Недавно одржани референдум на Исланду, на коме су грађани ове државе на далеком северу одлучивали о томе да ли ће наставити процес придруживања Европској унији или не, представљао је заправо још један судар две различите слике света.
У првој, која је гласала за придруживање, појмови као што су национални суверенитет и национални идентитет немају већи значај, док у другој која је гласала против, управо ови појмови имају кључну улогу.
Када човек прати резултате оваквих референдума, често има утисак да прати отварање у партији шаха у којој играчи још увек играју по књизи, без изненађења. Рецимо, Рејкјавик, или у преводу "задимљени залив", гласао је сасвим по очекивањима, за наставак преговора о придруживању. (Сећам се тог града који сам недавно посетио. На једној узбрдици, налази се велика лутеранска црква у облику копља упереног у небо, под именом Халгримскиркја. До ње води улица коју сада називају Дугином улицом, иако то није њено оригинално име: у подножју те улице, тротоар је обојен дугиним бојама, тако да посетилац на том месту има утисак као да дуга води до цркве).
Исланђани, минус Рејкјавик, гласали су, међутим, супротно.
Ова разлика ме није изненадила. Почетком прве деценије 21. века, када сам радио на тези "Слика европских метропола у прози Милоша Црњанског" једна од књига коју сам прочитао имала је наслов Глобални градови. Аутор те књиге описивао је мрежу повезних глобалних градова који имају мало везе са својим националним залеђима. За аутора те књиге, на Исланду би постојао само Рејкјавик. Остало је пустиња. Црњански је у тој "пустињи" видео међутим, мале, дурашне, исландске коње који су га фасцинирали.
Већина становника Исланда је на референдуму гласала против слике света у којој на њиховом острву постоји само Рејкјавик. Гласали су за онај концепт државе који свим грађанима Исланда, ма где на Исланду живели, даје могућност да постоје, без обзира на мрежу глобалних градова.
Па ипак, размишљајући о референдуму и мрежи глобалних градова (коју данас називам Мегалополисом) поставио сам себи питање какав би то био свет у коме би национални идентитет био потпуно избрисан.
Питање није без смисла и потврде у реалности. Данас постоји велики број људи, који себе називају "космополитама", односно "грађанима света". Они себе не виде у оквирима националног идентитета. Штавише, они према том идентитету имају изразито негативан однос. Тако долазимо до чудног парадокса: испоставља се, наиме, да космополита, може да воли неку удаљену националну културу о којој не зна безмало ништа (јер припада тзв. "свету"), али не и ону која му је најближа и којој би могао да припада по рођењу.
Другим речима, космополита је пре свега човек који се одриче од властитог идентитета, зато што верује да би као личност без идентитета могао себи да прибави највећу личну корист.
До пре једног века, космополита би постао конвертит, човек који продаје "веру за вечеру", али данас то није, зато што моћ више не припада некој националној држави или већинском идентитету, већ је транснационална – она припада компанијама и олигархији. Зато космополита постаје "корпоративни човек", потрошач који тежи да се окружи брендовима који сада замењују одлике некадашњег националног идентитета.
"Космополита" би се овде свакако позвао на етички аргумент, односно казао би да коначна победа космополитизма ствара услове за остварење вечног мира; ако нема разлике у националним идентитетима, нема разлога за рат. Овакво дечје разумевање рата и његових узрока, чини да је "космополита" увек на страни хегемона односно империје која има највећу моћ, пре чему се не пита за праведност те моћи.
"Космополита" би 1941. године, био на страни Хитлерове Немачке, јер би проширење Трећег Рајха на цео свет, по његовој логици, довело до вечног мира; после 1945. "космополита" би вероватно био на страни САД, јер би проширење "либералне демократије" на цео свет, довело до краја историје и укидања рата. Да ли се ширење "либералне демократије" или било које друге глобалне идеологије, одвија огњем и мачем, то "космополиту" не занима: он нема ништа против мира гробова, наравно, под условом да сам не заврши у једном од њих.
Доминација космополитске свести је, дакле, синоним за радикални индивидуализам, који више не познаје никакву општу корист коју симболизује национални идентитет, национална држава и народ који живи у тој држави. То наравно, има врло озбиљне политичке последице. "Космополита" их, наравно, не види: деведесетих година, током грађанског рата у бившој Југославији, "космополите" би имале обичај да понављају мантру да је "нормална држава она у којој се не зна ко је премијер или председник".
По овој логици, идеални премијер неке "нормалне" земље јесте човек који би морао да поднесе највећу могућу одговорност управљања државом, радећи тај посао, поштено, часно, за општу добробит свих њених космополитских грађана (дакле, сасвим супротно од "космополите" који мисли, пре свега, на своју корист).
У реду, а шта би тај човек добио заузврат?
Ништа.
Грађани не би сматрали сходно чак ни то да знају како се он зове, а плату коју би зарађивао била би смешна у поређењу, рецимо, са платом осредње звезде неког великог европског фудбалског клуба. Притом, тај премијер не би могао да се нада ни да ће га историја запамтити као човека који је верно служио својој домовини, будући да у "космополитској" атмосфери, национална историја нема никаквог значаја, док је "домовина" реликт забрањене, "националистичке" прошлости.
Разуме се, човек који би пристао да под оваквим ненормалним условима постане премијер неке државе, не постоји.
Уместо тога, у такозваним нормалним космополитским државама, већ одавно је на делу пракса у којој грађани на изборима изаберу странку, а затим се челници те странке договоре са такозваном "бизнис-класом" шта је за ту класу најбоље, па онда тако и владају.
Грађани, наравно, осећају да су њихови интереси занемарени, па зато на следећим изборима изаберу другу странку, која онда поново направи договор са "бизнис-класом" и настави да влада по старом, док челници странке која је мирно, демократски, сишла са власти добијају од бизнис-класе награду у виду чланства у управним одборима. На њихова места у странкама, долази нова, млада и енергична страначка екипом, која мирно чека на свој ред у овом кругу "демократске" смене власти.
Енглески социолог Колин Крауч феномен у коме владајућа странка служи "бизнис класи", а не грађанима, назива постдемократијом – демократски изборни процес номинално постоји, али суштински, држава није демократска. Уместо демократије, имамо посла са олигархијским системом, што није никакав инцидент, већ последица космополитске атмосфере у којој свако брине пре свега за самога себе, односно за лични профит: то важи за грађане (који заузети личним интересом, сматрају да је нормално да не знају ко им је премијер), за политичку касту чији је основни интерес лични профит, а која служи олигархији, јер само она може да је обезбеди тај профит и најзад, сама олигархија, која жели да територију коју de facto, контролише организује тако да и у будућности задржи своју власт над њом.
Космополитска атмосфера тако нужно доводи до имплозије националне државе – односно до онога што је Кристофер Лаш још половином деведесетих година прошлог века назвао "побуном елите".
Концепт социјалне правде, који тежи да уравнотежи социјалне разлике у држави управо зато да би она сачувала своју унутрашњу хомогеност, сада замењује технологија очувања социјалне неправде. До те неправде долази зато што се олигархија ненормално богати, будући да више није ограничена било каквим обавезама према целини – односно националној држави.
Поред тога, не постоји било каква инстанца која би себичне интересе олигархије ограничила интересима целине. Та инстанца би могла да се утемељи на осећању патриотизма (националног и државног), али пошто се космополитска свест одрекла патриотизма у име личне користи и личног интереса, таква инстанца више не може да постоји.
Насупрот олигархији, која се лудачки богати, (а тако се, и у већини случајева, и понаша у јавности) већина становништва објективно сиромаши, јер њихов интерес више нико не заступа. А тај интерес није само њихов чувени стандард ("раст стандарда" се може симулирати повишицама, које ће, наравно, инфлација појести већ за доручак), већ и рад здравственог система, образовног система, те стање јавних служби и инфраструктуре – све оно што олигархију не занима, будући да уместо тих јавних система користи своје, приватне системе.
Последица: сви ови јавни системи, пројектовани да служе свима, сада труну и пропадају, док се некада колико-толико хомогени народ, дели на двокласно друштво, у коме "неколицина привилегованих држи монопол над предностима новца, образовања и моћи" (Лаш). То двокласно друштво ствара онда "дуалне градове" (Кастелс) у коме најбогатији живе у (мање или више) ограђеним квартовима, који су (мање или више) недоступни осталом становништву.
Између те олигархије и већине становништва, некадашњим сународницима и ближњима, које олигархија сада већ отворено и без зазора назива "олошем" (сетимо се Хилари Клинтон!) налази се прилично уска бафер-зона коју чине тзв. политички, медијски, образовни и правосудни естаблишмент, заједно са мрежом институција тзв. "цивилног друштва" који су наравно на платном списку олигархије.
Ова бафер зона, поред задатка раздвајања олигархије од "олоша" има још два задатка: први је да глуми нормалност односно "народ", а други: да постане мамац за чланове "олоша" који желе да напусте своје "олошко" место у друштву и постану "грађани", односно, прави, аутентични олош, који служи интересима олигархије.
Да би се ово двокласно друштво учврстило, олигархија балканизује друштво, по принципу "завади па владај". Она инсталира и појачава раздор између жена и мушкараца, деце и родитеља, хомосексуалаца и хетеросексуалаца, док истовремено увози емигранте од којих се не очекује да се асимилују, већ да учествују у процесу заваде са староседеоцима, како би олигархија несметано могла да влада и једнима и другима. Тиме се некадашња држава преображава у систем према коме се олигархија понаша као према властитој компанији, што значи да људи постају трошкови који ваља непрекидно смањивати. (Пошто су логори тренутно превише спектакуларни, за сада добро може да послужи и рекламирање еутаназије)
Ова атмосфера се већ јасно осећа. Један мој добар пријатељ, лекар, казао ми је да људи у будућности неће имати само мањи коефицијент интелигенције, него ће живети краће и храниће се све лошијом храном. Разумљиво: боља храна и боља здравствена услуга стајаће на располагању олигархији а делимично и вишим ешалонима њених кућних бафер робова.
За крај, остаје нам да се запитамо каква би могла да буде будућност Мегалополиса, односно ових државоликих, двокласних творевина на чијим челу се налази "космополитска" олигархија. У Библији наилазимо на једну мисао која нам даје одговор на ово питање. Та мисао гласи овако: Свако царство које се раздијели само у себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам у себи, неће се одржати (Матеј, 12, 25).
То ме је подсетило на један супротан пример, а то је Пекинг, у коме чак ни на јарболима испред великих хотела, нисам примећивао заставе других држава.
Ово патриотско аутоцентрирање Кине, може се приметити и у издвојеној позицији њене амбасаде, у Рејкјавику, у односу на друге амбасаде. Аутоцентрирање, међутим, није синоним за изолацију – то је свест о сопственој различитости и поносу због властитог погледа на свет, од кога почиње интеракција са другим народима и државама. Тај понос је нешто врло људско и врло хумано: људи имају свој национални идентитет, своју националну митологију по којима се међусобно разликују, али се по томе, исто тако разликују и од животиња које све то немају.
Разлог зашто је то тако, налазимо код Гетеа, који је формулисао следеће правило: што су жива бића несавршенија, више међусобно личе; што су савршенија, више се разликују.
И зато планета не припада животињама, него људима.