Број студената који уписује националне хуманистичке дисциплине, као што су историја и српска књижевност, и ове године ће бити, сасвим сигурно, веома мали.
Појавиће се неколико забринутих текстова, можда ће неко од надлежних нешто да промрмља (у шта лично, сумњам), и ту ће се прича завршити: у духу дефетизма, који ће бити проглашен за историјску и политичку нужност. Ипак, важно је да се поново суочимо са чињеницом да смо веома близу националног банкротства: катастрофално опадање броја студената националних хуманистичких дисциплина, говори нам да је све мање људи спремно да се бави производњом симболичког смисла нашег културног и политичког идентитета.
Метафору банкротства нисам случајно одабрао, јер се ту ради и о новцу. Наиме, највећи број младића и девојака бира факултет на основу два основна критеријума, која су међусобно повезана. Један је такозвана финансијска исплативост студија, а друга, глобална могућност запослења или стварања профита.
И да не буде забуне: ови критеријуми су данас у великом мери последица тзв. "кућног васпитања", односно успешно изведене промене свести грађана Србије у смислу поистовећивања "угледа" и "среће" са количином новца којом се располаже.
По тој логици, најбољи лекар није онај који најбоље лечи, већ онај који најбоље уме да наплати своје услуге, а најбољи судија није онај који суди ни по баби ни по стричевима, већ онај који има највећу вилу или највећи базен.
Последице овакве атмосфере су поразне: неколико младића и девојака, за које знам да су показивали интересовање за српску књижевност, одустали су од те намере, зато што их родитељи нису подржали. Уместо тога, упорно су их наговарали да упишу нешто "исплативије", а за почетак, сваки страни језик у овој земљи је исплативији од српског, јер се преко њега могу добити, поред оних националних, и стипендије које деле земље у којима је тај страни језик матерњи.
Дакле, није више исплативо бавити се Србијом, односно бити на страни Србије, и то је велика "истина" коју један број родитеља, можда и не знајући, преноси својој деци. После та деца одлазе у иностранство, или остају у Србији, али не и на њеној страни, јер то није "исплативо".
Претпоставимо, хипотетички, да у Србији постоји нека државотворна свест која жели да промени ову атмосферу "неисплативости" националног идентитета. Шта она треба да учини? Прво: просветним радницима би требало обезбедити достојанствена примања, дакле, нешто већа од просека (без обзира на "савете" ММФ-а). Поред овога, просветним радницима би требало омогућити степен независности који очекујемо да имају правосудни органи, будући да и просветни радници о нечему просуђују (о знању ученика). То, даље, значи да би требало престати са кретенском праксом охрабривања родитеља да се мешају у посао просветних радника, будући да родитељи, као заинтересована страна, ипак не могу објективно да суде о томе какве оцене њихово дете заслужује. И најзад, просветне раднике треба ослободити свих бирократских обавеза, сем оних најнужнијих, јер њихов посао није да попуњавају рубрике на offline и online формуларима, већ да образују и васпитају децу.
Ове мере могу само делимично да реше проблем. Младим људима који се опредељују за националне хуманистичке дисциплине, треба понудити и већи број професионалних опција, али и нови смисао националне хуманистике, који ће изнова обезбедити њен престиж.
У чему би био тај нови смисао националне хуманистике, данас? Пре стотинак година, у освит Првог балканског рата, велики број значајних личности у науци, уметности и политици, чинио је Београд, нашом, српском верзијом античке Атине и ренесансне Фиренце. То добро потврђују и књига Срби 1903 – 1914, коју је приредио Милош Ковић, као и радови Леона Којена о вези ондашње српске књижевности и либерализма. Па ипак, и поред успона индивидуалне свести, постојале су заједничке приче које су у великој мери одређивале слику света свих тих великих личности: то је био Косовски завет и још увек жива, епска, усмена, књижевност. Управо зато је у то време било сасвим природно да "паризлије" попут Дучића и Ракића, пишу успелу патриотску поезију, а да велики научници, попут Скерлића и Јована Цвијића, буду и национални радници, то јест, да свој научну индивидуалност свесно и јавно повезују са судбином националног колектива.
Те заједничке приче биле су темељ хомогености српског друштва пред Први светски рат. Зато се највећи број наших људи у том рату борио епски, што значи, јуначки и чојствено.
Почетком века, те заједничке приче струјале су српским друштвом, као по неком великом, празном пољу. Данас, у доба интернета, то поље је презагушено различитим причама, од које су само неке наше. Већина туђих прича, потпуно је равнодушна према постојању некаквих Срба, док је прилично пуно и оних у којима смо сведени на непоправљиве злочинце и негативце.
Ова презагушеност различитим причама, није наша судбина – то је судбина планете. Само мали број земаља у свету може да се похвали друштвеном хомогеношћу, односно чињеницом да критичну масу њених грађана утемељују заједничке националне приче. Извесно је, међутим, да се политичка и економска моћ тих земаља увећава, док се моћ земаља чије друштво није хомогено или престаје то да буде, полако смањује.
Шта је последица ове загушености најразличитијим причама? Пре свега, потпуна дезоријентација великог броја грађана ове земље. Један таксиста ми је својевремено рекао да би за нас било најбоље да Норвежани владају Србијом, јер би је они уредили тако да на нешто личи. Када сам га питао да ли му је познато значење речи колонија и да ли је до сазнања о "супериорности" Норвежана дошао на основу личног искуства или на основу вести и документарних филмова, мало се био збунио.
То ме доводи до следећег закључка: национални идентитет, за који се некада подразумевало да има монопол на територији националне државе, данас тај монопол више нема. Ако је неко дете рођено у Србији, од мајке Српкиње и оца Србина, то још увек не значи да ће се и оно осећати као Србин или Српкиња. Предавање идентитета са колена на колено је угрожено – да, управо тако, угрожено – чињеницом да нам је образовање систематски руинирано и денационализовано, а да се на нашем медијском пољу налазе и медији чије власничке структуре, у већини случајева, имају сасвим супротне геополитичке интересе од наших, српских. Томе треба додати и на први поглед безгранично поље интернета, на коме људи могу да слушају или читају приче које покривају само фрагменте њиховог живота: рецимо, приче о уређењу стана, о спорту, о путовању или о гардероби, и зато ти људи о некој целини света и свом месту о том свету, имају тек врло магловите појмове.
Ако национални идентитет или државни патриотизам утемељен на заједничким причама више нема монопол у једној држави, онда та држава не може више да претендује на сопствени суверенитет, односно да ће грађане те државе неко нешто да пита у вези с њиховом будућношћу. Укратко: грађани постају робови, а држава се преображава у провинцију Мегалополиса, којом влада транснационална биополитичка власт која се према локалном становништву односи као према биочестицама, а то значи без милости.
Данас, у доба Мегалополиса, национални идентитет се, дакле, више не подразумева. Као што стране амбасаде легитимно рекламирају своју културу, своје језике и на крају, своје универзитете на српским универзитетима, купујући нашу децу за своју ствар, тако и Србија мора да рекламира свој национални идентитет, ако не жели да потпуно банкротира на сопственом тржишту.
Тај идентитет могу да рекламирају само врхунски професионалци, а то су најбољи млади људи који уписују и завршавају националне хуманистичке дисциплине. Дакле, држава би требало да установи и финасира један центар у коме би били регрутовани најбољи студенти, мастеранти и докторанти из дисциплина националне хуманистике. Њихов задатак би био да, уз обезбеђену логистику, стварају или препричавају националне приче из домена националне историје и културе, у форми подобној за виралну дистрибуцију, а намењену њиховим вршњацима.
Поред производње прича, чланови овог елитног центра крстарили би Србијом, држећи предавања о националној култури (предавања која могу да буду занимљива и посећена, уколико су предавачи на врхунском нивоу), али исто тако и у "српском свету" и великим градовима у којима је наша емигрантска дијаспора бројна.
Посебно је важно да људи који би били регрутовани у овом центру, буду изабрани на основу јасно постављених стандарда чиме би се обновило поверење у меритократију, односно у веру у могућност напредовања у складу са властитим способностима које премашују ону, да по потреби изађете на улицу, у користи овог или оног центра моћи. На тај начин, национални идентитет би се повезао са врлинама као што су таленат, вредан рад и преданост колективној судбини, за које се онда добија заслужена награда, односно припадништво центру чија би се елитна позиција одражавала и кроз његову визуелну презентацију и кроз симболички углед и кроз финансијске надокнаде запосленима.
Осим рекламе националног идентитета, поменути центар би истовремено био и трезор квалитетних, професионалних кадрова, који би требало да имају предност у запошљавању, не само у образовању, већ и у другим делатностима који имају везе са националним идентитетом, дакле, државној служби, медијима, али и дипломатији. При томе, ти кадрови никада не би прекидали односе са центром. На тај начин, за неколико година, ова држава би добила мрежу врхунских интелектуалаца и професионалаца који су своју судбину повезали за њом, и који су спремни да у њој обављају врло важне и захтевне послове, на лојалан и професионалан начин.
Јасно, питање настанка оваквог центра не зависи од финансија, јер су финансијска средства која треба уложити у овај програм релативно мала и врло лако се могу пронаћи. Питање да ли ће национална хуманистика бити овако конципирана, заокружена и рекламирана, зависи од нивоа наше спремности да се боримо против Мегалополиса и његове одлуке да нас претвори у биочестице/робове лишене било каквог колективног идентитета. У војној терминологији та борба се означава као четврта генерација ратовања, а то је ратовање чије је главно поприште свест људи и њихова слика света која одређује шта воле, а шта не воле, шта поштују, а шта не поштују, шта су спремни да учине, а шта нису.
На основу степена те спремности, ми можемо да сагледамо домашај сваке политике, која се ипак, вреднује на основу онога учињеног, те последица онога што се учинило, а не само на основу онога што се није учинило.