Израел: Репатријација, Реконкиста, Родезија

Према мишљењу професора Џона Миршајмера, "усамљеног ренџера" америчке академске заједнице, Израел је одувек могао на четири начина да реши "палестинско питање". Прво је формирање једне државе за Јевреје и Палестинце, у којој би и једни и други имали једнака права, друго је формирање две државе, треће је апартхејд, а четврто етничко чишћење (или нешто горе).

Израелска елита прве две опције никада није озбиљно разматрала, трећа је актуелна, али неодржива, а четврта је тренутно на делу.

Али на страну "контраши" попут Миршајмера. Шта на све то кажу Јевреји? 

Сион Вавилону – ни са њим, ни без њега 

Читалац не може остати равнодушан на сентименталне пасаже у мемоарима оксфордског емеритуса и Мизрахи Јеврејина из Ирака, историчара Авија Шлаима, припадника школе израелских "нових историчара", који заузимају критички став према ционизму. Шлаим описује своје детињство, и води нас обалом Тигра по недељним пикницима на којима су Багдађани уживали у својим кулинарским ђаконијама, које су ушле у легенде о Багдаду, док је Европа још дрхтала после трауме Другог светског рата.

Биле су то касне четрдесете године, у којима је главна брига муслимана, хришћана и Јевреја Багдада била да масгуф, риба на роштиљу, не загори следећег викенда. Међутим, дошла је 1948. и оно што Израелци називају "ратом за независност", после чега Блиски исток више није био исти.

После победе војске од 60.000 Израелаца над војском од 20.000 Арапа 1948, после Ал Накбе, "катастрофе", ирачка влада је 1950. године донела закон о денатурализацији. Према овом закону, ирачким Мизрахијима је дозвољено да се иселе у новоформирану "јеврејску државу". Влада Ирака се надала да ће се ционистичко подземље "испразнити" и да ће се тако смањити могућност ескалације са Израелом. Међутим, Јевреји нису желели да иду.

"Јевреји су у Ираку имали своје вођство и институције, а кад су закуцали на врата Обећане земље, били су без новца, онемоћали, без вођства и препуштени на милост властима да их збрину", пише професор Шлаим у мемоарима.

Јер, Јевреји су живели у Ираку, у континуитету, од 586. године пре Христа до 1950. године, и за две и по хиљаде година су изградили респектабилну заједницу, дубински интегрисану у ирачко друштво. Већина Мизрахија је у домовима говорила арапски, тако да су по доласку у Израел морали да уче нови језик (иврит), након што су их израелска браћа дочекала на граници као мигранте – запрашујући их пестицидима, страхујући, ваљда, од заразних болести које су "ендемске на Оријенту".

Оно што Шлаим потцртава у својим јавним наступима и својим радовима, јесте да је "јеврејски проблем", или "јеврејско питање", спецификум европске, а не ирачке (или арапске) историје. Израел је у том смислу типично европско друштво, које уместо "јеврејског питања" има "арапско питање". Ово "арапско питање" није резервисано само за Арапе, већ за све припаднике арапског друштва, укључујући и Мизрахије.

У последње време, додуше, израелско друштво је почело да препознаје специфичност Мизрахија, и да истиче њихову културу, слично како "Нетфликс" сриче оде Афроамериканцима.

Док телавивски режим инсистира на геноциду који су Омајади починили над Јеврејима дајући додатни легитимитет политици према Палестинцима, јеменска музика и кухиња, као наслеђе јеменских Мизрахи Јевреја, све више пенетрирају у израелско друштво, у име новооткривене толерантности.

Интересантно је, међутим, да је Бен-Гурион, први премијер Израела, до данас хваљен због своје "визионарске политике". Јер, како су Јевреји из Ирака пошли у Израел, ако већ нису хтели да иду, чак ни уз дозволу дату законом о денатурализацији из 1950?

Наиме, под Бен-Гурионом, Мосад и обавештајно крило израелске војске су 1950. године организовали бар три терористичка напада у Багдаду, против Јевреја, како би убрзали процес "денатурализације" ирачких Мизрахија. Циљ је био да се 150.000 ирачких Јевреја "погура" да се иселе у новоформирану државу, не би ли поправили демографску слику "обећане земље", у којој је тада живело мало више од пола милиона становника.

Парадоксално, Јевреји су у Ирак дошли као робови, постали су уважени чланови ирачких заједница, и из Ирака су истерани као бескућници. Истерали су их, неминовно, и арапски национализам који је био одговор на британску и француску окупацију Блиског истока и на ционизам, али истерани су и бомбама које су бацали њихови сународници из "обећане земље". Да ли су овакви напади спровођени и у другим арапским земљама – остаје на новим "новим историчарима" да испитају. 

Неподношљива лакоћа "цивилизаторске мисије"

Две главне одлике ционизма, дефинише Шлаим у студији "Гвоздени зид: Израел и арапски свет", јесу одбијање да се призна национални идентитет палестинских Арапа и настојање да се подршка за ционистички покрет нађе међу силама ван Блиског истока. Модел за остварење овог геополитичког креда био је колонијални приступ Светој земљи.

Досељавање европских Јевреја у Палестину почело је 1882. године. Израелски историчар Илан Папе објашњава како су фамозни кибуци постали ћелије из којих се вршила офанзива према арапском становништву. Кибуци су почели као нека врста пуританско-социјалистичке утопије, заједнице пољопривредника који су градили "обећану земљу", далеко од страхота европског шовинизма и ратова – слично као и пуританске заједнице америчких колониста који су у 17. веку, бежећи од Тридесетогодишњег рата у Нови свет, градили "рај на земљи". То су биле испоставе "цивилизаторске мисије".

"Када говоримо о нашем повратку у домовину, једно питање претеже над свим другим. То је питање наших односа са Арапима", пише Јицак Епстин, јеврејски колониста, 1907. године. Израел се определио за либералистички модел репресије над Палестинцима. Према дефиницији Каролин Елкинс, харвардске историчарке, овај облик репресије огледа се у номиналном поштовању владавине права које либералистичка идеологија прокламује, са јасном свешћу да постоје они "одвојени" од система владавине права: они који мањкавошћу своје "домаће/урођеничке културе" или политичке "зрелости", "не заслужују" живот под окриљем владавине права.

Исти рацио налазимо и у Херцловом делу "Стара Нова земља", али и у његовом политичком активизму. У лето 1899, Херцл држи говор у Лондону у ком оглашава: "Ми доносимо културу Истоку, и Европа ће заузврат профитирати од нашег подухвата. Створићемо нове трговачке руте, што ће нарочито бити примамљиво Великој Британији због њених азијских поседа. Најкраћи пут до Индије води преко Палестине."

Сетимо се да је и Нетанјаху у предвечерје текућег рата Израела и Палестине најављивао велики енергетски коридор који би водио од Индијског океана и Персијског залива, ка Европи, са циљем да се обезбеди већи степен енергетске аутономије Запада од Русије. Ова доктрина актуелна је до данас.

Због свега наведеног не чуди веза Херцла са Сесилом Роудсом, епонимом злогласне Родезије, кога отац јеврејског ционизма хвали као „практичног визионара“, или састанке Херцла са белгијским краљем Леополдом. Белгијски краљ је у то време био власник Конга и налогодавац масовних злочина над аутохтоним становништвом. Од Леополда, Херцл је тражио простор и подршку за формирање јеврејске државе у Африци. Ишув, преизралеска заједница колонизованих Јевреја у Британској Палестини (1882-1948) славила је архитекту британске империје у Јужној Африци, Јана Сматса, као народног хероја, а познате су везе које је израелски режим имао са јужноафричким апартхејд режимом, обезбеђујући чак и логистику и подршку Преторији да се прибави нуклеарно наоружање.

У саму идеју о Израелу уткано је уверење да су "вила усред џунгле", како је то артикулисао Ехуд Барак, десети премијер Израела. Готово комично делују изјаве Менахема Бегина, добитника Нобелове награде за мир и шестог премијера Израела, који, у говору пред Кнесетом новембра 1970. године, изјављује: "Ми нисмо Родезија", само да би он започео мисију "насељавања" Западне обале.

Многи ће рећи да Палестинци не живе у стању апартхејда, зато што, за разлику од режима у Преторији, Израел не зависи од јефтине радне снаге Палестинаца. Међутим, Палестинци су "нагурани" у нешто мање од 3 одсто територије у самом Израелу са ограниченом слободом кретања, док им је у Западној обали забрањено да граде, а око трећина земље им је национализована од стране телавивског режима. Од 2018, арапски више није званични језик у Израелу, а Израел је дефинисан како национална држава Јевреја, у којој Јевреји имају "јединствено право на природно, културно, религијско, и историјско самоодређење".

Овакво законодавство је потпуно у складу са наративом о инфериорности Палестинаца.

"Израел воли да гради. Арапи воле да се бомбардују гов*има и живе у канализацијама на отвореном. То није тешко разумети", тврди Бен Шапиро, звезда деснице у Америци и тврдокорни циониста.

Позната је прича о начинима на који је становништву Газe ускраћивана пијаћа вода и забрањиван приступ грађевинском материјалу за обнову кућа. Од 1967. и "Војном директивом 158", Палестинцима је забрањено да граде инфраструктуру за снабдевање водом. 

Израел – између Мојсија и Мила 

Поставља се питање ко ово допушта? Запад је оћутао низ погрома, од прогона 700.000 Палестинаца 1948. до прогона 15.000-20.000 арапских хришћана са Голанске висоравни. Данас се пред очима светске јавности одвија злочин невиђених размера у Гази, а читав низ званичника, попут Ники Хејли и јавних личности, попут Пирса Моргана и Џордана Питерсона, директно или индиректно подржава политику ратног кабинета Тел Авива.

Кључ лежи у најстаријем креду политичког Запада – идеји о "изузетности". У том смислу, премијер Израела је још на почетку операције саопштио како Израел води рат "у име човечанства" против "варвара". У истој изјави, Нетанјаху је констатовао како је АДФ "најморалнија војска на свету". Уништене болнице, џамије, цркве и школе у Гази, рекли бисмо, говоре супротно.

Али морал о коме говори Нетанјаху је исти онај морал који је давао легитимитет Енглезима да "спасу" Индусе и Арапе, Белгијанаца да "спасу" Конгоанце, Португалцима да "спасу" Мозамбик, Немцима да "спашавају" по Источној Африци. Јер као што "право да се брани" има Израел, а Палестина га нема, јер је сувереност резервисана само за припаднике либералистичког лагера, исто тако морална супериорност остаје ексклузивни атрибут оних који се уподобљавају либералистичкој слици света.

Ту су слику света некада давно зацртали хришћански ционисти попут Џона Лока, или службеници Источноиндијске компаније попут Џона Стјуарта Мила, који је написао "најдивнију" либералистичку апологију деспотизма: "Деспотизам је легитиман облик владавине над варварима, под условом да је крајњи циљ поправљање варвара, а средства оправдана тим циљем."

А шта се дешава када варвари баш не желе да одступе од свог наслеђа, видели смо на читавом низу примера, од здружене "цивилизаторске мисије" Запада спроведене над Србима 1995. и 1999, до последњих збивања на истоку Украјине и у Палестини. А за оне "прагматичне идеалисте", како је Херцл описивао Сесила Роудса, увек је ту још охрабрења.

Kao што је добар аргумент за "пријатељски режим" на обалама Леванта Британцима било то што је крајем тридесетих британска Ирачка нафтна компанија изградила један нафтовод до Хаифе, тако да је израелско министарство енергетике почетком ове године расписало тендер за истраживање подводних налазишта природног гаса у међународно признатим водама Палестине.

Па ко би одолео ономе што је и морално и профитабилно?

Ипак, историја нас учи да ни сва морална супериорност, долари, па чак ни нуклеарни арсенали, не могу да спасу режиме који своју моралну супериорност, доларе и нуклеарне арсенале користе као Дамоклов мач над главама сопствених грађана. Ко сумња, нека чита историју Јужноафричке Републике.