Не пристајем на страх

Не пристајем на укидање маште, досаде, празног времена!

Не пристајем на истањивање неурона испирањем мозга!

Не пристајем на заборав, на амнезију! Не пристајем на смртну озбиљност која нам тера језу низ кичму, која укида смех, певање, лудирање, скокове у понашању и мишљењу.

Не пристајем на свођење живота на предвидиво понашање интелигенције робота, чије меморијске дискове пуни човек-роб.

Штуцање, плакање, јаукање, смех до суза, уживање у апсурдним и неочекиваним доживљајима, одувек је био човеков пут у слободу, на платну великих преокрета који су једни називали трагедијама, други тријумфима.

Сваки велики покрет точка историје прати много исцеђене крви, енергије, и није чудо што у таквим временима једино лака лудост, лаке дроге, лаке забаве и лак морал цветају. Као одушак под тежином тог точка историје.

Попуњавање сваке милисекунде звуцима, сликама, информацијама, страхом, присилним радом за све мању надницу, укидање основних потреба - светло, вода, храна, грејање, кретања, води укидању ваздуха... Све то води гушењу живота на планети.

Срећом, планета је витална и још се окреће и неће роботи успети да је зауставе у окретању, то је у надлежности космичких закона. И ми смо подложни истим законима. 

Ако се окрећемо играјући, смејемо се и дижемо општу вибрацију, ако деламо неочекивано, измишљамо светове и нове речи, ако се помажемо, грлимо и љубимо, утичемо на све брже окретање лопте и тако отпадају роботизоване антиживотне направе са наше лепе планете.

Не пристајем на самоубиство страхом! Покушаји да нас колективно баце у панику која леди крв у жилама куцавицама, само делимично успевају. Толико је инаџија, неписмених и навиклих на невољу, они преживљавају, јер не разумеју поруку писца програма.

Да објасним онима који су само делимично смрзнути: неуро-ендокринолошки механизми убиства страхом су детаљно проучени у уредно окреченим лабораторијама слободног света.

Уплашиш експерименталну животињу, укинеш предвидљивост света око њих, изолујеш их и "наградиш" многим електрошоковима, и ето пада имуног система,  заустављања лучења хормона задовољства, стезања крвних судова и осталих параметара здравља.

Код људи је слично, само ефектније. Наш кортекс ради пуном паром и спаја примитивне, старе емоције из лимбичког система које служе голом преживљавању, са интелектом, маштом, сећањима. Те емоције појачавају доживљај и спајају се са програмима покоравања којима смо сви подвргнути од рођења.

Ето човека који, ако се експеримент понавља дневно, по непредвидљивом ритму, умире од страха!

Наравно да се то не књижи као смрт од страха, већ се подводи под сигурне и полуразумљиве латинске дијагнозе, учена објашњења. Последице страха се затрпавају лековима који више штете, а оно што помаже у њима је превасходно плацебо ефекат.

Стручњаци не говоре да можемо умрети од "сломљеног" срца, због туге, "депресије" која је осећај отуђености од своје суштине и самоће, осећаја бесмислености напора који се тражи да би се наставило са испразном, механичком егзистенцијом.

Кажу нам да нисмо умрли од срчаног напада и зачепљених крвних судова, због гушења беса у света насиља, него од погрешне исхране и осталих наших грехова.

Уколико пацов, за разлику од човека, умре, њега неће убедити да је крив јер је недовољно притискао папучицу, јер срећом пацови немају осећај кривице као хришћани, или осећај стида као припадници источњачких култура. Пацови једноставно умиру.

Наравно мање, ако су у групи, док се у нагону самоодржања пењу једни преко других и понеки побегне из кавеза. Без стида, без кривице, што је газио преко лешева.

Човек је мало комплекснији, па осећа кајање, сажаљење, стид, кривицу, морал, страх од Бога и остале компликације.

Зато су велика браћа, коју су подучиле моје колеге, одлучили да уклоне те људске компликације, да нас упросте и уједначе, да избришу разлике у боји, у култури, разлике између полова, у религијама, у нацијама, у осећањима. Да нас сведу на књиговодствене колоне: дугује - потражује. Или, језиком компјутера, на 1-0.

Ја на то не пристајем! Не пристајем да будем статистички збир, ни један ни нула, него радије да будем занемарена као статистичка грешка. У грешкама и завојима, у процепима и апсурду, у зачкољицама и неочекиваном је спас!

Зашто на сваком двору најбоље преживљавала дворска луда? Зато што је јавно говорила оно што сви осећају и мисле, али су били уплашени да то кажу и да тако делују.

Процеп у реалности, између изреченог и скривеног, пробој истине, изазива телесни шок, скок хормона среће који наступа после напетости и резултира експлозијом смеха. Смеха који је катарза, олакшање, који сузама и телесним покретима стомачних мишића и вибрацијом гласних жица ослобађа уплашеног човека убилачког страха. После таквог пражњења тело се опушта, кичма исправља и крв потече кроз опуштене крвне судове.

Присете се уплашени да и они имају моћ, ако ни једну другу, да увиде да је пред њима јадни човек који покушава да изиграва Бога.

И тако грохотни смех уђе синергијски у вибрације Космоса и помаже планети да се лако окреће.

Зато не пристајем на страх од свега! Од засипања, зрачења, тровања, заразе, сиромаштва, хладноће, топлоте, болести, рата, смрти, од свега чиме покушавају да нас паралишу.

Сада је време да у себи кажемо не, не пристајем, ја сам слободна особа, ја сам рођен/а за слободу, ја сам рођен/а за срећу, за ширење радости!

Сада је време да у себи, и гласно, кажемо НЕ.

Само реци НЕ ПРИСТАЈЕМ да било шта од тога дејствује на мене, не пристајем да упијам тај отров, не пристајем да се склањам у рупу! Свака ћелија мога тела реагује на то неприхватањем и одмах се укључује заштитни механизам који филтрира све штеточине.

Дубоко верујем да постоји још много нивоа смисла живота сваког живог бића. Поред нагона за самоодржањем, постоји у свим живим створовима нагон за лепотом, за додиром, нежношћу, оданошћу, осећање неизречено, али видљиво.

Сви заједно, ношени смислом и љубављу као космичким погонским горивом, творимо ову јединствену тканицу живота. Страх је само грешка у штрикању исте. Научимо да не прескачемо петље, гушећи се у страху. Хајде да се свако труди да дише ма какав ваздух.

Дишимо и усредсредимо се на пажљиво плетење смисаоног ткања живота.

(аутор је клинички психолог)