своју функцију да извршава онако ефикасно и успешно као особа која је ту позицију заслужила својим способностима.
Овај концепт функционише несметано све док спољашње елите, које изворно не припадају Мегалополису, пристају да продају своје државе и народе да би саме добиле неко место за столом олигархије која контролише Мегалополис. Тада се њихови народи пацификују у већој или мањој мери, као што је то био случај са некадашњим народима Мегалополиса.
Проблем настаје када се појави нека спољашња елита која то не жели да пацификује и прода свој народ. Тада настаје нова велика сила (Кина) или група у повезаних држава (БРИКС) који постепено надмашују економску и политичку моћ Мегалополиса.
То се дешава зато што Мегалополис није направљен да се бори за моћ против неке спољашње силе или сила, већ само зато да задржи моћ олигархије у односу на њен некадашњи народ, уз претпоставку да не постоји било какав спољашњи непријатељ који би ту олигархију могао да угрози. Концепт Мегалополиса је, дакле, плод униполарног света у коме релацију народа против спољашњег непријатеља, замењује борба отуђене олигархије против унутрашњег непријатеља – сопственог народа.
Из овог контекста постаје јасно колико је далекосежна одлука Трампа да Американцима дозволи да буду само мушкарци или жене – она је први корак у ре-американизацији Америке, односно укидању Мегалополиса, јер поново хомогенизује америчко друштво. Тако нешто Трамп не би могао да уради без консензуса Републиканаца и једног значајног дела Демократске странке, који је схватио да се Кини (и БРИКС-у у целини) не могу супротставити биочестице који умишљају да су мачке, него способни и образовани Американци и Американке.
То доказује и чињеница да Трампова одлука није изазвала готово никакву политичку контра-реакцију. Напротив, значајан део моћних мултинационалних компанија попут "Боинга", "Волмарта", "Мете", "Амазона" и још понеке, одустао је од DEI концепта који привилегује запошљавање различитих родних идентитета, чиме су практично подржали Трампову одлуку, док компанија "Дизни", која је са "Нетфликсом" до сада била глави промотер DEI концепта у својим производима, шаље сигнале да ће се од њега дистанцирати.
Све то показује да Трамп данас, за разлику од 2016. године, има подршку у ре-американизацији Америке и борби против Мегалополиса, а јасно је и зашто је то тако – зато што Мегалополис не може да парира Кини, док би Америка то могла (тако верује Трамп и онај део Демократске странке који га је подржао).
У истом контексту треба разумети и Трампове аспирације према Гренланду, Канади и Панамском каналу. Када су први пут изречене, оне су деловале као неки геополитички вицеви, јер се сматрало да су те аспирације не само неостварљиве, већ и непотребне.
Узмимо, на пример, Гренланд.
Зашто рецимо, тражити Гренланд од Данске, када би Данска, као послушни члан НАТО пакта пристала на сваку геополитичку или економску жељу Америке у вези са тим острвом?
Проблем је управо у томе што је оквир тог пристајања НАТО пакт, а то значи војна организација која није у потпуности компатибилна са Трамповим процесом ре-американизације. Додуше Америка управља НАТО пактом – ако се изузме стална опасност од црногорског, хрватског или данског вета – али исто тако и НАТО пакт управља њом, у смислу да неки ратови НАТО пакта не морају да буду и амерички ратови, а испада да јесу.
Пре свега, мислим на рат са Русијом на територији Украјине. За НАТО је то био логички наставак ширења на исток, из доба униполарног света (дакле Мегалополиса), али за Америку то сада може бити само слепа улица које спречава окрет ка Пацифику (према Кини) и већи маневарски простор у односима са Русијом који би могао да јој буде од значаја у суочавању са Кином.
Наравно, Трамп неће распустити НАТО – ко још може да се добровољно одрекне услуга моћне данске и норвешке армије – али може да га на нивоу нарације помери у сенку, тако што ће успешно анектирати Гренланд и Панамски канал, што у оквиру нарације America first (односно ре-американизације Америке) може да амортизује склапање (неуспешног) мира у Украјини што би у крајњем случају био пораз НАТО-а, а не нове, Трампове Америке.
Дакле, Гренланд и Панамски канал или чак и Канада, јесу Трампови адути у потенцијалном извлачењу из Украјине, јер се помоћу њих на историјској али и на дневнополитичкој равни, бришу чињенице да Украјина више значи Русији, него Америци, па је према томе на геополитичкој аукцији спремна да плати више него Америка.
Једноставније речено: ако анектира Гренланд, Трамп ће бити запамћен по томе, а не по, примера ради, подели Украјине, на руски део, бафер зону и ЕУ део, док ће НАТО закочити своје ширење на исток, налазећи сврху у томе да постане крава музара за амерички војни комплекс – зато Трамп и тражи повећање буџета за одбрану европских НАТО "савезника" – пошто и ти добри људи из војноиндустријског комплекса морају од нечега да се прехране у сушним годинама када се не бомбардује Србија или нека друга "недемократска" држава.
Трамп је дакле, већ направио једну велику промену: покренуо је процес ре-американизације (ре-суверенизације) Америке и укидања Мегалополиса. То је доказ да је америчка олигархија очигледно признала да је униполарни тренутак прошао, да је свет постао мултиполаран и да елита мора поново да постане, у неку руку, "национална".
Међутим, Трамп очигледно не пристаје да се мултиполарност схвати као стање равнотеже у коме су подељене зоне интереса (тзв. нова Јалта) већ као доба вишеслојног рата за глобалну хегемонију – то је оно што није никаква новина. Трамп је схватио да рат захтева да се пацификоване биочестице поново претворе у Американце и Американке, односно у народ, коме ће елита морати да препусти неки део економског колача, како би испунила смислом MAGA идеју, односно идеју Америке која побеђује своје геополитичке противнике и поново постаје велика.
Без обзира на то да ли ће Трамп и америчка олигархија успети у том циљу или не – Маркс с почетка 18. бримера Луја Бонапартеа би се Трампу смејао, имајући у виду Рузвелта – извесно је да ће ускоро у свету настати једна нова подела: то је подела на народе који су суверени, (односно народе који теже да остваре максималан степен суверености) и масе биочестица, који нису суверене, па према томе нису више народи, већ затечена популација на некој територији, о чијој се судбини нема разлога превише бринути, јер ни они сами на брину о њој.
Судбина тих биочестица је ограничена у времену, јер територија коју испуњавају биочестице и елита одвојена од тих биочестица – то нам показује судбина Мегалополиса – не може да се супротстави државама у којима живе народи и елита која је са њима повезана.
То је контекст у коме треба посматрати данашњу Србију: уколико се ускоро у овој некада поносној земљи не започне процес ресуверенизације, по свој прилици она у средњем року неће више имати снаге да постоји.