Филм Годишњица (Anniversary) из 2025. године неће бити упамћен као уметничко дело. Ништа зато: филмови се више и не снимају да би постали уметност. Уместо тога, праве се из пропагандних разлога. Тако долазимо до једног малог али слатког парадокса: нико вас не присиљава да погледате овај филм, што је комплимент вашој слободној вољи, али ту исту слободу воље нећете имати када је у питању будућност која вам је у овом филму намењена.
Што добијеш на мосту, изгубиш на ћуприји.
Ево кратког садржаја: на почетку филма, уз идиличну музику, упознајемо породицу Тејлор, коју чине, овим редом појављивања: мајка, универзитетски професор и "независни" интелектуалац (наводно) удаљена од сваког екстремизма, њен толерантни муж и власник ресторана, најмлађа ћерка посвећена природним наукама, а затим и старије ћерке – прва, селебрити "либерална" stand up комичарка хомосексуалне оријентације, и друга, адвокатица за еколошко право које обнаша заједно са мужем Афроамериканцем (разуме се, без деце).
Дакле, овде се све одвија по правилима службе, што је термин познат људима које је закачило служење војске у ЈНА или ВЈ (спадам у ту категорију популације): пред нама је једна узорна либерална породица (која гласа за "демократе").
Затим се у филму појављује мање идиличан део породице, а то је, разуме се, син (видно одељен од својих успешних/перспективних сестара) који је неуспешни писац и неуспешан човек. Поред тога, он је и уплашен пред ауторитетом мајке, због своје девојке, која је, као студенткиња, дошла у клинч са његовом мајком након што је написала текст антидемократске провинијенције.
У даљем току филма, показује се да поменута девојка потиче са Средњег запада (што је шифра за "републиканце"), да пише књигу под насловом Промена у којој "америчку демократију" жели да замени "америчким националним јединством" и све то уз помоћ једне мултинационалне компаније (а пошто се не спомињу друге, та једна симболизује све у целини).
Док сам заједно са супругом гледао филм, зачудило ме је како је девојка "републиканка" скромна, повучена и нимало милитантна, док је породица Тејлор (изузимајући њеног дечка и његовог оца) напада више или мање отворено.
Правила (пропагандне) службе у "либералном" Холивуду би налагала да ситуација буде управо супротна. Помислио сам да би овако симпатије гледалаца могле да се окрену на страну девојке, посебно када напади Тејлорица не застају ни пред фактом да је девојка трудна и да носи близанце. Супруга ме је негде после трећина филма питала: "Није ваљда да гледамо републикански пропагандни филм?" Одговорио сам: "Ако се нешто не промени до краја филма – да."
Ни мени ни њој се та идеја није превише допала: пропаганда је, ипак, пропаганда.
Разуме се, нешто се променило.
Негде на овом месту, филм прелази у пројекцију најцрње будућности у којој долази до промене власти: "уједињена" Америка замењује "демократску" Америку.
Према очекивањима, та нова Америка лагано постаје тоталитарна и породица Тејлор се распада: радикална комичарка постаје жртва репресије и скрива се у страху за свој живот, најмлађа сестра постаје део побуне, а трећа сестра, еко-адвокатица, абортира, јер не жели да рађа децу у тоталитарном систему (мада, у ствари, не жели да их рађа уопште).
И то, наравно, није све: ресторан пропада, професорица бива избачена са колеџа, а њихов син прави каријеру у тоталитарном систему и понижава породицу, очигледно компензујући своје раније губитничке фрустрације.
При свему томе, девојка – "републиканка", сада мајка двоје деце, остаје на неки чудан начин блага и трпељива, понашајући се потпуно супротно од свог каријерног мужа, сина професорице, тако да у једном делу филма изгледа као да је и она, попут осталих чланова породице, постала његова жртва.
Међутим, у последњем и очекиваном обрту показаће се да је син професорке и поред активног учешћа у тоталитарном систему само наивна будала – дакле, оно што је био и на почетку филма – а да је девојка, бивша студенткиња његове мајке, све време из сенке планирала и спроводила свој "паклен план" а то је уништење идиличне "либералне" породице из љубоморе према њиховој срећи, повезаности, и свим осталим плусевима који се могу замислити.
Дакле, на крају филма јунаци су подељени на "позитивне" и "негативне": модели које треба опонашати (по мишљењу аутора филма) јесу радикално "либерална" комичарка и њена најмлађа сестра која изводи камиказа-напад на тоталитарни систем. Насупрот овим добрицама, налази се есенција зла коју представља побожно обучена девојка, интелектуалка и мајка двоје деце, која у савезништву са корпорацијом уништава "идеално-толерантну" (у преводу: "либералну") Америку.
На први поглед, за површног гледаоца, овај филм приказује будућност Америке ако "демократе" не свргну Трампа. Аутори филма су желели да видимо управо ту једноставну поделу између позитивних "демократа" и негативних "трамповаца". То је функција овог филма и зато је он снимљен.
Међутим, овај текст није настао да би се бавио очигледностима, већ оним што није толико очигледно, а ипак је присутно. Да бисмо то видели, треба заборавити на политичке етикете ("демократе"/ "републиканци") као што треба заборавити и на Трампа, па чак и на типичну воук поделу на метиљаве, смотане, глупе, наивне, поводљиве, хетеросексуалне мушкараца, и углавном снажне, паметне, бунтовне, способне жене (а такве су чак и онда када су покварене). Све ове наглашене очигледности само прикривају оно што је најстрашније у овом филму, а то је слика друге будућности која се промаља иза оне прве коју су аутори желели да учине очигледном.
Желите ли да видите ту скривену будућност?
У том случају, поставите себи једно једноставно питање: шта можете да очекујете када је у питању ваш живот и животи ваших најмилијих од политичког ентитета (ја га зовем Мегалополис) који производи приче у којима је мајка двоје деце симбол зла, а зла је и жеља за децом, уопште?
Повежите то онда са "либералним" академским идејама о постнаталном абортусу (у преводу легализацији ликвидирања беба) и са "либерализацијом" свих облика еутаназије (у преводу: легализација убиства човека) и видећете да ентитет, који је творац овог филма, гаји неподношљиву мржњу према идеји рађања човека и животу човека уопште, те да улаже знатне интелектуалне и материјалне ресурсе да створи нарације и законске оквире (сада сам се баш стилски уозбиљио) којима би то укидање живота охрабрио и дозволио.
То нема никакве везе са политичким налепницама као што су "демократе" и "републиканци" већ са разликом између базичног хуманизма (без обзира да ли у њему видите, у нашем случају, православне корене или не) те, на супротној страни, претећег антихуманизма, који рађање човека и сам живот човека третира као зло кога се треба решити.
То је прва ствар.
Друга ствар су особине девојке "уљеза" на почетку филма: она је толерантна, трпељива, па чак и смерна. То су хришћанско-хуманистичке особине. Замислите да имате око себе људе који не мисле као ви, али су управо такви – толерантни и спремни на разговор не само са истомишљеницима, него и са људима који другачије мисле.
Са таквим неистомишљеницима бисте могли да разговарате и да кроз разговор можда пронађете и неку заједничку тачку, која би вам послужила као ослонац за супротстављање неком спољашњем злу које прети и вама и њима. Да би то повезивање иницијалних неистомишљеника спречио, овај филм жели да вас научи отприлике ово: ко је љубазан, трпељив, толерантан, тај је есенција зла.
И када та смерна, трпељива, толерантна девојка на крају филма уништи породицу Тејлор, онда нам филм даље сугерише да су Тејлорови сами криви за то. Њихова кривица је у томе што на самом почетку филма нису били довољно радикални, што су у својим нападима на девојку још увек имали неки заостали хуманистички или хришћански обзир, кочницу, зазор, уместо да су одмах на почетку урадили оно што је требало учинити да би се спречила победа девојке-уљеза: а то је ликвидација.
Дакле, филм учи своје правоверне гледаоце да је радикализам врлина и да је, према томе, крајње решење – ликвидација неистомишљеника – једино исправно решење.
Овај филм, овакав, какав јесте, оправдава ликвидацију не само Чарлија Кирка (који је волео да прича са неистомишљеницима) већ и ликвидацију свих неистомишљеника, посебно оних који нису радикални. Он сугерише да неистомишљеницима не треба дати ни трунку слободе и да не треба толерисати њихово постојање, нити веровати у могућност суживота (што је иначе, одлика демократских друштава), већ их треба истребити без икакве милости.
Кључна поента филм Годишњица није то да су "демократе" боље од "републиканаца" – то је порука за наивне људе; кључна поента је то да нема више места за демократију, за слободу другачијег мишљења, за аргументацију, за интелект и за хришћанску самилост: једино што је дозвољено – а заправо обавезујуће – јесте антихуманистички радикализам и физичко ликвидирање политичких противника, а то су сви они који нису са нама.
Са аспекта политичке технологије то је и разумљиво: подсећање на начин на који се вајмарска Немачке преобразила у нацистичку Немачку, показује нам да процес преображај Запада у антихришћански и антихуманистички Мегалополис може да почне на демократски начин, али мора да се доврши само преко тоталитаризма.
Последица: политичко поље на некадашњем Западу, а садашњем Мегалополису заиста више нема никакве везе са демократијом. Оно је постало револуционарно. Разлика је очигледна: у демократији, политички ентитет који се бори за власт тежи да докаже бирачима да је бољи од друге опције, а једна од пожељних особина у тој демократској борби је дистанцирање од политичког радикализма. Међутим, у револуционарном политичком пољу једина вредност која се познаје је радикализам и спремност правоверника да истребљују све оне који нису правоверници.
Зато људски живот у револуцијама, али и после њих, толико мало вреди.
Филм Годишњица на први поглед, представља упозорење пред ("републиканским") тоталитарним системом, док заправо дресира људе да прихвате па чак и учествују у антихуманистичком тоталитарном систему који ће политичко насиље и ликвидацију неистомишљеника правдати – борбом против будућег радикализма.
Зашто би за једног гледаоца у Србији овај филм био битан?
Па зато што се ми налазимо под утицајем Мегалополиса, што значи да тамошње укидање демократије у име револуционарног насиља и тоталитарне владавине, значи да демократије не би требало да буде ни овде, у Србији.
Пошто највећи део политичких актера у Србији опонаша Мегалополис из потреба да докажу своју лојалност према њему, постоји велика опасност да се антидемократска атмосфера у Мегалополису, прекопира и у Србији. То значи да би политички актери свесно напустили демократски оквир политике, преко обесмишљавања демократских процедура & институција, те политичког радикализма и насиља. (Назнаке да се тако нешто већ дешава, добро је приметио мој колега Слободан Антонић, у свом скорашњем тексту – овде).
Ако се то догоди, онда ћемо врло брзо доћи у ситуацију да се политички непријатељи у Србији третирају по рецепту из филма Годишњица: или ће се ликвидирати на време или ће се гурнути на само периферију друштва преко отпуштања са посла и укидања банковних рачуна, што је пракса која се већ користи у Мегалополису.
Људи који мисле како ће се после тога све поново вратити на старо, односно да би политичко поље поново постало "демократско", непоправљиво су наивни.
Да поновимо: ако демократије више нема у Мегалополису, зашто би је било у Србији?
Настављајући да опонаша радикализацију Мегалополиса, Србија ће се радикализовати (без обзира на политичку налепницу која се налази на власти) што значи да ће за своје непријатеље именовати све оне који сматрају да бити православан није грех, да је Косово Србија (као што пише у Уставу Србије), да можда не би било лоше да у Србији не буде 40 одсто емиграната, да се Цер & околина не претворе у пустињу након што се извади сав литијум, и на крају – да на овом свету има и већих зликоваца од мајки са близанцима.
Све ово данас мисли најмање 2/3 Срба.
Једини начин да ови људи не буду изложени уценама, понижењима и политичком & економском прогону, јесте да сачувамо демократске оквире политике у Србији. Како ћемо то учинити? Не знам. Можда уз помоћ Бога и разума.