Ренесансним осмехом против емотивне куге

Две и по године затварања, застрашивања, изолације се претопило у најаву апокалипсе, слома и пропасти. Вирус емотивне куге кружи компјутерском брзином нашом планетом и коси пред собом неосвешћене, намрштене, забринуте, уплашене.

Термин емотивна куга је дефинисао Вилхелм Рајх 30-тих година прошлог века, уочи Другог светског рата. Он подразумева болест психе која је заразнија од сваког вируса, јер се преноси сликама у нашем несвесном, и ту прави хаос који онда преносимо другима. Тада настаје масовна болест. Тридесетих година прошлог века није било интернета, мобилних телефона, компјутера. Замислите брзину ширења заразе сада!

Не бих да гњавим техничким детаљима психопатологије социјалних феномена, јер у личном искуству свако од нас ту заразу може да препозна. Не бих ни о силама које појачавају ширење болести, јер кроз тај процес те силе се хране нашом енергијом и тако исцеђене нас избацују да се опоравимо мало, да би нас поново гурнули у енергетски соковник.

Свако од нас зна за снагу све краћих страшних порука, слика, све већи утицај опште панике и крађе пажње кроз медије и техничка средства, која се преливају и плаве нашу свакодневницу. Мењају нам мисли, убрзавају пулс, пумпају адреналин.

Један од циљева је да после цеђења постанемо анестезирани, празни, без реакција, аутоматизовани у кутији, без маште. У таквом стању, када бомбе почну да лете, након новогодишњих и осталих ватромета, нећемо приметити ракете, нити почети да се бранимо.

Игноришите лоше вести, ту токсичну пренадраженост, угасите на час сокоћала (стари израз за залудну справу) и почните да се бавите осветљавањем и изградњом свог живота. Чувајте енергију за стварање новог света.

Како остати жив, а не постати зомби? Како разлучити на својој кожи шта нас убија, умртвљује, а шта нас препорађа и лечи од емотивне куге?

Бебе и природа су наши учитељи. Зато се силе мрака толико боре против њих. Бебе су нови, снажни енергетски генератори који долазе на свет да нас оснаже, науче и преобразе. Зато је рођење увек било слављено као симбол новог живота, новог почетка, нове могућности.

Родити се – значи бити спреман да, после тешког искушења које представља порођај, уђеш у нову улогу, заборављајући све што знаш и гледаш околину новим и радозналим очима. Учити нови језик, откривати правила чудне позорнице на коју слеће нова душа, у новој улози, са увек истим задатком.

Да буде остварена кроз друге, да помогне промени на боље, да шири радост и доброту. Да искуси и превазиђе све што је пред њом.

Правило је да многе силе спречавају испуњавање задатака. Дете учи себе и нас да сваку препреку претвори у могућност, да се игра са тим могућностима, док га не заробимо.

Деца су јака, деца нас уче, бебе нас запрепашћују својом енергијом, она је код њих најјача у тренутку заборава и новог почетка; бебе, а са њима и Исус новорођенче, као симбол новог живота, нове могућности која расте из љубави. Први дан живота је чудесан, јер свет откривамо први пут.

Деца су јака зато што су блиска космичким силама, што им ништа још није познато и зато ништа досадно, нема сећања, него је све ново и све је игра. Свет је тек одшкринута авантура.

Како да бар на тренутак будемо дете сваки дан и осетимо прилив бескрајног узбуђења који сваки тренутак живота носи? Не морамо одмах кренути са великим темама и задацима, запитаношћу над смислом живота и великим одлукама.

Позивам вас да испробамо осмех као чаробни штапић којим можемо да машемо колико год пута да нам је потребно.

Шта може осмех?

Први корак: напрегните се и осмехните се с љубављу, иако звучи глупо, себи у огледалу, и ако вам дође исплазите се, укрстите очи, направите смешну гримасу. Можда пустите и серију смешних звукова, почетак песме. Сетите се себе када сте били дете, то је било стално неко лудирање, смејање до суза, исмевање.

Само се сетите, није потребан гуру, face јога, и остале „кул“ технике. Свака беба то зна и осмехом и лудирањем подиже себи енергију, као и свима около. То знају и раде и кућни љубимци.

Други корак: спремите осмех за друге. За укућане, људе у окружењу, за оне које сретнете у лифту, продавници, превозу. Монструозне маске су и децу одвикле од смеха и основног кода људске комуникације – везе очију и усана, успоривши развој мозга. И деца и ми морамо поново да научимо да се једни другима осмехујемо искрено, и да се гледамо у очи.

Трећи корак: преношење радости. Дигните поглед са телефона, одгурните бриге за касније јер неће побећи, осмехните се првој особи коју угледате!

Ако је осмех био слаб да одвоји другу особу од телефона, журбе или намрштеног пребирања брига, направите напор, дигните тег гласним жицама (гласне жице су мишићи и треба их вежбати) и пожелите добар дан бићу поред вас. Звучи застарело, намештено, глупо, непотребно. Ко за то данас има времена, доста је осмеха за селфије – мрмљате. Ако сте догурали до ове тачке текста који се не бави актуелним дешавањима, браво, има наде за вас!

Уверавам вас, и ја и цела квантна физика и астрофизика, да није безначајно упутити осмех некоме преко пута вас. То има космичку снагу, титраји ваших гласних жица допиру до средишта космоса, таласима и честицама, како ко мери, шире се информационим пољима, и утиче на све што живи.

Ако младој особи пожелите добар дан са осмехом, иако је загледан у екран, једна секунда је довољна да ослаби стисак машине и да вибрације вашег насмејаног гласа подигну ниво његове животности.

Уколико се осмехнете псу, беби, баки, касирки, намрштеном службенику и пожелите им добро јутро, похвалите нешто на њима, њихова енергија ће поскочити, набујати, и они ће пренети првој следећој особи квант драгоценог осмеха и гласа. Та благотворна енергија ће се ширити, а вирус емотивне куге ће узмицати. Ако се само десетак људи упусти у овај експеримент, стотине и хиљаде могу у току неколико сати да буду дотакнуте тим чаробним штапићем.

Снага молитве

Снага молитве је већ толико пута била експериментално доказана, али свако од нас не мора бити религиозан или добар до бола, може само да улепшава свет својим лицем и гласом, обичном, заборављеном благошћу и љубазношћу, својим миром.

Већ је познато да биљке, дрвеће, кристали и камење имају живот и комуницирају на свој начин међу собом. Постоје апарати који вибрације биљака преводе у музику које наше уво може да чује, звучи као тиха музика. О комуникацији животиња, њиховим осмесима, загрљајима и погледима не треба ништа више рећи. Сви смо сведоци усредсређене радости која струји између њих, и обухвата и нас када смо им блиски.

Знамо и за оне експерименте када се води упућује музика, благе речи и молитва. Кристали тако третиране воде под микроскопом имају чудесно хармоничан изглед. Кристали воде, пред којом је пуштана нехармонична музика или пред којом су се изговориле ружне речи, постају искривљени, замућени.

Јапански научници су очистили залив код Нагасакија од искривљења у кристалима после атомске бомбе управо овом методом. Пречистили су реке и експериментално доказали ефекте добре намере, благих речи, музике и молитве. Упознала сам вођу тог пројекта који је понудио да дође и прочисти воде наше земље после бомбардовања 1999. године. Када сам то предложила једном од наших високих функционера, гледао ме је бело и није упутио никакав одговор. Још нема оних на власти који воле сваку кап ове земље више од профита. Заборавили су на свету воду, на освештавање воде, на преображавање воде. За њих је вода ресурс, мртво добро којим се богате и купују кола и кокаин.

Надајмо се ренесанси и доласку оних који виде цео земљани шар као своју децу и воле га са искреном радошћу. Шта рећи, у каквом су стању наше ћелије, које су свака по 70% течности? Да сваки звук, мисао, реч утиче на наш унутрашњи свемир.

Поздравите и осмехните се својим ћелијама, пожелите им склад и отпорност, нашалите се с њима и не говорите себи ништа ружно. Вибрације путују брзином мисли. Поздравите воду у чаши, кишу и себе под тушем. Под тушем, у реци и мору, наше ћелије се уравнотежују, спајају са капљицама воде, пуне се животном енергијом и лече не само вас него и све што касније додирнете.

Прво осмех, па онда полако промена речи, и онда измена мисли. Тако је лакше одвићи се лоших навика него одмах од себе захтевати да црне мисли стану. Док се осмехујемо, не чекамо промену од других, од виших и нижих сила, нисмо пасивни и уплашени, него таласамо непрекидну енергију у себи и око себе, придружујући се космичком таласу промене.

(аутор је клинички психолог)