Евроазијски "Браниоци Вере" (3)
Уместо "браниоца Вере" (Defender of the Faith), опажа лондонски Спектејтор уочи крунисања британског монарха, краљ Чарлс Трећи прогласио се за "браниоца вере" (defender of faith) још 1994. године. Дакле, не ексклузивно хришћанске вере, него сваке вере. Ово бисмо могли да тумачимо као крупан и хвале вредан "искорак" за британску историју, чија је Круна 1534. започела прогон католика, само да би потврдила своју "супрематију" над Римом.
У истом Спектејторовом тексту, цитирају се речи једног од најдовитљивијих апологета британског империјализма, историчара Џона Роберта Силија: "Британци су без памети освојили и населили половину планете". И тако "без памети", закључује Спектејтор, Британци су створили "најуспешнији модел мултиконфесионалне демократије у свету". Инсистирање на ексклузивном праву британске Круне 1534, замењено је, после империјалног искуства које Сили слави, инклузивним моделом "мултиконфесионалне демократије".
Ако промишљамо евроазијско искуство, легитимно је поставити питање да ли је "мултиконфесионалност" може постојати и кад није уоквирена демократијом. Сирија и Британија одскора имају једну невероватну сличност: у обе државе су хришћани мањина, с том разликом што су у већински муслиманској Сирији цркве пуне и под заштитом званичног Дамаска, чијим је представницима претходних дана непрестано у западним медијима понављано како нису добродошли на церемонију крунисања Чарлса Трећег, суверена "најуспешније мултиконфесионалне демократије у свету".
Упркос утиску који се може стећи из западних медија, чини се да су власти у Дамаску свесне историјске одговорности пред човечанством, па пружајући уточиште и заштиту сиријским хришћанима чувају једну од најстаријих и најдуговечнијих хришћанских заједница на свету.
Хришћански "закон земаља"
У претходном тексту, бавили смо се Александровом Евроазијом, која се као политичка целина распала убрзо по његовој смрти (323. године пре Христа), али је Александрово наслеђе наставило да живи кроз двадесетак градова које је основао дуж "пута свиле" и хеленизам. Римљани ће тим путевима примати религијске култове са Истока, као што је култ богиње Кибеле, свечано пренет у Рим из Мале Азије пред крај Другог пунског рата (крајем 3. века пре Христа). У супротном смеру ће такође колати идеје и утицаји, па ће у време бактријских грчких краљева, у 2. веку пре Христа, у престоници данашњег Авганистана нићи аутентична хеленска скулпторска школа.
У том свету тесно повезаном мрежом путева и богаза од Атлантика до Хималаја, родила се нова вера у римској провинцији Јудеји, за време владавине римског принцепса Тиберија (14-37. године после Христовог рођења). Убиство Богочовека и његов васкрс запалиће пламен нове вере која ће постепено освојити Евроазију. Хришћанска слобода у односу на предодређење судбине хомерског и вавилонског човека и победа над смрћу уздрмаће свет и схватања народа Евроазије из темеља.
Данас хришћанство везујемо за грчко-словенско православље, те римокатоличанство и протестантизам западне хемисфере, али језик првих хришћана био је арамејски, док је у Риму хришћанство деценијама третирано као јеврејска секта. Штавише, са истим жаром са којим су у трећем веку пре Христа гонили следбенике Диониса, Римљани су гонили хришћане. Царство Римљана, иначе склоно религијском синкретизму, са подозрењем је гледало на култове и религије који би подривали њихов "неписани устав" – mos maiorum, предачке обичаје.
Док су хришћани у Риму били под притиском прогона и јавних погубљења, Едеса у Месопотамији, или Урхај, како су га Сиријци називали, била је дом Вардесану (154-222), једном од ранохришћанских филозофа, историчара и астронома. Ова престоница краљевства Озроене била је на тромеђи светова (јерменског, иранског и римског), накратко укључена у римски свет за време цара-филозофа Марка Аурелија у другом веку, да би потом балансирајући између Сасанида и Рима стекла независност.
Хришћанин Вардесан, дворски племић Едесе, био је стрелац вешт као Парћанин, али је по свом образовању и духу био Грк. Кад пише трактат о разлици између одређености судбине положајем звезда и хришћанској слободи воље, он започиње као прави платоничар дијалогом између Шемашграма и Авиде. Поред хеленске учености и навика персијског племства, Вардесана је одликовао сиријски језик којим је писао, будући језик Цркве Истока. И најбитније, он је био авангарда једне нове евроазијске заједнице - заједнице хришћана.
У својој Књизи закона земаља, Вардесан описује читав појас обичаја и култура, од полиандрије код Брита до кушитских господара коња Бухаре и Самарканда. У сваком од тих места, каже Вардесан, хришћани живе по Христовом закону: "На ком год месту да се затекну, закони тог места не могу их приморати да се одрекну закона Месијиног". Читав сплет различитих култура на евроазијској плочи обједињен је сада и хришћанством заједница које су, још увек, оазе. У њима се живи према специфичним законима, без обзира да ли су у Масилији у Галији или Ктесифону у Персији. Када се Месијин закон судари са царским или шаховим, долази до прогона. Али прогони ће ускоро морати да престану, јер је нова реалност израњала. Евроазија је постајала хришћанска.
Два ока у глави
"Бог је уредио да цео свет од почетка треба да обасјавају два ока – Римљани и Персијанци", пише Теофилак Симоката, секретар ромејског цара Ираклија (610-641). Суочени са чињеницом да су хришћанске заједнице све бројније и да је хришћански покрет немогуће зауставити, владари ова два царства одлучили су да нову веру прихвате и уподобе својој власти. Константин Велики је најпре са савладарем Лицинијем издао Милански едикт 313. године којим је прогон хришћана обустављен, а на двадесету годишњицу владавине, Константин је сазвао у пролеће и лето 325. године сабор хришћанских епископа у Никеји у Битинији. Требало је разрешити питање фамозне Аријеве јереси и мелитијанства, шизматичке секте која је имала другачији однос према онима који су током прогона хришћана поклекли и одрекли се вере, као и питање датума прослављања Ускрса.
Константинови мотиви да сазове сабор били су пре политичке природе, него теолошке. Расцеп и сукоби међу бројним хришћанима били су претња по стабилност Царства, и у том смислу је Сабор био успешан – утврђена је формула изјаве вере која до данас важи у православним црквама – никејски Символ вере. Поврх тога, Констатнин је желео да се афирмише као покровитељ хришћанства, па је организовао гозбу поводом двадесете годишњице своје владавине (вероватно 25. јула 325), где је окупио и угостио све епископе из Европе, предње Азије и северне Африке, и позвао их на "слогу и јединство, трпељивост и великодушност према људским слабостима".
Но, нису се само римски цареви борили за престижну улогу заштитника хришћанске вере. Епископи из Персије су организовали своје саборе 210, 420. и 424. године. Записи са тих сабора су непоуздани јер одражавају дух каснијих теолошких расправа и сукоба, али поуздано се може говорити о именовању селеучко-ктесифонских архиепископа за поглаваре цркве Истока, односно Персије. Поред тога, прихваћен је Никејски символ вере, али се истовремено јавило настојање да се реши питање двоструке хијерархије у местима где су се сукобљавале две цркве – римска и персијска. Циљ персијског монарха је био да одвоји хришћане свог царства од западног утицаја, па један од извора шаха описује као "победничког краља на ког се црква ослања за мир".
У овим процесима хриситијанизације Рима и Персије, који су су један другом налик одразима у огледалу, видимо обједињавање евроазијског простора једним истим духом хришћанске вере. Теолошки сукоби ће у будућности учинити ове две цркве различитим. Најпре је за време владавине шаха Вахрама Петог (421-438) дошло до новог таласа прогона персијских хришћана, пошто се овај ослонио на зороастрејску цркву, која је све време била утицајна и уживала званичну подршку персијског шаха, без обзира на променљиви однос према хришћанима. Зато је за време Вахрама дошло до сукоба са Римским царством (које се у евроцентичној науци назива Византијом).
Поред политички мотивисаних сукоба, било је и теолошких сукоба Римљана са Сасанидима у Персији, пошто су од сабора у Бејт-Лапату, односно Гундешапуру у Сузијани, Персијанци прихватили несторијанство, секту која у Христу не види само две природе, него и две личности, а које је претходно забрањена у Риму.
Али поред низа великих ратова, неретко у име вере, између Рима и Персије, било је примера блиске сарадње ова два царства. Један од примера јесте изградња великог Горганског зида између Црног и Каспијског мора. Дуг две стотине километара и ојачан римско-персијским посадама распоређеним дуж тридесетак тврђава, он је представљао настојање да се свет, који је Вардесан видео као јединствени охристовљени појас од Атлантика до Хималаја, заштити од "варвара" (овде реч "варварин" значи номад, за разлику од хеленизованог света Александра Великог) из степа.
На први поглед време верских искључивости, фанатизама и крвавих прогона, ово је уједно било време сажимања култура, политичке сарадње између два најмоћнија царства Евроазије и верског обједињавања какво неће бити виђено све до много крвавијих покрштавања од стране католичке и протестантске цркве у колонијама у модерно време.
Заборављени Исток
Један хришћански мисионар у Кини писао је да хришћанство никако није у супротности са оним што месно становништво верује. "Све буде лебде и преображавају се управо захваљујући овом ветру", односно Светом Духу. Хришћанство јесте будизам, веровао је наведени хришћански мисионар. Резултат тога је био да је 635. године кинески цар донео свој "милански едикт", којим је забрањен прогон хришћана.
Кашгар, надомак Кине, имао је своју архиепископију вековима пре Скандинавије, источне Европе или Британије. Мерв, Гундешапур, Тиркит, Басра, Мосул имали су своје хришћанске заједнице, неке од њих благословене седиштем великодостојника из хришћанске хијерархије. Један путник који је средином шестог века посетио Шри Ланку, затекао је тамо бројну заједницу хришћана из Персије.
Свети Бонифације који је 723. године посекао свети храст у Гизмару, наишао је на исти отпор на који је наишао несторијански епископ Мар Шубхал-Ишо из Персије у мисији на Кавказу. Скоро истовремено, ова двојица хришћанских мисионара долазе до сличног решења. Бонифације из Енглеске наручује примерке Библије "исписане златним словима како би поштовање Светог писма могло да се утисне у плотске умове незнабожаца". Мар Шубхал-Ишо размишља како да задиви вернике, па је међу њих ишао у "великом сјају, јер варварски народи треба да виде и мало светске помпе и параде да их привуку и приближе вољном прихватању хришћанства". Слично су радили и манихејци, секта "хришћанског усмерења", која је ишла међу Ујгуре, између Кине и Монголије, неких пола века касније.
Хришћанство је духовно саобразило умове између од Британије до Кине, и центар света преместило из Александрије у Јерусалим. "Јерусалим је сада постао прибежиште људи из свих делова света и у њему влада таква гунгула од ходочасника оба пола да су се ту стекла сва искушења заједно", каже Свети Јероним у Посланицама. Јерусалим ће опстати као нови центар света, сменивши Александрију и парирајући Константинопољу, а као центар света ће га потврдити и нова вера која се уздигла из арапских пустиња у седмом веку, када је Халид ибн Валида "Сабљу Ислама" у Јерусалиму дочекао патријарх Софроније.
Време хришћанске Евроазије је непотребно идеализовати. Било је то време крвавих верских сукоба и ратова. Поједини западни историчари иду дотле да ромејског цара Ираклија (610-641) називају "првим крсташем". Али евроазијски дух неговања појединачности је и даље видљив испод наслага верских сукоба и неспоразума. Један од најлепших примера је јерменско искуство. Како опажа српско-руски византолог Острогорски, Јермени су још у четвртом веку успели да развију "националну културу", захваљујући примању хришћанства на јерменском језику.
За разлику од актуелног енглеског "најуспешнијег модела мултиконфесионалне демократије", мултиконфесионалност је заиста производила политичке последице за чланове верских заједница у хришћанској Евроазији. Под краљем Чарлсом Трећим није битно да ли је грађанин будиста, муслиман, хришћанин или атеиста - све док поштује "демократију", он је миран. У хришћанској Евроазији, не само да је било битно да ли је Персијанац или Римљанин следбеник Заратустре, старих богова или Христа, него је било битно и да ли је хришћанин монофизита, хришћанин несторијанац или хришћанин православац. Па ипак, примери суживота различитих верских заједница, сарадње и размене идеја и искустава, сведоче о једном свету у ком је исповедање вере било уједно битно и дозвољено. Бар док се није антагонизовало са владарским двором, у коме је седео "бранилац Вере" – и то неретко више "Вера".
А онда је дошао ислам.
