Присетимо се за тренутак, поново Мадура. У време када је овај човек био актуелан, на сајту Си-Ен-Ена се могла пронаћи вест у којој се налазе, једна до друге, две искључиве реченице: у првој, Мадуро се назива параноичним лажовом, јер тврди да ЦИА жели да га сруши. У другој реченици стоји да је ЦИА свргла Мадура.
И поред чињенице да се ради о Си-Ен-Ену, морам да признам да сам и сам остао мало затечен овом орвеловском брзином у промене истине.
На први поглед, човек би помислио да се овде ради о типичном примеру испраности мозга (brain rot-а) новина, уредника, а вероватно и оних који и даље верују такозваним медијима главног тока (MSM). Међутим, мени се чини да тако ствари можда изгледају на површини.
Недавно сам разговарао са једним добрим пријатељем преко мобилног телефона. Позивајући се на искуства наших пријатеља који егзистирају у земљама Западне Европе, закључили смо да је број људи који су спремни за критичко размишљање на тим географским ширинама и дужинама занемарљиво мали. Ствар, међутим, није у томе да људи нису способни да критички мисле, већ у томе да их је страх да то чине. Из тог разлога, под нос им се може ставити дословце било шта, и они ће у то да поверују (са или без наводника, сасвим свеједно).
Обично мислимо да је извор страха политичка присила (ауторитарне) државе, која се обично персонализује у лику "диктатора" или "режима". Међутим, страх о коме овде говоримо, не настаје као последица снаге државе, већ напротив, из њене слабости да уравнотежи интересе различитих социјалних група. Зато није ни случајно што у чувеном опроштајном говору америчког председника Двајта Ајзенхауера (јануара 1961. година) доминира мотив усклађивања интереса, док се зебња која говором провејава тиче могућности да моћне друштвене групе као што су војноиндустријски комплекс, али и научно-технолошка елита потчине владу себи, односно да је приватизују за испуњавање властитих парцијалних интереса.
Овај говор је утолико важнији што је и сам Ајзенхауер, као што је добро познато, у политику ушао управо из војноиндустријског комплекса. Судбина његовог наследника делује очекивано у контексту страхова некадашњег генерала, посебно ако се узме у обзир, да Кенедију није било страно да пред телевизијским камерама изговори реченице попут ове: "Отац ми је увек говорио да се у односу на своју земљу индустријалци понашају као курвини синови!"
Углавном, Кенедијева погибија је симболички означила настанак Мегалополиса и сходно томе, слабе државе на његовој периферији.
Када кажем слаба држава, мислим на државу у којој нити народ, нити национална елита (политичка, финансијска, научна, културна) нема моћ да делотворно утиче у одређивању унутрашње и спољашње политике те државе.
Номинално, знаци државности и даље постоје: њена застава, њена химна, парламент, влада, фигура председника, па чак и избори. Међутим, ти избори никада нису "демократски" већ су увек "постдемократски" што значи да победник на изборима следи политички програм транснационалне олигархије, у замену за могућност личног већег или мањег финансијског или неког другог уграђивања (тзв. коруптивна рента).
Уколико се на изборима појави нека странка која доводи у питање овакав антидемократски принцип "демократских" избора – сматрајући, рецимо, да треба да би победом на изборима добила мандат да сама води унутрашњу и спољашњу политику државе – та странка ће одмах бити оптужена за "популизам" и биће нападнута са свих страна: како "споља" преко економских и политичких санкција, тако и "изнутра" од других странака, а затим и од медијског, правосудног и тзв. цивилног сектора.
На први поглед, читаоцу овог текста се чини као да откривам "топлу воду", и да ово што описујем треба назвати колонијом. Читалац, међутим, греши. Назвати некадашњу државу садашњом колонијом, подразумева да народ окупацију доживљава као терет, против кога се бори колико може. Свест народа је у том случају једнака свести сужња, а сужањ је онај који се не мири са својим статусом. Колонијални статус код сужња још увек ствара емоционалну реакцију. Такав народ још увек локалне сараднике колонијалне власти назива колаборантима и осећа према њима мешавину презира, одвратности и гађања, док истовремено покушава да се дистанцира од колонијалне власти, пружајући јој бар пасиван отпор, који обухвата различите облике тихог бојкота.
Колонија, дакле, још увек подразумева да се мисли у појмовима националне државе, патриотизма, колективног идентитета који разликује "нас" и "њих". У колоније не постоји илузија о томе да тзв. странци не долазе овде као гости или добротвори, већ као управитељи који утичу на свест "домородаца" да свој колонијални статус прихвате као нешто природно и непромењиво. Ако страни управитељи преко своје компрадорске мреже у томе успеју, стање свести сужња се мења и он више нема утисак да живи у колонији. Уместо тога, он своју некадашњу државу почиње да посматра као фирму која послује у саставу транснационалног Холдинга (Мегалополиса).
У тој фирми, некадашња национална политичка елита има улогу локалног корпоративног менаџмента (који следи пословну политику централе) док локални медији & образовни систем обављају Ејч-ар послове преумљавања некадашњих грађана државе у људске ресурсе фирме, односно, речено мало лепше, у корпоративно мноштво.
Идеју за појам корпоративног мноштва добио сам захваљујући тексту Жерома Кристенстена из сада већ далеке 2002. године. Између осталог, Кристенсен говори о настанку корпоративног популизма у коме је припадност националном идентитету или вероисповести замењена "континуирано обновљивом идентификацијом са логотипом, заштитним знаком, слоганом или брендом". Дакле, патриотизам, као љубав према домовини која мотивише човека на подвиг, замењује се идентификацијом са знацима транснационалних корпорација, која човека претвара у честицу корпоративног мноштва.
Та честица обожава незамисливу моћ мреже транснационалних компанија, која им даје готово сакрално обличје. То није само моћ која извире из незамисливих сума новца одражавају богатство ових компанија, већ исто тако из њихове моћи над екранима у које је савремени човек загледан безмало целог дана. Управо (ИТ) компаније контролишу садржину екрана и присуство на екрану (сећате се оних наоко необавезних изјава типа: "кога нема на социјалним мрежама или на гугл претраживачу, тај не постоји") па тако у атеистичкој свести попримају статус божанства које даје живот, али га и одузима.
Корпоративно мноштво из тог разлога обожава корпорације и приступа им не само као потрошач, већ и као радна снага која им се нуди на располагања, како би постала њихов саставни део. Бити део корпоративне мреже – било као потрошач брендова, било као радна снага – постаје данас императив за честице корпоративног мноштва, јер постоји паничан страх од те незамисливе моћи којој ништа, бар на први поглед, не може да се супротстави.
Дакле, када знатан део народа престане да буде народ и постане корпоративно мноштво, то је знак да се држава преображава у једну од фирми транснационалног Холдинга под именом Мегалополис.
Успон корпоративног мноштва у Србији постаје очигледан кроз пораст популарности оних студијских група које образују људске ресурсе за рад у мултинационалним компанијама и њиховим помоћним институцијама: психологија, односи са јавношћу и public relation, англистика, журналистика, и наравно, економија, при чему ту треба додати и популарност кинеског језика, који прати глобализацију кинеских компанија и њихов долазак на наше тржиште.
Са друге стране, дисциплине националне хуманистике као што су историја, српска књижевност и српски језик налазе се у великој кризи.
Разлог за то нису само мале плате у просвети (те плате нису биле велике ни онда када су стотине људи уписивали ове студијске групе) већ реална и симболичка немоћ државе, односно њено политичко банкротство, које одбија већину људи од себе. Уместо државе и историје постигнућа насталих у једном народу, они се окрећу фирми, јер им у њиховој перспективи једно фирма обећава живот. А пошто нису стигли да постану личности, тим младим људима неће сметати ни да живот проведу само као "запослени" робови.
Либерални напади на државу као извор насиље и репресије, прикривају чињеницу да управо суверена држава може да обезбеди предуслове како би њени грађани постали личности, а то значи људи који имају своју личну животну причу која се преплиће са колективном причом, који се изграђују, који имају могућност да самостално (критички) мисле, да износе своје судове и учествују у политичком животу своје државе.
Богатство и разноликост живота може да постоји само у држави.
У фирми ништа од тога не може да постоји, зато што фирма људе редукује на "запослене", односно на функције, који ће бити запослени само док фирми доносе профит: када то више не буде случај, биће одбачени.
Редуковање личности на запосленог у фирми, резултира и редукованом емоционалном структуром: са једне стране, то је жеља за уживањем у производима корпорација које су купују новцем, а са друге стране то је осећање страха, јер запослени зна да у сваком тренутку може да буде отпуштен из фирме. Тај страх је утолико већи зато што запослени зна да му нико од колега или колегиница неће помоћи, а да виртуелни пријатељи на друштвеним мрежама не воле да неко од њих тражи помоћ, јер то омета њихово уживање, feel good расположење и подсећа их на крхкост властите позиције у фирми.
То је разлог зашто Си-Ен-Ен може данас да напише у првој реченици да је Мадуро лажов, јер тврди да ЦИА жели да га свргне, а у другој да га је свргла, док Каја Калас може да немилице расипа своје историјско незнање: у оба случаја, нису у питању глупости, већ тестови покорности корпоративног мноштва. А покорност се потврђује управо безусловним веровањем.
Зато и данас, рецимо, у српском сајбер-простору имате људе који сматрају да је педофилија у Србији опаснија и одвратнија него на Епстиновом острву. Логично? Не. Тачно? Наравно да не. Међутим, тим људима није ни стало до истине или логике, већ само до тога да пошаљу сигнал да су покорне честице корпоративног мноштва.
Плашећи се отпуштања (=одстрањивања из корпоративног мноштва) више од било каквог моралног посрнућа, честица овог корпоративног мноштва се данас очајнички граби за новац, јер само тако, преко новца, може да и даље остане у корпоративној мрежи, макар као потрошач.
То ми је пало на памет када ми је један таксиста у Београду рекао да је град пун "оних који су узели кредите за станове и сада би све урадили за новац", а онда је наставио да ми прича о великој нервози, која се осећа у граду свакога дана. Како је страх од отпуштања велики, тако је и потреба за новцем велика, а како ни једна количина новца не може да купи вечну сигурност, онда је и потреба за новцем вечна, ма колико се до сада зарадило или зграбило.
Када би држава постојала, као пример заједнице људи које нешто повезује, човек би и могао да нешто уради за општу ползу, али баш зато што за корпоративно мноштво не постоји никаква заједница, они једино могу да раде за фирму, што значи за себе. А у том послу, други су само конкуренција за љубав фирме, што ствара велику нервозу у обичном свакодневном животу: будући да нико никога не воли или макар поштује, онда не може бити нити стрпљења нити толеранције за другога.
Луксуз и раскош корпоративних пејсажа, прати тако, као сенка, бруталност и суровост у људској интеракцији.
Као што радници у капитализму не одлучују о пословној политици предузећа, тако ни корпоративно мноштво (било да су потрошачи брендова, било да су саставни део транснационалних корпорација) не учествује у старању политике своје некадашње државе.
Пошто више не живе у (својој) држави, већ само раде у (туђој) фирми, од тог мноштва се не очекује нити (критичко) мишљење, нити да буду јединствене личности обдарене широким знањима и тежњом да сагледају свет у целини: од корпоративног мноштва се очекује да буду верни брендовима (посебно онда када осете како њихов квалитет опада) или покорни корпорацијама за које раде.
Само то.
Када ресорни министар у овој "држави" гласно размишља о скраћењу часова на 30 минута, он о томе размишља као Ејч-ар службеник компаније: радницима није потребно знање, већ само функционалност, а за то им је довољно и пола сата некакве наобразбе.
Слика света корпоративног мноштва сужава се само на епизодична уживање углавном физиолошке природе, свакодневна "убијања" времена (серије, спорт, кладионице, шопинг, понеко путовање) која временом слабе, услед понављајуће природе. Тада поново проради страх од искључивања из мреже, а затим и нагон за грозничавим богаћењем које треба да послужи као лек против страха.
Нема љубави, нема поштовања, нема солидарности, нема милосрђа, нема ближњих, јер је за овај тип емоција потребна личност (уместо запосленог) и држава (уместо фирме). Зато је живот у фирму туробан и бруталан, без обзира хладну лепоту корпоративних пејсажа.
Пошто је корпоративно мноштво од могућности да утиче на било какву спољну или унутрашњу политичку одлуку (како је то још увек било могуће у држави) једина политичка тема која јој стоји на располагању је корупција, будући да је она повезана са новцем и осећајем сигурности које новац доноси. Путем корупције, глобални менаџмент (глобална олигхархија) емоционално празни локално корпоративно мноштво од нагомиланог незадовољства, усмеравајући тај бес на локални менаџмент.
Људи који желе да напредују у фирмама, то не чине зато да би на вишем месту помогли својим колегама, који су остале испод њих, већ зато да би зарадили више од њих. Пошто не живимо више у држави, већ у фирми тако већ дуго времена размишља и локални менаџмент.
Корупција је дакле, уграђена у концепт фирме. У једном тренутку, када бес против коруптивних бонуса локалног менаџмента порасте, глобални менаџмент ће му дати отпремнину (сигурност и некажњивост), а на његово место ће поставити нове људе са истим задацима.
Уколико неко жели да се заиста бори против корупције, он мора да се бори против фирме, што значи од инстанце која је његову државу претворила у своју фирму. Да би учествовао у таквој борби, човек мора да познаје и неке друге вредности осим новца и неке друге жеље осим да се обогати и тако савлада страх од немоћи.
Човек мора да буде спреман за унутрашње сиромаштво, како би у том сиромаштву пронашао другачије вредности. Он мора бити спреман да дуго времена трпи немогуће, без роптања и кукања, а та дуготрајна трпељивост, која није пасивна, већ борбена, једина данас заслужује да се назове храброшћу, тачније речено, леком против страха и свега што тај страх изазива.