Недавно сам се нашао поред једног фенси ресторана у Новом Саду. Док сам чекао превоз за Суботицу, посматрао сам како се на оближњем семафору зауставља хорда возила. Међу њима је било и неколико луксузних аутомобила српских регистрација. У њима су седели мушкарци и жене који су били обучени врло модерно и, рекао бих, скупо. По блазираном изразу њиховог лица, рекло би се да им је омиљени поглед онај на огледало и да су веома задовољни сопственим животима – ако ни због чега другог, онда зато што имају нешто што 90 одсто осталих Срба немају (односно, њихова крава је жива, док је комшији цркла).
Ова сцена се догодила између два симболички битна догађаја: претходи јој пораз наших кошаркаша од кошаркашке велесиле под именом Финска (јер нисмо успели/желели/могли да нашу репрезентацију изолујемо од дневне политике), а после ње се догодио пораз наше фудбалске репрезентације од Албаније (којој у две утакмице нисмо успели да дамо ни један једини гол).
Разуме се, спорт није најважнија ствар на свету, али није ни најмање битна: спорт је огледало државе и степена њене конкурентности у светским оквирима и зато на свакој олимпијади присуствујемо ратовима између Америке и Кине.
Постали смо, дакле, сведоци једног парадокса: Србија се "изнутра", богати и "јача"; Партизан и Звезда у кошарци, као и Звезда у фудбалу, никада нису имали веће буџете; шопинг-молови се отварају, "Београд на води" метастазира, средња класа све више путује у иностранство, живот постаје удобнији и комфорнији. Међутим, Србија "споља" никада није била слабија и безначајнија: рутински окрећемо главу од чињенице да и бесни пси на Косову и Метохији имају бољи третман од Срба, а да се Босна и Херцеговина под колонијалном управом све више унитаризује, како би у коначници, од тамошњих Срба остало исто оно што је остало до Срба у Хрватској (и у смислу броја и у смислу менталне структуре).
Чињеницу да Србија нема моћ да у Србији штампа национални пакет уџбеника код српског издавача, доживљавамо као нормалну ствар, дакле, као пораз од Финске или Албаније у било чему.
Како смо дошли до тога да истовремено "јачамо" као појединци и нестајемо као народ (и демографски и политички).
Одговор на ово питање, наравно, полази од Видовдана, односно Косовског завета. Сећате се, својевремено су нам говорили како треба да се одрекнемо прошлости да бисмо ступили у тзв. светлу будућност. Симбол те "светле будућности" било је чланство у ЕУ. Пошто још нисмо постали чланови овог друштва, а извесно је и да нећемо скоро (јер, објективно речено, ЕУ нема потребе да промовише у члана једну колонију), некима изгледа као да се још увек нисмо ослободили те прошлости (дакле, Завета). Међутим, истина је да јесмо – Завет је данас плусквамперфекат (давно прошло време) за велики број Срба.
Ова Србија, у којој живимо, јесте Србија без Завета, што значи да један велики број људи нема у свести нити Завет, нити његово значење. (Примера ради, то нема у свести и један мој студент који већ два испитна рока упорно не зна ко је написао песму На Гази Местану; то његово незнање није само трагедија само по себи, већ и зато што је мој кабинет једно од ретких места у овој земљи на коме за то незнање неће добити – похвалу).
Шта је Косовски Завет? Шта се крије у његовим шифрама попут "царства небеског" или у максими: "боља нам је смрт у подвигу, него живот у стиду"? Шта то уопште значи?
Тумачења је пуно, а мени је најмилије оно по коме нас Завет заветује да свој живот посветимо нечему што је веће од нас самих, редукованих на збир биолошких/физиолошких нагона који почињу нашим рођењем, а завршавају се нашом смрћу. То нешто више (зато "небеско царство") није само лично већ и колективно: то је освета Косова, односно реконкиста у терминима шпанске историје и њиховог односа према Маварима који су запосели Андалузију.
Завет који је од свакога од нас, у прошлости, тражио нешто више од голог преживљавања и личног богаћења, постао је предање које је одредило наш национални идентитет, захваљујући усменој, народној епици и Српској православној цркви, институцији која је, уз мрежу анонимних народних певача, била ко-аутор Завета.
Она то није постала случајно, већ зато што православље од човека, по природи ствари, тражи нешто више од онога у се, за се, и подасе. (Те чињенице требало би да буду свесни колико мирјани, толико и свештенство). Завет је, дакле, захтев да будемо нешто више од животиње. Присећајући се Ничеових разматрања о историји, можемо да кажемо да је Завет оно историјско знање које има смисла, јер нас чини делотворним у садашњости.
Однос према Завету је одређен достојанством. Бити достојанствен, значи бити достојан величине и значаја нечега што наслеђујеш. Без тог достојанства, Завет је само део монументална прошлости која нема везе са садашњицом. Сваки човек или генерација која наслеђује нешто велико, мора да у себи изгради осећај достојанства. Са тим проблемом сусрео се и Милан Ракић (српски песник и дипломата, а једно време и конзул у Приштини која је тада била део Отоманске империје) када је 1906. године у песми На Гази Местану написао следеће стихове:
Данас нама кажу, деци овог века
Да смо недостојни историје наше (...)
Ракић је не само песмом, већ и делом доказао, да су, и он сам, као и његова генерација, ипак били достојни Завета. На почетку Првог балканског рата, 1912. године Ракић је својевољно прешао из дипломатије у добровољце, да би са својом јединицом стигао до Гази Местана. Било је то време када су одрасли људи у Србији плакали не зато што су били мобилисани, већ зато што из различитих разлога нису могли да буду мобилисани. Народ је очигледно био достојан Завета и никога није мрзео – ни самог себе, али ни своје непријатеље.
Српски национални идентитет је обликован Заветом и елементима који су са њим у вези. Пропагандисти најнижег нивоа, које ће, колико сутра, заменити вештачка интелигенција, дресирају нас да поверујемо да су то тзв. реликти прошлости којих треба да се ослободимо, а прећуткују нам се да одрицање од њих значи и одрицање од статуса народа.
Међутим, када пропагандно ђубре заменимо озбиљним научним радовима, видећемо да, примера ради, Хантингтон међу народе са заветним идентитетом убраја и Србе, док Лиотар у свом Постмодерном стању, објашњавајући наративно знања које се преноси са колена на колено, спомиње Вука Стефановића Караџића и нашу усмену књижевност.
Завет и епика нису, дакле, никакви "реликти" прошлости већ наши интелектуални брендови – оно по чему нас познају и људи који нису стручњаци за славистику. Ако се од њих "ослободимо", од нас неће остати ништа. Наиме, ни Хантингтон ни Лиотар не знају ни за какву тзв. "другу Србију" – то би за њих било нижеразредно пропагандно смеће, са којим не би желели да прљају руке.
Међутим, тим пропагандним смећем баве се неки медиокритети у земљи и у свету, по задатку, па је зато процес промене свести усмерен директно на наше брендове. Када је у питању епика, примера ради, немачки слависта Ролф Дитер Клуге, "саветује" нам да је избацимо са универзитета, називајући је превазиђеном. Како да не! (За овај податак захваљујем колеги Борису Булатовићу, аутору важне књиге Оклеветана књижевност).
Заветна природа нашег идентитета брише се, опет, преко система државних празника. Међу њима се, наравно, не налази Видовдан, али је зато ту чувени "Дан потписивања примирја у Првом светском рату", који за нас има отприлике исто онолику важност колико и исход националног првенства у рагбију у држави Фиџи.
Ситуација није много другачија ни са осталим секуларним државним празницима, па тако данас Србија практично нема државни празник који може да емитује неку емоцију & понос. Уместо да нас споје са традицијом, која може да нас мотивише за дело у садашњости, нашим празницима упадљиво недостаје моћ да било кога мотивишу за било шта друго, осим евентуално, за спајање викенда.
Уместо Завета, нама се данас нуди колонијална нарација.
Она се састоји од две компоненте: прву одређује толико пута понављања реченица да ЕУ нема алтернативу. Ова реченица ствара слику света у којој је интерес Србије подређен интересу ЕУ. Ако је тако, онда је савршено легитимно не само радити за ЕУ и њене компаније, него радити за ЕУ, а против Србије, будући са Србија у реченици ЕУ нема алтернативу, уопште не завређује било какво поштовање, јер се и не спомиње.
Примера ради, ако је са геополитичке тачке гледишта потпуно нормално и савршено логично да ЕУ слаби Србију стварањем тзв. "војвођанског" идентитета – како би тако ослабљења у некој промењеној геополитичкој ситуацији Србија ипак била онемогућена да води суверену политику – онда ова колонијална нарација укида било какав ослонац за свакога ко жели да се бори против стварања тог "идентитета", јер би то значило да се тај неко бори против ЕУ, односно да је српски "клерофашиста", "нацош" и тако даље. (По истој логици, то су и сви они који се с правом боре против копања литијума и еколошке катастрофе у најави)
Друга компонента је и даље жива нарација о српској кривици у којој се Хаг увек некако претвори у Нинберг, после чега заиста више није важно да ли ћете да кажете да је "хашка истина" селективна и политички мотивисана или не. То је исто као када бисте одмах након што сте се оженили, почели да опањкавате своју супругу. Нормалан и озбиљан човек би прекинуо те ваше глупости, па би вас запитао: ако је таква, зашто си је онда уопште и оженио? То важи и за "хашку истину": ако је суд такав, зашто прихваташ/понављаш његову "истину" о Србима.
Смисао кривице која се признаје, (без обзира на њене касније алиби-релативизације) јесте да поништи осећање достојанства које од нас тражи Косовски завет, како бисмо тај Завет уопште могли да наследимо. Срби који се осећају кривима и воле да о томе добошаре, не само да нису достојни Завета, већ нису достојни чак ни тога да се третирају равноправно са другим народима.
Наиме, када неко призна да је крив у друштву оних који то никако не признају, без обзира на белоданост злочина који су починили, онда ту особу њена кривица чини инфериорним у односу на друге. Услед те признате инфериорности, она и заслужује да јој се пресуђује на основу тзв. двоструких аршина: што је допуштено супериорним другима (Јупитеру) није допушено инфериорном волу.
Пошто не постоји ни један разлог да ту инфериорност издржи, овај ће човек свој национални идентитет напустити и тиме, de facto, наставити & оправдати све злочине који су почињени над народом коме је некада припадао.
Као замена за национални идентитет у Србији, појављује се, између осталог, и корпоративни идентитет. Разуме се, није проблем у томе што људи раде за стране корпорације у Србији. То само по себи не значи ништа и ја знам много људи који су и поред те чињенице, патриоте.
Проблем настаје када људи, услед недостојности да наследе Завет, почињу да граде свој лични, али и колективни идентитет на темељу корпорација. Човек почиње да осећа понос и достојанство због тога што је делић неке глобалне корпорације, било зато што је у њој запослен, било зато што је приуштио неку честицу тог корпоративног бренда (патике, фармерице, кошуљу, сат, мобилни телефон, аутомобил, егзотично путовање).
Колективно, ови људи не значи ништа, зато што у слици света неке међународне корпорације, запослени (као и потрошачи) нису ништа више од бројева којима се непрекидно мери степен исплативости, односно, да ли је и колико њихов output већи од њиховог inputa.
Преображај припадника народа у анонимне корпоративне бројке разлог је зашто је конкурентност Србије у односу на друге државе толико опала: немамо више осећање националног достојанства, немамо осећања колективног поноса, а самим тим, немамо више ни инат уз помоћ кога смо знали да победимо и боље од себе, када је то било потребно. Уместо поноса, уста су нам пуна "реалности", дакле, кукавичких алибија.
Другим народима, чија је симболичка тежина и политичка моћ објективно много мања од наше, тај национални понос се и извесном смислу и дозвољава, јер је у складу са геополитичким Drang nach Osten интересима. Пошто ми нисмо нити мали народ, нити шака јада, нама је осећање националног поноса забрањено. Уместо Завета, остао нам је само (безлични) корпоративни идентитет – који нема алтернативу.
Иако га корпорација храни, негује, обезбеђује му, преко зараде, могућност да прибави себи неке ствари, па тако и комфорно или релативно комфорно станиште, корпоративни човек остаје ипак само домаћа животиња. Она је ухрањена, али и потпуно немоћна.
Она није у стању да се заштити против корпорације, или било које друге организоване групе, нити као јединка, нити као део крда/чопора. (Као што то нису у стању, рецимо, ни свиње у обору, било као појединци, било као тов у целини)
Наиме, укидањем Завета, укинули смо и било шта што би појединачног човека навело да мисли изнад својих личних, физиолошких нагона, што значи у хоризонту колектива, његове етике и његове борбе за опстанак. Последица: када корпорација у некој забити отпусти 10.000 људи, они који су остали, осећају само захвалност или срећу што и сами нису отпуштени – судбина отпуштених их уопште не занима. Тако треба и гледати и на однос према за судбини Срба на Косову или у Републици Српској – већина људи према њима гаји осећање угојене равнодушности.
За крај, да одам и дужно поштовање човеку из чије сам реченице позајмио метафору "домаће животиње". Тај човек се зове Ернст Јингер, а поменута реченица из његовог есеја Одметник гласи овако: "Сваки комфор мора да се плати. Ситуација домаће животиње повлачи са собом ситуацију животиње за клање." Мој одметничко-заветни текст, настао је из ове реченице.