Руска Евроазија: "Да, ми смо Скити, ми смо Азијати" (6)

Шта Западњаци виде у Русији, што чини да се боје руског "баука"? Да ли је то Ромејско царство и православље, чије су луче Руси понели после пада Цариграда под османску власт 1453. године? Или их плаши оно што је у Русима остало од монголског ига и Џингиз-канове Евроазије?

У 16. веку почиње нарочито да се буди европско интересовање за непрегледне руске земље. Године 1553. године, Енглези оснивају Московску компанију, која би се могла сматрати северним парњаком Источно-индијске компаније. Русија је додата на списак егзотичних дестинација за западне "истраживаче" и од тог тренутка се са посебном пажњом црта по картама који красе кабинете европских банкара, трговаца и генерала.

Пољски краљ Жигмунд упозорава римског епископа 1514. да је Пољацима и Литванцима потребна помоћ у борби против Руса, а користи се реториком естонског владике Кристијана Бомховера, који тврди да су Руси пагани чији обичаји подсећају на турске, и да удружени са Турцима и Татарима имају тајни савез да униште хришћанство.

Страх од Руса био је свеприсутан, а доказа европској машти није фалило.

Француски краљ Луј XV (1715-1774) наводно је послао свог витеза Еона, члана црног кабинета, на пут у Русију, где је овај дознао за тајни тестамент цара Петра Великог о намерама Русије да се читава Европа покори и пороби. Овај фалсификат послужио је као пропагандно оправдање Наполеону пред поход 1812. на Русију, земљу која је више "азијска него европска".

Иако је тестамент био очигледна измишљотина, управо је за примером Петровог тестамента посегнуо председник Труман, настојећи да у освит Хладног рата својим сарадницима објасни Стаљина. Како је јавио радио Ен-Би-Си, Труманов секретар одбране Џејмс Форестал је недуго по подношењу оставке запажен како, након бекства из установе за бригу о особама са менталним потешкоћама, јури улицама Вашингтона вичући да "Руси долазе".

Долазе ти митски непријатељи са ивице источноевропског лимеса: "Скити", "Словени", "комуњаре", "Азијати", "Монголи", "Татари", "шизматици", Руси.

 Иван III Велики – два пута и два правца

Уколико бисмо дозволили себи цинизам, могли бисмо рећи да је руски продор на исток једини успешан продор неке европске силе на Исток. Но, ако се придржавамо широко распрострањеног и трајног веровања дела западноевропске интелигенције о томе да Русија није Европа (односно, да је Азија), онда морамо овакво схватање да одбацимо. Међутим, питање о трајности и тајни руског успеха са оне стране Урала и даље остаје енигма.

Део одговора може се наћи у епохи владавине Ивана III Великог. Син Василија II Тамног, велики кнез московски и владимирски Иван III (1462-1505) ударио је, што својевољно, а што услед историјских околности, темеље руској евроазијској цивилизацији. Када је дошао на власт, као првак московског кнежевског дома, Иван је носио татарску златну повељу за управу Владимирском кнежевином.

За кратко време, Иван је око Москве успео да обједини Јарославску кнежевину (1462-1468) и Ростовску кнежевину (1474), одајући њиховим првацима почаст тиме што их је укључио у редове руске аристократије с правом да задрже титулу кнеза.

 Од великог значаја за Русију било је укључење својеврсног руског пандана нашем Дубровнику,  Новгородске републике, у састав државе, јануара 1478. Звоно које је позивало на окупљање новгородског парламента однето је у Кремљ и тамо обешено, а територија "Московије" удвостручена је и у њен састав су укључени угрофински народи Карела, Вепса и Сама. Крајем века је освојен и Перм, утврђење угрофинског племена Коми. Наследник великог кнеза Ивана, Василије III, припојио је још Псков и Рјазањ.

 Међутим, од кључног значаја за владавину Ивана Великог су два момента: његова женидба ромејском принцезом Софијом Палеолог 1472. и стицање независности од хана Велике хорде Ахмата, 11. новембра 1480. године. Многи руски историчари (тзв. "евроазијци") почетком двадесетог века тврдили су да је монголско присуство заправо било благородно за руску државу, која је од Џингисида преузела концепт самодржавља.

 Али има и опречних ставова. Русија је у време Ивана Великог званично прихватила наслеђе Ромејског царства, што се чита у посланицама псковског монаха Филотеја великом кнезу Василију III. Монах Филотеј је писао да је први Рим пропао због јереси, други због Фирентинске уније са Римом из 1439, те да је сада трећи Рим у Москви, "а четвртог неће бити".

Византијски двоглави орао постао је грб Русије, а руски велики кнез (од 1547. цар) почео се појављивати одевен по правилима ромејског протокола.

 Сибирь тоже русская земля

 Вођени јуришом царског пука првог руског цара Ивана IV Грозног, Руси су наставили освајања, и 2. октобра 1552. су коначно сломили отпор Казањског каната и уклонили сваку претњу са истока, а Кримски канат, тада подређен Османлијама, лишили су битног савезника. У част ове победе дигнут је Храм Василија Блаженог у Москви. Године 1554. освојен је Астрахански канат, а припојене су и земље Ногајске хорде, чиме је читаво Поволожје постало руско, а врата била отворена ка – Сибиру.

 Још у Новгородским хроникама из 1032. године, земља источно од Урала уписана је као Югорская 3емля. Али тек од времена првог руског цара, Ивана Грозног, Русија је смогла снаге за ширење на сибирски исток. Мада су поједини руски историчари склони да пореде руско освајање Сибира са шпанским освајањима у Латинској Америци, оно је само донекле подесно.

Одред од 750 козака под вођством Василија Тимофејевича Алењина, познатијег под именом Јермак, сукобио се код реке Тобол са 10.000 Татара, које је водио синовац слепог сибирског кана, Маметкул. Руси су, налик Шпанцима у борби са аутохтоним народима у Америци, захваљујући ватреном оружју и топовима убедљиво победили, изгубивши свега 107 људи.

 Међутим, уместо систематског истребљења и поробљавања, индогени народи су похрлили под власт Русије, односно у аранжман који би им пружио могућност да тргују са Москвом. Обавезали су се на плаћање данка (јасака) Јермку, уместо старом слепом кану Кучуму. Самурова, даброва и кунина крзна достигла су вртоглаве цене у Европи, баш као што су у осмом веку била главни извор прихода градовима као што је Мерв, који је калифа у Багдаду опремао истим тим "најбољим крзнима".

Руско ширење на исток наставило се и после смрти Ивана Грозног. Крајем 16. века Руси стижу до Оба, а 90-их година 17. века до Јенисеја. У западном Сибиру ничу колоније као што су Тјумењ, Тоболск и Краснојарск. Године 1648, козак Семјон Дежњев стиже до Беринговог мореуза, и открива поморску везу између Сибира и Америке. Василиј Појарков са дружином од 132 људи плови реком Амур и избија на Охотско море.

Како је Приамурје било и кинеска сфера интереса, јављају се први спорови између Руса и Кинеза. Било је више сукоба и покушаја успостављања дипломатских веза између Кине и Русије. Препреке за успех тих преговора биле су и културолошке природе (руске дипломате нису желеле да падају ничице пред кинеским царом), али и геополитичке. Конкретно за утврђење Албазино, Руси и Кинези су ратовали  више пута крајем 17. века, са променљивом срећом.

Ове размирице ће коначно средити Сава Владиславић Рагузински, царски опуномоћеник, иначе Србин из Херцеговине, 1727. године. Поред разграничења, гроф Владиславић Рагузински добио је дозволу од кинеског цара да се оснује стално представништво Руске православне цркве у Пекингу.

  Руска држава наставља незаустављиво ширење из предела непроходне тајге у јужније појасе степе, ка срцу Евроазије, а на запад прелази и у Аљаску, шест година након разграничења са Кином.

Ако нам се данас Русија чини великом, треба имати у виду да су, у тренутку док су се тукли са Наполеоном, Руси преговарали са Шпанцима око снадбевања руске испоставе Форт Рос у Калифорнији, дизали утврђење Форт Елизабет на Хавајима и потписали Гулистански споразум са персијским шахом којим су добили западну обалу Каспијског језера, укључујући Дагестан, Мингрелију, Абхазију и друге закавкаске области.

Умеће владања

 Међутим, Руси према покореним народима нису наступали на начин својствен западним силама. Још од времена освајања Казања, Руси су, налик пракси Џингисида, исказали толерантан однос према другим религијама – конкретно исламу.  Историчари овај однос према муслиманима називају односом "прагматичне флексибилности".

Док је Европа у 16. и 17. веку грцала у верским ратовима, између католика и протестаната или хришћана и муслимана, у Русији је постојала пракса да се према муслиманима заузме крајње попустљив став. Муслимански великаши Казањског, Aстраханског, Сибирског и Кримског (припојен 1783. године) каната и Ногајске хорде, не само да су задржали веру, него и привилегије, док су заузврат њихови коњички одреди морали да служе у војсци Империје.

На пример, упркос позиву османског падишаха са Босфора, кримски Татари су се пријавили као добровољци у руску војску царице Катарине, и са шест дивизија учествовали у нападу на Пољску 1792. године. Штавише, било је потпуно могуће да се, упркос приговорима Цркве, на имању муслиманског велможе нађу православни кметови. Овакву политику царева сажео је француски путописац Филип Аврил крајем 17. века: "Они (цареви) религијска питања посматрају само у кључу своје политике, и никако неће своју политику подредити интересима било које вере."

Кратак прекид у оваквој политици наступио је са политиком вестернизације цара Петра I, који је у својим настојањима да модернизује руско друштво подстрекивао покрштавања као пут ка зацртаном циљу. Хришћанство је у том тренутку сматрано, под утицајем западних схватања, на сличан начин на који је Маркс писао о британској окупацији Индије – као о нужном степену ка достизању комунизма. Ипак, већ за време царице Катарине, ова политика "руске цивилизаторске мисије" је напуштена.

Политика према шаманским и анимистичким култовима Сибира и Далеког истока била је нешто другачија. Сибирска архиепископија са седиштем у Тоболску основана је 1620, а на њеном челу био је архиепископ Кипријан. Покрштавање је било напорно, и често чисто формално – након крштавања би се покрштени враћали старим праксама. Неретко би Христос био прихваћен као "руски бог", и као такав најјачи, јер је Русија у очима домородаца била најјача земља, али то  није спречавало да се са паганским праксама настави.

Пагани су у строго правном смислу имали статус нижи од православних, и били незаштићени од козачких погрома, али ти погроми нису били ни изблиза систематски као злочини западних народа над поданицима у прекоокеанским колонијама. Напослетку, векови истрајне христијанизације, као и апели Цркве, која је по потреби интервенисала код власти у Москви и Петрограду да прогон домородаца престане, уродили су плодом.

Американка са Аљаске, Карен Стендифер, казаће 1998. године: "Ово овде је наша једина црква. И чак и деца ће вам данас рећи: ја сам руски православац. Сви знају да смо овде православци. Чак и ако не иду у цркву, ови људи су православци. Тако је већ много година. И тако се ми изјашњавамо."

Могуће је да је разлог оваквом ставу домородачких народа, не само у Русији, него и у Америци, у томе што су, док су њихови саплеменици гинули у америчком походу ка "крајњој граници" од атлантске до пацифичке обале, „креоли“ из околине Форт Роса и са Аљаске уписивали Медицински факултет у Петрограду и добијали прилику да постану део руске елите, па макар и не били православци. Руси су, играјући "велику игру" са Британцима у Туркестану (данашњим централноазијским земљама) опажали како се њихови такмаци према пијачним продавцима у Ташкенту понашају "као према бићима ближим животињама него људима", како је записао један руски официр.

 Руску Евроазију нема потребе идеализовати, као уосталом ни остале Евроазије. Било је крвавих обрачуна руске империје са народима који су дизали устанке, нарочито на Кавказу. Ни руска елита није била имуна на евроцентризам, што је разумљиво нарочито за епоху кад је Европа заправо била центар света – бар у економском и политичком смислу. Али енглески страх од руског продора у Индију није био без основа – народи средње Азије који су стајали између Русије и британских поседа у Индији су благонаклоније гледали на Русе.

"Испитивање области и успостављање пријатељских односа ојачаће руски утицај – и ослабити британски", била је руска политика према Персији и Авганистану коју је дефинисао министар спољних послова и Пушкинов школски друг, Александар Михаилович Горчаков.

На преласку из деветнаестог у двадесети век, у Русији се сукобљавају и преплићу три традиције: евроазијска, византијска и европска. Споменути евроазијски историчари који су у монголском игу видели окосницу руске државности, ипак су били мањина, као уосталом и протагонисти византизма. У револуцији је тријумфовала, напослетку, чисто европска – комунистичка – идеологија. Али чак и тада, кроз њу су избиле одређене особености византијске и евроазијске традиције.

Евроазијски концепт сарадње међу народима и неговања партикуларизама доносио је Русији и СССР-у велике геополитичке успехе. Византијски дух је чувао морал народа, и искрсавао је чак и под тешком чизмом комунистичке владе, нарочито уочи нацистичке инвазије на Исток. Европски дух доносио је Русији економске скокове, али и класну стратификацију.

Управо спој те три традиције и данас може донети Русији успех. Евроазијски дух чини да данас пријатељски односи међу народима представљају окосницу источних иницијатива и интеграција. Чак и у 21. веку, налик Византији која је подарила хришћанство Јерменима и Словенима на матерњим језицима, Русија дарује народима Сибира и Далеког истока посебна писма (Тофу народу 1988, Алеутима ’90-их, Чулимцима 2003). Налик Џингиз-кановим пројектима у Каракоруму, Русија је 2005. завршила изградњу Кулшариф џамије у Казању, која је једна од највећих у Европи, а на месту где је стајала џамија коју је порушио Иван Грозни. Ове чињенице уливају наду да се евроазијски дух поново ослобађа у Русији. Само што овога пута Европа није оно што је била у време Петра Великог, царице Катарине и Александра Горчакова.

Чини се да тек данас у пуној снази одјекују Блокови стихови с почетка двадесетог века:

Вас – милиони. Нас – тушта се јати.

Чик да се сукобите с нама!

Да, ми смо Скити! Ми смо Азијати!

С косим и жудним очицама.

За вас – векови, за нас – једва часак,

Штит држе наше руке ропске

Између двају закрвљених раса –

Монголске и европске!