Куба, на други поглед

Када смо се супруга и ја запутили на Кубу, заједно са још неколико добрих људи које смо успут упознали, нисмо ни слутили шта ћемо на Куби видети. Показало се да онај ко жели да на Куби види нешто више од онога што је очигледно, мора да види и оно што није очигледно. Тек тада ће искуство Кубе да постане саставни део његовог живота, а не тек привремена егзотика на први поглед заостала у времену, без много везе са Србијом и Европом.

Оно што је очигледно, јесте да је Куба сиромашна држава. Неки људи сматрају да је то зато што Кубанци нису нарочито вредни људи. Не знам да ли је то тачно.

Извесно је, међутим, да је Куба под америчким санкцијама још од 1960. године, дакле, врло брзо након што су се Фидел и екипа осмелили да протерају проамеричког и промафијашког диктатора Батисту.

Нама који се сећамо деведесетих година и економских санкција, позната је атмосфера оронулих фасада зграда, празних рафова у не тако бројним продавницама и оштрог мириса бензина који се осети на улицама, после претакања из једног канистера у други. Томе треба додати и дефицит стакла, што је узрок зашто многи прозори, посебно изван Хаване, нису застакљени, већ попуњени свим и свачим.

Муштерија није увек у праву

Међутим, током санкција у Србији је свако могао видети дизелаше, разметљиве и бахате припаднике криминалних кругова који су се у датим околностима богатили. На Куби их нисам видео. Исто тако, нисам видео ни бескућнике који спавају на улицама.

Занимљиво је, и за госта из Србије зачуђујуће, да то очигледно сиромаштво није сатрло осећај достојанства Кубанаца.

То се може наслутити из неколико симптоматичних сцена. Рецимо, када у неком ресторану у Хавани плаћате ручак у доларима, а не у кубанским пезосима, онда ће вам доларе рачунати по вишем, уличном курсу, а не по мањем, званичном, како се то радило са девизама, у Србији, својевремено.

Исто тако, врло је могуће да неки ресторан неће радити недељом после 15 часова, иако је град пун туриста, па има могућности и да се заради.

Међу Кубанцима још увек има људи који више вреднују своје време од вашег новца. Они вам на тај начин показују да код њих не важи то да је муштерија увек у праву (што у преводу значи да треба узети што више новца на било који начин). Њима је испод части да у ресторанима зарађују на курсној разлици, а некима и да своје радно време подешавају спрам вашег времена одмора.

Очување личног достојанства

Други пример достојанства јесте да Кубанци, иако сиромашни (незванична информација: месечна плата лекара је 68 долара) никада неће да отворено просе или да вам потурају под нос децу, која наводно немају шта да једу. То се на Куби не ради.

Кубанци ће вам на улици понудити цигаре или замену валуте или ће измислити неку услугу коју могу да вам наплате, а ако баш не могу ништа друго да смисле, причаће са вама, рецимо о геополитици, да би вас после неколико тренутака замолили за "покон". То позориште је мање ефикасно од емоционалних уцена отвореног просјачења, али има једну велику предност о којој просјаци могу само да сањају, а то је очување личног достојанства.

Трећи пример тог достојанства видео сам у музеју рума у Хавани, у коме је кубански кустос толико надахнуто говорио о руму Хавана клуб, да сам морао да се сетим Зејтинлика и чика Ђорђа; онај ко је тамо био, тај зна о чему говорим.

За тог Кубанца рум није био бренд – који би, да су нека друга времена на Куби, већ био продат некој мултинационалној компанији – већ извор поноса, као што је за некога то можда и ручно мотана кохиба или кубанска музика – тај необичан спој мелодије и ритма Шпаније и Африке смештен на Карибима. (Пошто Куба није потрошачки рај, у њој нема пуно робе, али нешто од онога што се на Куби производи врло често је врхунског квалитета).

Најзад, противно очекивањима нас који смо одрасли у Титовој Југославији, у Хавани не постоји никаква Кућа цвећа у којој је сахрањен Фидел Кастро, нити најважније улице у градовима носе његово име. Нигде нема ни његових бисти.

На Тргу Револуције – као и на већини других места у Хавани – налази се споменик Хозе Мартију, човеку који симболизује кубанску борбу за независност против Шпаније крајем 19. века, док се у Санта Клари налази маузолеј посвећен Че Гевари, који се неколико деценија касније борио за исту ствар као и поменути Хозе Марти: за слободу, а то значи за достојанство.

Нема веће вредности од мира

Цинични посматрач Кубе који долази из Србије приметио би да све то у Куби не вреди баш пуно и да нико из Србије не би добровољно желео да се пресели на Кубу. Можда је и тако: али ако се из Кубе сагледају перспективе будућности за кубанске прилике пребогате Србије, тешко да се може видети нешто што има шансе да траје бар онолико дуго колико траје Куба након Фиделове револуције.

Српску децу медији, али и добар део родитеља нажалост, упркос српском "богатству" и припадништву "потрошачком друштву", убеђују да је Србија уср..а периферија светског система коју треба напустити што пре да би се коначно живело као "нормалан свет" (што значи да је Србија у односу на Кубу "нормална", али у односу на себе није).

Проблем наталитета је немогуће и поставити, јер се девојчицама натура став да мајка не може да буде модерна жена и да су деца смеће које не треба ни правити.

Што се празника тиче, рекло би се да Србија у својој историји никада није водила ни један праведан рат, нити је икада устала за своју слободу.

Судећи по нашој празничној историји, наш највећи историјски домет је доношење Устава који је трајао 55 дана – толико о трајању – а у Првом светском рату, то што смо потписали примирје. (Могли смо то да урадимо 1914. тада би се звало капитулација, али и то је мир, зар не? Зато нас сада уче да нема веће вредности од мира, укључујући ту и мирно одумирање).

Mали, али снажни

Док Кубанци имају свог Хозе Мартија и свог Че Гевару, ми више немамо никога, али можемо зато да бирамо између неколико десетина врста лименки пива, које ће у нама трајати неколико сати (у зависности од младости простате), само што то никога не испуњава ни поносом ни осећањем достојантва.

А када се нешто од историјских фигура и подигне у форми бисте у центрима наших градова из алиби разлога, одмах се моћним гласовима тера на периферију, да их нико не види и нико не посети, јер као што је кубанско сиромаштво очигледно, очигледно је и то да Србија није замишљена да буде слободна, достојанствена и поносна земља, већ колонија, са "поштеним" и "успешним" компрадорима и народом кога "успешни" уверавају да заслужује само да се мрзи.

Српско "богатство" у односу на Кубу довољно је, дакле, да се не хита на Кубу, али није довољно да се остане у Србији. Јер нема ни поноса ни достојанства.

Оно што одређује шта човек мисли о себи није количина новца које поседује, јер је она увек релативна. О томе говори и један од јунака култног филма "Buena Vista Social Club" који каже да Кубанци никада нису мислили о имовини, а да јесу, пропали би. И додаје, да су Кубанци мали, али снажни.

Добар део Кубанаца, и поред сиромаштва, још увек има тај понос; добар део Срба и поред "богатства", тај понос више нема. То значи да ће Кубанаца и поред сиромаштва бити, а да Срба, и поред "богатства", можда и неће бити.

Aлтернативa потрошачком друштву

Ипак, смисао овог текста није да пореди где се боље живи, на Куби или у Србији, већ у нечем другом.

Када смо деведесетих година ми били под санкцијама, имали смо утисак да каснимо за светом, односно Западом, који је, чинило нам се, уживао у изобиљу потрошачког друштва.

Данас, свако ко има очи и уши, види и чује да је оно што је тада био Запад, у међувремену постао Мегалополис и да потрошачко друштво – некадашњи бренд Запада – тамо полако нестаје, не само зато што су трошкови хране и енергената полетели, већ и зато што се практично не излази из ванредног стања (ковид, рат у Украјини).

Отуда и оно познато Швабово обећање свима до којих допире моћ олигархије коју репрезентује: нећете имати ништа и бићете срећни. Другим речима: имовину ће заменити право на употребу, које ће моћи у сваком тренутку да вам се одузме. Толико о имовини, слободи (либерализму), а богами и о достојанству.

Кључно питање пред којим се данас све земље налазе – под условом да имају минимум суверенитета да могу да размишљају о сопственој судбини – јесте како створити ефикасну и конкурентну алтернативу потрошачком друштву у коме се мањак смисла привидно решава вишком ствари и уживања, будући да то друштво полако исечезава.

Питање, дакле, гласи: како бити спокојан или срећан када нечега има мање? Како организовати свој живот, а да не будемо зависни од ствари које нас окружују? Како изаћи из тог нестајућег потрошачког друштва, а не сломити кости под теретом свих знаних и незнаних траума, као роб психотерапеута и фармацеутске индустрије?

Драгоцено искуство

Чини се да је Кина то питање решила, захваљујући својој специфичној цивилизацијској слици света у којој је бесконачност увек била замењена неким удаљеним зидом, а целина увек важнија од делова (што води ка сатирању похлепне олигархије); то питање би морали да реше и Русија и Иран, који су, такође, опоненти Мегалополиса; то питање покушавају да реше и неке европске државе, свако на свој начин, према својој геополитичкој позицији и снази да сачувају идеју самобитности и суверенитета у Мегалополису.

То питање би требало да реши и Србија, ако жели да траје, а не само да све распрода и побегне, постајући било ко, било где, само не оно што јесте, овде где јесте.

Управо зато, кубанско искуство живота ван потрошачког друштва, сада није знак некаквог заостајања за светом, већ сасвим супротно, постаје пример авангардног искуства. Зато нам може и бити драгоцено.

Наравно, разлике између Кубе и Србије су огромне, али биле су исто тако огромне и између Кине и Југославије, када су Кинези, осамдесетих година прошлог века, испитивали феномен самоуправљања у привреди, док смо ми тада почињали да маштамо како да га се решимо. Они су после добили "Хуавеј", који представља кинеску варијанту самоуправљања – са кинеским радницима као деоничарима и деоницама које се не могу отуђити на берзи – а ми смо добили, рецимо то тако, шаку долара и могућност да радимо у страним корпорацијама без могућности синдикалног организовања, пошто онај коме падне та идеја на памет, добије упут за излазна врата фирме. Битно је, наиме, остати конкурентан (у сиромаштву).

Само што неки у сиромаштву губе и понос и достојанство, а неки не. Први су робови, а други, још увек, слободни људи.